Datuma: 04.05.2006
Piše: Goran Petrović

U ime naroda

Dva čoveka idu kroz divljinu. Jedan nosi telefonsku govornicu, a drugi nakovanj. ''Šta će ti, pobogu, ta govornica", pita prvi.

''Pa, znaš kako je, ovde ima raznih zveri, pa kad me napadnu, ja se lepo sakrijem u govornicu dok opasnost prođe'', odgovori mu ovaj i naravno upita: ''A šta će tebi taj nakovanj?'' - ''Iz istih razloga. Kada me pojure zveri, ja bacim nakovanj, pa sam lakši i brže bežim!''

Pošto ja nisam Andersen ni Lafonten, i ovo nije nikakva bajka ni basna s naravoučenijem, već običan vic, zato ako neko u ova dva tragikomična lika prepoznaje aktuelnog predsednika i aktuelnog premijera Srbije ja nemam ništa s tim. Pogotovo ne s onima koji, pozivajući se na podsvest, simbole i psihoanalizu u ovim teretima, koji se tegle po bespuću i pružaju lažnu sigurnost i daju osećaj smisla, vide Kosovo i Crnu Goru.

Ali, kada smo se već bavili Kosovom, red je da nešto kažemo i na temu Crne Gore, da nas vreme ne pretekne s obzirom na to da će uskoro sami građani, nažalost samo u Crnoj Gori, reći šta misle o državnoj zajednici sa bratskom Srbijom.

Ja i ostalih 6,5 miliona punoletnih građana Srbije nećemo imati tu mogućnost i to demokratsko pravo, jer je ''mudri'' Voja rešio da o tome odluče on i Tadić (senior, naravno, jer junior još nije dorastao njihovoj ''mudrosti'') uz pomoć Bećkovića i Amfilohija.

A kada oni kaži da Crna Gora ne može biti nezavisna, onda ne može i tačka. I šta bismo mi tu sad da glasamo?

Ne odlučuje se o sudbini Srbije, već Crne Gore!!?? (da li?) A valjda je i dovoljno tih 200.000 da odluče da li će Crna Gora biti nezavisna ili ne. Mene lično brinu ovi novokomponovani ''patriotski matematičari''.

Oni stalno nešto računaju, pa su tako i izračunali da će Milu malo zafaliti do tih 55% i da će morati da dovede jedno 20.000 glasača ''iz uvoza''.

Ali, ne ovih ludih terazijskih Crnogoraca, već drugova Albanaca sa Kosova ili iz Albanije i drugova muslimana iz Sandžaka.

Pa šta, glasačima se u zube ne gleda, važan je samo broj. A broj je egzaktna stvar kao i ta metematika po kojoj o sudbini Srbije i Crne Gore i njihove zajedničke države neće odlučivati ni 6,5 miliona građana Srbije, ni nešto manje od pola miliona građana Crne Gore, već dvadesetak hiljada nekih ''tuđih'', ali nama baš prijateljski nastrojenih glasača iz okruženja.

Pa gde smo mi to našli te naše nazovi države i državne zajednice u koje se toliko kunemo (znate ono o dva oka u glavi, o jednom narodu i jeziku, o jednoj crkvi, vekovnom bratstvu...), kada dozvoljavamo da nastaju i nestaju ne našom voljom, već voljom drugih, koji bi suma sumarum svi zajedno mogli da stanu u jednu sportsku halu, recimo beogradsku "Arenu".

Pitanje zašto nema referenduma i u Srbiji naravno ostaje bez odgovora, a ono što dodatno zbunjuje njene građane je tvrdoglavo i arogantno odbijanje bilo kakve mogućnosti da se na tu temu uopšte razgovara i u samoj Srbiji, a kamoli sa Crnom Gorom.

Ili Koštunica ima apsolutnu podršku građana Srbije i zna šta oni misle, ili ga za to uopšte nije briga.

A ako se samo malo vratimo u prošlost, prisetićemo se da je tako počeo i raspad SFRJ. Neki ''zli" Slovenci i Hrvati su hteli redefinisanje odnosa među republikama, labavu ili ne znam kakvu konfederaciju ili prosto da se postigne novi dogovor, ali naš pokojni vođa nije hteo ni da čuje.

