Datuma: 02.05.2006
Piše: Žarko Korać

Potraga

Rok koji je Evropska unija postavila Vladi Srbije da uhapsi generala Ratka Mladića, istekao je. Ova jednostavna činjenica imaće teške posledice za proces približavanja Srbije evropskim integracijama, ali i za kredibilitet zemlje u celini. Pregovori o Ugovoru o stabilizaciji i asocijaciji sa EU biće odloženi na neodređeno vreme i time će Srbija ponovo doći u poziciju da bude neka vrsta "balkanskog bolesnika".

Naravno, moguće je da će evropski komesar za proširenje Oli Ren "promeniti mišljenje" i odustati od zahteva za izručenjem Mladića, kao što je izjavio Koštuničin ministar vera Radulović, ali to je svakome, sem ovom predavaču sa "Duhovne akademije u Srbinju", malo verovatno. Tako Koštunica na slučaju "Mladić" pokazuje cenu podrške antihaškom lobiju u Srbiji, koji je Mladića pretvorio u simbol svoga opstanka.

Kada Koštunica danas tvrdi da je "spreman da izruči Mladića", on verovatno govori istinu. On je svestan da bez rešenja tog slučaja, proces evropskih integracija staje i njegova vlada ostaje bez jedinog rezultata koji može da ponudi građanima Srbije. Ali, koreni današnje krize u odnosima sa Evropom tiču se upravo Koštuničinog "razumevanja" istorijskih zbivanja na prostoru bivše Jugoslavije, poslednje decenije. Trudeći se da zaštiti ljude koji su sprovodili Miloševićevu politiku, Koštunica je dozvolio da Vojska Srbije i Crne Gore veoma direktno pruži zaštitu Mladiću. Sve do kraja 2002. godine Mladić je povremeno boravio u vojnim objektima. U vreme dok je bio predsednik Jugoslavije, Koštunica je za svog savetnika za bezbednost izabrao malo poznatog pukovnika, kasnije generala, Acu Tomića, za koga postoje pouzdani podaci da se u tom periodu bar jednom krišom sreo s Mladićem. Ako se ovako ponašao tadašnji prvi čovek vojne bezbednosti, bilo je potpuno očekivano da njegovi podređeni Mladića tretiraju kao aktivno vojno lice, što je on zapravo i bio. Uostalom, Koštunica nikada nije demantovao da je potpisao akt o penzionisanju Mladića, o čemu, takođe, nikada nije obavestio javnost. Tek nedavno se postavilo opravdano pitanje zašto Mladić nije penzionisan na dan kada je Koštunica preuzeo dužnost predsednika Jugoslavije, već dosta kasnije. Radi se očigledno o politici, a ne zabuni ili slučaju.

Danas, kada nas Vlada Srbije obaveštava da će "ispuniti svoje obaveze prema Hagu", ona nam ni u jednom trenutku ne objašnjava zašto je u stvari tako teško naći Mladića? Ili, zašto se on ne predaje? Takva analiza otvorila bi pitanje političke zaštite Mladića u proteklim godinama, koje ne prija Koštunici. Zato je valjda i poslednji izveštaj Vojne bezbednosti na Vrhovnom savetu odbrane postao vojna tajna. Ali, bez obzira na svesno zataškavanje imena ljudi koji su davali podršku Mladiću na najvišem državnom nivou, posledice te podrške su očigledne. Farsa sa traganjem za Mladićem je predugo trajala da bi mogla brzo da se reši. Današnji "državni neprijatelj broj jedan" bio je dugo "državni prijatelj broj jedan". Mediji u Srbiji čak i sada o Mladiću pišu izrazito pozitivno, a mogu se kupiti i knjige koje slave njegove ratne "podvige". Kada je Koštunica progovorio o optužnici protiv Mladića? Ili neki od njegovih bliskih saradnika? Cela priča o Mladiću se svodi na "patriotske apele" da se sam preda, što cinično implicira da se radi o patrioti.

Zastoj u kojem se našla Srbija je, nažalost, logičan. Oni koji su od Mladića napravili zastavu svoje politike, podeliće njegovu sudbinu begunca i evropskog otpadnika. To što će cenu toga, po običaju, platiti ceo jedan narod, istoriju neće interesovati. Ona je nemilosrdna prema onima koji ponavljaju svoje greške. Mladić će biti poslednja mera zablude Koštuničine vlade, da je moguće ići u evropske integracije, bez obračuna s Miloševićevim političkim nasleđem.