Datuma: 09.01.2006
Piše: Žarko Korać

Borba za vlast

Da se ne radi o današnjoj Srbiji, sukob Vlade Srbije i Bogoljuba Karića imao bi sve elemente španske sapunske serije. Samozvani spasilac naroda i lider političke stranke Pokret snaga Srbije Bogoljub Karić imitirajući italijanskog premijera Berluskonija rešio je da brzo stigne do vlasti. Koristeći se onim što najbolje zna - podmićivanjem počeo je da kupuje poslanike u Skupštini Srbije.

Tako je skupio pet poslanika i formirao svoj poslanički klub, koji je opasno zapretio premijeru Koštunici. Pretnja je bila stvarna, jer je bilo očigledno da on nastavlja da uvećava svoj poslanički klub, "pregovorima" sa novim poslanicima. Karić nije imao razloga da se boji vanrednih izbora, jer su istraživanja javnog mnjenja pokazivala da je jednako jak kao i stranka premijera. Posle pokušaja zastrašivanja, javnim pretnjama i isleđivanjem poslanika, vlast je povukla radikalniji potez - oduzela je licencu za mobilnu telefoniju njegovoj kompaniji "Mobtel". Pri tom je započela sveobuhvatnu istragu poslovanja kompanije, otkrivši naprasno da je ona opljačkala državnog suvlasnika, kompaniju PTT Srbija. Kao u Molijerovom "Građaninu plemiću", vlast je otkrila da se govori "prozom", odnosno da je cela Karićeva imperija sazidana na izigravanju zakona i poreskoj utaji.

Tako je Bogoljub Karić otkrio elementarne stvari. Da je jedno stići do bogatstva korumpirajući političare, a sasvim drugo vladati umesto njih. Da je Koštunica spremniji da brani vlast, nego što je on pretpostavljao. I konačno, da je priroda politike drugačija od jeftine demagogije, da ona podrazumeva trezvenu procenu sopstvene snage u ostvarenju postavljenih ciljeva.

Tako se Bogoljub Karić pojavljuje kao donekle neočekivana žrtva Koštuničine grčevite borbe da ostane na vlasti. Da je Karić pažljivije gledao, mogao je to i sam da pretpostavi. Otimanje poslanika u Skupštini Srbije, da bi vladajuća koalicije imala dovoljno glasova za usvajanje budžeta, bio je jasan signal da je đavo odneo šalu. Ali to nije bilo dovoljno za ambicioznog Bogoljuba. Suviše lako je došao do bogatstva i suviše lako je preživeo promenu vlasti u Srbiji. Na kraju je počeo i sam da veruje u iluziju koju mu je stvorila njegova sopstvena televizija, da je on jedini spas za osiromašenu Srbiju. Uostalom fantomski grb njegove porodice svetli sa najviših zgrada u Beogradu. Da nas kao u feudalizmu podseti na moć i bogatstvo. Da najavi novog mesiju, još jednog "srpskog domaćina" sa tranzicionom vizijom.

Trenutni pad Bogoljuba Karića je uobičajena mešavina ambicije, arogancije i vere u moć novca. Nema tu ničeg novog. Ono što je novo je trenutak kada se to zbiva. Demokratska tekovina je snaga zakona. Izgradnja institucija podrazumeva vladavinu zakona i poštovanje njegove neselektivnosti. I u Srbiji se na pročelju mnogih sudova nalazi skulptura boginje pravde koja ima povez preko očiju. On simbolizuje tu neselektivnost. Pravda bi zaista morala da bude slepa. Ono što su građani Srbije doznali iz slučaja Karić nije samo cena vlasti i sredstava koja se koriste u njenom očuvanju. Doznali su nešto mnogo važnije - da je bezakonje dozvoljeno ako ne ugrožava vlast. Tek kada počne da je ugrožava, pojavljuje se pravni sistem. On se pokazuje kao najmoćnije sredstvo očuvanja vlasti u tranzicionim zemljama. Država postaje "pravna" tek kada su vlastodršci ugroženi. I zato muk danas u Srbiji. Svi to vide i ćute. Ljudima nije žao zbog početka obračuna sa "imperijom Karić". Ljudi su uplašeni zbog poruke koja im je poslana. Ko ugrožava vlast, snosiće posledice "tranzicione pravde". A od selektivne pravde do nepravde samo je mali korak.