Datuma: 30.01.2006
Piše: Žarko Korać

Proces

U poznatom Kafkinom  romanu "Proces", njegov glavni junak Jozef K., iako optužen, nikako nije u stanju da dozna šta je sadržaj njegove optužbe. Celokupna košmarna atmosfera ovog romana počiva na toj činjenici.

U sličnoj atmosferi zbiva se jedan od sudskih procesa protiv Biljane Kovačević-Vučo u Beogradu. Naime, protestujući protiv izbora Aleksandra Tijanića za direktora Radio-televizije Srbije, njena nevladina organizacija - JUKOM, izdala je knjigu citata iz njegovih objavljenih tekstova.

Ta knjiga je prva u ediciji "Protiv zaborava", koja će pomoći da se ne zaboravi šta su govorili i pisali ljudi koji su pružali intelektualnu podršku Miloševićevom režimu.

Iako je sam Tijanić u početku pohvalio štampanje ove knjige, kasnije se predomislio i podneo nekoliko sudskih tužbi protiv izdavača, tražeći veliku novčanu naknadu. To bi bilo možda shvatljivo da se u knjizi nalaze falsifikati - ali to ni tužba ne tvrdi. Ona samo navodi da su citati "istrgnuti iz konteksta", pa im je promenjen smisao! Tako je sud doveden u situaciju da vrši analizu tehnike citiranja, koja je verovatno stara koliko i prvo pismo. Ona je, naravno, potpuno legitimna i uobičajena, jer bi u suprotnom, svako ko citira, na zahtev nezadovoljnog autora, morao da vrši ponovno navođenje celokupnog citiranog dela. To je ne samo besmisleno, već bi sprečilo svako citiranje, odnosno analizu nečijeg pisanog dela. Čini se da to i jeste smisao Tijanićeve intervencije.

Ovaj bivši savetnik za medije Vojislava Koštunice brzo je prešao put od ministra za informisanje u vladi Mirka Marjanovića, do samoizabranog moralnog arbitra prve vlade DOS-a. Taj put posut je nizom novinskih tekstova, koje bi danas voleo da sakrije. Publikacija JUKOM-a upravo ima za cilj da podseti javnost na stvarne uzroke sloma Srbije devedesetih godina. I ljude koji nisu snosili nikakve posledice za svoj rad, već su čak nagrađeni u Koštuničinoj vlasti, u ovom slučaju prestižnim mestom direktora državne televizije.

Ta publikacija je vrsta lustracije, koja u Srbiji nije urađena, iako postoji odgovarajući zakon. Ona je podsećanje na političku propagandu, koja je imala za cilj da promoviše jedan nakaradan sistem vrednosti, koji je u svojoj suštini bio antidemokratski. U slučaju Tijanićevih tekstova i neopisivo bahat i prostački.

Zato je sudski proces protiv Biljne Kovačević-Vučo veoma važan. Tužba je svestan pokušaj da se zabrani ljudima da nas podsećaju na prljave biografije i izgovorene reči. Nije u pitanju samo jedno, inače nezakonito, imenovanje na mesto direktora državne televizije. U pitanju je način na koji ćemo se odnositi prema neposrednoj prošlosti. Ako dozvolimo ljudima koji su javno promovisali stupidne tekstove Mirjane Marković, lidera JUL-a, da se lažno predstavljaju kao borci za istinu i pravdu, nikada nećemo doći do demokratskog društva. Biljana Kovačević-Vučo je samo objavila istinu. Njena knjiga je svedočanstvo koje neko želi da diskredituje. On to ne radi samo zbog sebe. On u ovom slučaju ponovo radi za nekoga - za stotine ljudi sličnog morala i obraza. Ljude sa kojima je uvek i bio blizak. Sud se ovde pokušava da iskoristi za ućutkivanje istine, koja se belodano vidi na stranicama knjige. Nije u pitanju samo jedna pojedinačna biografija, već pravo da tražimo da se ne zaboravi prošlost.

Jedna poslovica kaže: Ako ti se ne dopada lik u ogledalu, ne razbijaj ogledalo, ono nije krivo. Ne samo ova, već i buduće publikacije JUKOM-a su samo ogledalo naše stvarnosti. Ružne i mučne, koju ne smemo da zaboravimo. Za razliku od Kafkinog "Procesa", ovde bi svim poštenim ljudima trebalo da bude jasno o čemu se radi. I da spreče još jednu manipulaciju istinom.