Datuma: 05.01.2006
Piše: Goran Petrović

Umjesto uvoda

E... nekada smo bili država. I to kakva. Sve je u njoj valjalo. I privreda, i JNA, i Narodna milicija, i kultura, i nauka, i mediji, i novinari i naravno političari. Kakvi su to drugovi bili. Ozbiljni, dostojanstveni, a iznad svega tajanstveni, daleki i nedodirljivi.

Niste znali ni gde žive, ni šta rade u slobodno vreme, ako ga uopšte imaju, niste mogli da zavirite u njihove kuće i stanove, niste znali gde letuju osim ako su bili toliko važni pa su letovali sa Drugom Titom na Brionima. Da  li imaju auto i kako su ga kupili, kolika im je ušteđevina, a koliki krediti. Ništa od toga.

Samo oni dostojanstveni na televiziji čitaju referate na kongresima i sednicama, a odabrani novinari sve to snimaju, beleže i prenose narodu. Ko je smeo da vređa i proziva političare. Koji je novinar smeo da objavljuje ono što danas puni novine i TV emisije. Gde je ko i s kim sinoć bio. Niko ni da pomisli. Za jedan lapsus ili pogrešno izgovorenu rečenicu gubio se posao, za stih, aluziju ili vic mogao si da dopadneš i zatvora.

A i narod bio nekako dobar i fin. A što i ne bi? imao državu, zastavu, himnu, bratstvo i jedinstvo, samite nesvrstanih i aktivnu miroljubivu koegzistenciju. Sve je bilo sređeno i ozbiljno. Svi smo tada pevali "Hej Sloveni" punim plućima i niko nije falširao. A sada je sve propalo. Raspala se država ili su je rasturili, kako vam drago, a i narod se ne oseća baš najbolje. I prozlio se, a kako i ne bi posle svega što je preturio preko glave.

A tek novinari. Završili fakultete i partijske škole. Obučeni i doterani. Presrećni što su uopšte došli u situaciju da razgovaraju sa nekim važnim drugom. Možda je to i nagrada i važan partijski zadatak, ko zna. Pa sve na note. Jedan postavlja ozbiljna pitanja, a drugi daje još ozbiljnije odgovore pa samo po tome možeš da zaključiš ko je novinar, a ko političar. A danas puna Skupština nekih rokera u farmerkama i duksevima koji džonjaju po holovima i čekaju pauzu da  poslanicima poture mikrofon da dobiju neku izjavu o tome šta je ko kome rekao, šta mu je ovaj odgovorio i kako to oni komentarišu. Važno je uhvatiti nekoliko minuta izjave i popuniti vesti ili sutrašnje izdanje i ćao đaci. A sutra opet Jovo nanovo. A pokušajte samo da zamislite nekog važnog Druga, člana SiV-a ili CK, kako na hodniku daje izjavu o nekom drugom važnom Drugu ili o onome što se dešavalo na sednici. Nemoguće. A kamoli da izjavu daje nekome u farmerkama. A današnji novinari prilagodljivi, legalisti kao i vlast. Kažu nema još zakona po kojem i oni moraju da se pristojno obuku ako žele da uđu u Skupštinu, a oni bez zakona neće ni da čuju za sakoe i kravate.

E…nema više ni onih političara ni onih novinara. Možda zato što danas nije lako biti ni jedno ni drugo. Ne samo zato što se gine kao na frontu, što je teško na brzinu i prebrojati da li je više ubijenih političara ili novinara već i zato što se sve nekako omasovilo i postalo Estrada. Hiperprodukcija dovela do devalvacije. Sve se nekako izlizalo od beskrajnih ponavljanja. Ne znaš ni koju igru igraš, ne znaš ni gde je teren ni gde su tribine, ni da li se igra nogama ili rukama, šta je dozvoljeno, a šta nije. I što je najgore, nema više nikakvih pravila ili ih ima, ali se mnogo često menjaju. Po potrebi.

