Datuma: 16.01.2006
Piše: Žarko Korać

Slobodno novinarstvo

Gotovo da nema definicije demokratskog društva, koja ne ističe slobodne medije, kao jednu od njegovih osnova. Mnogo je ređa analiza uloge medija u konkretnoj istorijskoj situaciji. Tek ona pokazuje koliko su često mediji daleko od svoje funkcije nezavisnog procenjivača stvarnosti. Poslednje dve afere u Srbiji najbolji su primer za to.

Otvaranje afere "Karić" postalo je dominantna tema svih medija u Srbiji. Svi bez razlike ponavljaju rezultate istrage i najavljuju nove podatke o "neviđenoj pljački naroda" ove porodice. Kao Alisa u zemlji čuda, svi su zapanjeni kako je to moglo da se desi. Sveopšte moralno zgražanje medija ipak je zapostavilo neka opravdana pitanja. Prvo od njih se, naravno, tiče trenutka kada je afera pokrenuta. Svakome bi moralo biti jasno da je porodica Karić postala predmet policijske, finansijske i sudske istrage tek kada je formirala poslaničku grupu u Skupštini Srbije. Kada se vlast osetila ugroženom, naglo je otkrila "nepravilnosti" u poslovanju "BK grupe". Mediji su nekritički preneli čak i stupidno objašnjenje da ranije nije bilo dovoljno dokaza da se reaguje. U suštini, mediji su poslužili vlasti u njenom obračunu s političkim protivnikom. Kao u dobrim, starim totalitarnim vremenima, tek na mig vlasti, mediji su izlili svoj pravedni gnev na označenog protivnika.

Malo medija je pokazalo uzdržanost u ovoj organizovanoj kampanji. Neki su prosto neprofesionalni i cinično digli sebi tiraž ili gledanost, dok su drugi korumpirani. Neki se samo svete zbog dugogodišnje arogancije porodice Karić i njenog ponižavanja onih koji su osiromašili, dok je ona "uspešno" poslovala. Šta god bio uzrok, mediji su morali poći od sebe samih. Ako već tragamo za istinom, bilo bi zanimljivo otkriti kada su mediji zaćutali o očiglednom - pravim osnovama bogatstva ove porodice. Možda bi poslužilo podsećanje na novinare, dobitnike nagrade Fondacije "Karić". Ili na članove žirija koji je te nagrade dodeljivao. To bi svakako bila zanimljiva priča o licemerju, korupciji i javnom mnjenju.

Za razliku od afere "Karić", mediji su sasvim drugačije postupili u slučaju afere "Narodna Banka Srbije". Budući da širenje ove afere ne odgovara vlastima, jer se radi o kandidatu stranke G17 plus, koja je član vladajuće koalicije, oni su naprasno postali uzdržani. Počeli su najčešće da citiraju zvanična saopštenja i neverovatna objašnjenja guvernera banke Radovana Jelašića. Vređajući zdrav razum, on ističe da sa u banci sve odluke donose kolektivno i da on uhapšenog viceguvernera Simića, takoreći i ne poznaje. Jelašićevi intervjui preplavili su medije, naročito one koje je zadužio njegov partijski kolega Dinkić. Novinari se čak ne usuđuju da postave logična pitanja o njegovoj ulozi u ovoj aferi, na osnovu izjava čoveka koji je ovu korupcionašku aferu i pokrenuo. Ovde se nekako veruje da je guverner pošten i oklevetan. Po logici, vlast nije ništa rekla o njemu, dakle mora da je nevin.

Razlika u načinu kako su mediji u Srbiji reagovali na ove afere, prava je slika naših medija. I ne radi se samo o njihovoj zavisnosti od vlasti i neprofesionalizmu. Stvari su mnogo ozbiljnije. Ono što danas vidimo je potpuno suprotno ideji nezavisnog novinarstva. Umesto stalne kritičnosti, mediji postaju udarna pesnica režima. To što je meta nepopularna, kao u slučaju "Karić", neće olakšati savest ljudima koji to rade. Žalosno je gledati kako u tome učestvuju i neki od njegovih "laureata". Kao da je boginja osvete zaželela da Karić otkrije koliko lojalnost može da kupi novac. Ali, šta će ta ista boginja da priredi svima nama, koji se tako lako mirimo sa ovom zloupotrebom javnosti. Bojim se da će cena biti mnogo veća i da se tiče naše ukupne budućnosti. Valja zapamtiti lekciju istorije. Tamo gde nema slobodnog novinarstva, vlast se malo čega boji. A vlast koja se ne boji, uvek je blizu nekog oblika tiranije.