Datuma: 02.01.2006
Piše: Žarko Korać

Godina(e) raspleta

Godina koja je pred nama biće jedna od najznačajnijih u modernoj istoriji Srbije. To je godina u kojoj bi trebalo da se reši pitanje njenog državnog statusa.

Paradoksalno je da i petnaest godina posle početka raspada bivše Jugoslavije, Srbija nema definisane granice i državni status. Ona je tehnički samo deo državne zajednice Srbija - Crna Gora, pa ipak moneta, carinski propisi, pa čak i vizni režim između dve članice su različiti.

Kosovo je deo same Srbije, a ona kao država nema nikakve ingerencije i ovlašćenja na Kosovu, već njegovi privremeni organi i Ujedinjene nacije. To simbolički možda najviše potvrđuje slika sa granice između Srbije i Kosova, kada vozila menjaju registarske tablice.

Dok u Beogradu možete videti saobraćajne tablice sa oznakom PR, odnosno Priština, te tablice se ne koriste na samom Kosovu. Tamo se koriste druge tablice koje, zauzvrat, ne važe u Srbiji. Ovo zamešateljstvo, je samo mali deo pravnog haosa, koji karakteriše srpsko-kosovske odnose.

Čak ni na nivou državnih simbola, Srbija ne stoji bolje. Parlament je, suprotno ustavom predviđenoj proceduri, usvojio privremene državne simbole.

Kruna koja se pojavila na državnim simbolima, povratak je starih obeležja, ali to se nije dogodilo sa himnom. I dalje je stara: Hej, Sloveni, kojoj se uporno zviždi na svakom sportskom takmičenju, pa televizija često isključuje ton tokom njenog izvođenja.

Iako je republika, država je vratila pretendenta na presto u Beli dvor na Dedinju u Beogradu, a čak i zvanični mediji oslovljavaju ga sa titulom "prestolonasladniče", iako tog prestola odavno nema. Uostalom, na njegove pozive na slavu ili rođendan, odziva se bukvalno cela politička elita, pa imate utisak da je Srbija, ne parlamentarna, već ustavna monarhija.

Statusni haos Srbije nije ni malo bezazlena stvar. On neprekidno proizvodi institucionalnu nestabilnost, u kojoj se najbolje snalaze demagozi i marginalci. On troši ogromnu političku energiju, koja bi morala biti drugačije usmerena.

Nažalost, naša politička elita nema ni vizije, ni snage da to reši. Umesto nje, državni status će rešiti drugi. U aprilu građani Crne Gore, na referendumu. I tokom ove godine Savet bezbednosti UN, kada se radi o Kosovu. Proces evropske integracije ionako diktiraju institucije Evropske unije.

Svi zakoni koji se donose, obavezno moraju imati njihovu saglasnost. I tako se postavlja pitanje na koji način sama vlast u Srbiji može da pomogne unutrašnju stabilnost države i njenu konsolidaciju. Šta je minimum njenog doprinosa blagostanju građana.

Odgovor na ovo pitanje je sasvim jednostavan - on se svodi na radikalan prekid s Miloševićevom prošlošću i izgradnju jednog drugačijeg sistema vrednost. To je nešto u čemu drugi ne mogu mnogo da nam pomognu. To zavisi od nas samih.

Taj proces se različito označava: kao suočavanje sa prošlošću, kao modernizacija društva ili kao izgradnja evropskog sistema vrednosti. Bez obzira na naziv, on znači krupne promene jednog konzervativnog i zatvorenog društva, koje se opire promeni.

Uspešnost ove kalendarske godine meriće se sledećeg januara, po uspehu na tom poslu. A on će u velikoj meri zavisiti od najtežeg političkog zadatka vlasti: rešenja slučaja "Mladić". Izgovori i "bezbednosne" provere koje su dale negativne rezultate ne važe više.

Sudbinu evropske Srbije odrediće ovaj čovek. Na neki način kao i do sada. Bez raskida sa tom prošlošću Srbija neće moći napred. Ali, tog imena nije bilo u novogodišnjim porukama vlasti. Prećutan ili ne, upravo će Ratko Mladić biti svedočanstvo njihove iskrenosti u izgradnji evropske Srbije. Želeli oni to ili ne, Milošević i naša neposredna prošlost neće nas ostaviti na miru ni ove godine.