Posle ovih divnih, ozbiljnih i nedodirljivih Drugova, za političare je jedno vreme bilo važno  samo da su demokrate. Takav je bio trend. Nema više Drugova, sada se oslovljamo sa Gospodine i Gospođo, govorimo o građanima i demokratiji i to je to. Onda je naišao "novi talas". Ko se više dere, da ne kažem urla po mitinzima, ko psuje, vređa i onima drugima pominje neku majku (ili UDBAŠKU i Staljinističku ili plaćeničku i izdajničku) taj profitira jer je nekako bliži narodu. I taman kada su svi to shvatili, preko noći se promeniše pravila. Nema više "novog primitivizma" sve mora opet fino na note, legalistički. I narod se prestrojava u hodu. Evoluira. A uveli se i novi predmeti, ne samo ljudska prava i evroatlantske integracije, već i legalizam i pravoslavni katehizis pa dobar deo "obaveznog sastava" svakog političkog nastupa kao nekada kod Milke Babović mora da sadrži paragrafe, zakone, članove, odbore, tužioce i prijave, a ko ne zna šta je moleban, a šta liturgija bolje da se ne pojavljuje.  Pa patriotizam. Obavezno. Iznad svega i ispred svega. Jer se tako definišeš kao pripadnik najveće i najpopularnije "stranke" one patriotske. Doduše sada su izmislili te frakcije, ali nema veze. Patriota je patriota makar i frakcijski. E tek ako sve to savladaš možeš malo da zagolicaš političku dušu naroda. Da, da, toliki trud, a samo da zagolicaš. Velika ponuda, hiperprodukcija, pa je i narod nekako zatrpan politikom, političarima i pričama o njima. Tražeći pravi izraz kojim bih opisao današnje osećanje većine građana setih se pokojnog Slobodana Selenića i njegove drame "Ruženje naroda" u kojoj on, opisujući raspoloženje kneza Pavla u danima pred rat, kaže da je knez bio nekako "blazirano zgađen". E to je to.

A tek mediji da te strava uhvati. Ne znaš od čega te je više strah, od toga koliko ih ima, što štampanih što elektronskih ili od sadržaja, odnosno uređivačke politike, ako tako nešto uopšte postoji. Svi su nezavisni, novi, građanski, demokratski, objektivni i tržišno orijentisani pa biraj. Sve politika i sve Estrada, sve ozbiljno i sve tabloidiotizovano. Nema pravila i nema sudije, a igra traje. I kao iz nekog mađioničarskog šešira kuljaju i naviru i političari i debele pevaljke sa celulitom i strijama i pisci i umetnici, i teroristi i ubice, i operske dive i ratni zločinci, i kontroverzni biznismeni i manekenke i Buš i Bin Laden, i Pavaroti i Hari Poter, i "Bolji život" i latinoameričke sapunice, i što bi rekao Bora Čorba "i naravno Džej".

Pa gde baš sada i ja u svemu tome? Sada sam našao da se bavim politikom i pisanjem. Posle dvadeset godina "mirnog činovničkog života". Sad kada me prati i obeležava trajno i taj smešni prefiks "bivši načelnik…" Zašto mi sve to treba? Zašto i zašto, pitaju me i prijatelji i neprijatelji. I brinu i jedni i drugi. Prijatelji iz razumljivih razloga da se baveći se ovim stvarima opet ne zamerim nekome "teškom rečju" (čitaj istinom koja danas malo kome treba), a neprijatelji zbog onoga što ću reći ili napisati o njima. Ili možda zbog toga što ću biti bolji, uspešniji ili pametniji od njih. A danas konkurencija nikome ne prija. Odgovarajući na ovo pitanje mogao bih da potrošim prostor ne jedne kolumne nego celih novina, a možda ni tada ne bih našao pravi razlog. Pisaću recimo da zabavim prijatelje i zamislim i zabrinem neprijatelje. Pisaću možda zato što je to danas najlakše. Jer pravi i ozbiljni pisci kažu da u svemu ovome što nam se dešava ima građe za romane i filomove, a kamoli za obične novinske kolumne. I ne treba ništa izmišljati već samo zapisivati. Pa, činiću baš to, zapisivaću, da ne kažem pisaću o svemu tome: o Kosovu, o Crnoj Gori, o Hagu, o Evropi, o politici, o policiji, o tračevima i pričama…Biću ozbiljan kada treba biti ozbiljan, a neozbiljan i kada treba i kada ne treba, šaliću se, biću tužan i ironičan, sarkastičan i ciničan. Pisaću!