Kosa nam se dizala od njihovih zahteva, pogotovu onih koji su se odnosili na uvođenje višepartijskog sistema. Nismo im verovali kada su govorili da više neće da žive sa nama u zajedničkoj državi i kada su teatralno napuštali Sava centar i sednice ''komiteja''. Bili smo, kao Šojić, ''iznenađeni i uvređeni''. I ljuti, i prevareni, i odbačeni, i naivni i ratoborni, samo ne pametni i razboriti. I oni odoše, doduše uz ''male komplikacije'', a sa njima i Bosna i Makedonija.

Probali smo i sa Bosnom, ali je izgleda bilo pogrešno što smo ih ubeđivali da su i oni Srbi, ali da se toga ne sećaju, a onda ih time skoro tri godine ''bombardovali'' da lakše shvate. Ali, ni to nije uspelo, a mi smo se za utehu naslađivali pričama iz pouzdanih izvora, po kojima je drug Sloba (na onim putujućim sednicama Predsedništva) skresao ovome i onome svašta, a drugu Tupurkovskom i ono čuveno ''a tebi ću, Makedonac, posebno da j... m...''

Ali, ni to nije pomoglo i mi ostadosmo sami.

Doduše sa Crnogorcima i Albancima, ali ne zadugo. Počeše i oni da nam govore da neće više da žive sa nama u istoj državi i da traže redefinisanje državnih odnosa. Ali, Voja i ne haje. U duhu one već otrcane fraze ''sove gleda, mačke gladi'', a na savez nezavisnih država i ne pomišlja.

Crna Gora hoće da ode, a mi opet ne verujemo. I opet smo ''iznenađeni i uvređeni''. I opet se pitamo ''zašto nam se istorija ponavlja kao farsa'', što reče jedan filozof. I KADA SVI ODU MI ĆEMO VALJDA SHVATITI DA JE NAŠA DRŽAVA SRBIJA ONO ŠTO NIKO NIJE HTEO I ONO SA KIM NIKO NIJE HTEO.

A da li je moralo tako? Nažalost da, jer nam se Slobodan Milošević ponovio kao farsa u liku Vojislava Koštunice, koji po svim važnim sudbinskim državnim i političkim pitanjima ima istovetne stavove kao i Milošević. I on više od svega (što znači i više od vlasti) želi da disciplinuje Grnu Goru i da je oslobodi od ''zločinačkog i mafijaškog režima'' i ne može da shvati zašto ove njegove ''genijalne'' ideje ne nailaze na oduševljenu podršku Srba i pravoslavaca u Podgorici i okolini.

Trudio se doduše i pokušavao sa spiskovima i popovima, ali mu očigledno fale JNA i sedmi bataljon, a i međunarodna situacija mu ne ide baš na ruku.

Ali, on dela i dalje i ne primećuje da je na pogrešnom putu koji vodi u ćorsokak (valjda sanja kako je referendum propao i Milo dolazi i Beograd na pokajanje i poklonjenje!).

Kada su tokom osamdesetih godina, pojedini intelektualci bili osuđivani za verbalni delikt, njihovi prijatelji i simpatizeri su nalazili za shodno da javno saopšte otprilike sledeće: ''Juče je taj i taj sud U IME NARODA osudio toga i toga na toliko godina zatvora... svečano izjavljujemo da nije u naše ime i da mi nismo taj narod!''

Inspirisan ovakvim postupkom i ja želim da se izvinim građanima Crne Gore za svu bahatost i aroganciju, isključivost i netrpeljivost, za sve nerazumevanje i svu glupost koju prema Crnoj Gori i njenim građanima ispoljava Vojislav Koštunica ''u ime građana i naroda Srbije'' i da im kažem da to nije u moje ime i da ja nisam taj narod.

Želim da im kažem da i ja, kao i mnogi drugi u Srbiji, smatram da smo sa Crnom Gorom morali da razgovaramo, a tek nakon toga da organizujemo referendume i u Srbiji i u Crnoj Gori kao poslednju opciju.

Želim da im kažem da nisam iznenađen ponašanjem Koštunice, ali da sam kao građanin ponižen činjenicom da on ne da razgovara s Albancima, već mu smetaju posrednici, i mesecima insistira na direktnim pregovorima s albanskim liderima, a tako tvrdoglavo odbija čak i pomisao da razgovara sa političkim vrhom bratske Crne Gore.

Na kraju hoću da poželim građanima Crne Gore da njihova odluka na predstojećem referendumu, ma kakva bila, bude U IME NARODA.

A ovi sa početka, neka idu dalje u ćorsokak sa sve svojim nakovnjima i telefonskim govornicama, po mogućstvu što dalje od nas.