Datuma: 29.05.2006
Piše: Žarko Korać

Postreferendumske muke

Jedna američka poslovica kaže: "Za tango treba dvoje". Tako i Srbija i Crna Gora moraju međusobno da sarađuju u procesu njihovog razdruživanja. Ako je suditi po javnom mnjenju koje u Srbiji stvaraju mediji pod uticajem Vlade i istaknuti funkcioneri Koštuničine stranke, to neće biti lako. Posle perioda zbunjenosti rezultatima referenduma, mediji su krenuli u njegovo osporavanje. Tako smo mogli da doznamo da su "kolone Šiptara došle sa Kosova da glasaju" i da je crnogorsku državnost donela "šiptarsko-muslimanska koalicija". Ove šovinističke izjave prolaze praktično bez reakcija javnosti i "tranzicione vlade".

Kao u Južnoj Africi za vreme aparthejda, ovde se jasno ukazuje da na referendumu "pravoslavni glasovi" imaju veću vrednost od ostalih, ili da "nepravoslavni glasovi" i ne treba da se računaju. To se pojavljuje na naslovnim stranicama ne samo tabloida, već i takozvanih uglednih dnevnih listova. Pored toga, iako je Blok za zajedničku državu prihvatio uslove referenduma, sam premijer je rekao "da je dogovoreni procenat za nezavisnost sasvim arbitraran".

Spasavajući svoju fotelju, on je tako osporio dogovoreno i iako je izjavio da čeka zvaničan rezultat referenduma da bi Vlada Srbije reagovala, jasno stavio do znanja da je rezultat referenduma sumnjiv. Ovo licemerje je postala politika njegove stranke u odnosu na rezultat referenduma. Sve kao uzdržavajući se da komentarišu, njeni funkcioneri su izjavili da je Đukanović "poslednji komunistički kadar u istočnoj Evropi" i "najbolji Miloševićev učenik". I to je izjavila stranka koja je u parlamentarnoj koaliciji sa Miloševićevom SPS!

Nažalost, ova masovna frustracija jednog uskog nacionalističkog kruga oko Koštunice ima tendenciju da se nametne kao dominantna reakcija javnosti u Srbiji. Čak se i Srpska pravoslavna crkva pokazala daleko uzdržanijom u proceni rezultata referenduma u Crnoj Gori. Pozivajući na jedinstvo, ona je rezervisala pravo da kasnije reaguje u procesu razdruživanja, u zavisnosti od njegovog toka. Budući da je i Boris Tadić u međuvremenu posetio Crnu Goru, Koštunica je ostao prilično usamljen u svom očitom nezadovoljstvu zbog gubitka "još jedne srpske države". Ali, bilo bi pogrešno potceniti ovaj bes zbog "izgubljene Crne Gore".

On kristalno jasno pokazuje do koje mere je taj deo nacionalističke elite nesposoban da prihvati stvarnost i političke promene koje se u njoj zbivaju. Ljudi koji su sebe proglasili reformatorima, koji će nas "odvesti u Evropu čuvajući naše nacionalno biće", nisu u stanju da prihvate očito. Oni su poslednji nosioci ideje o prečem pravu srpskih glasova na izborima ili referendumima. Pored "zlatnog glasa" Františeka Lipke prilikom odlučivanja u referendumskoj komisiji Crne Gore, oni misle da i oni poseduju zlatni glas prilikom odlučivanja o svemu što se tiče srpskog naroda. Drugim rečima da presudno odlučuju o svemu što oni misle da je važno. Oni time odbacuju osnovnu demokratsku tekovinu savremene Evrope - slobodno glasanje svakog građanina o svim spornim pitanjima, gde odlučuje većina glasova. Oni, naravno, misle da kao elita imaju prava da koriguju ovo glasanje. I tako se iza njihove brige za nacionalni interes krije kao i uvek antidemokratski prezir prema "rulji" koja odlučuje.

Sve to, naravno, neće pomoći u procesu razdruživanja. On će biti dug i težak. Koštuničina Srbija će tražiti način da kazni crnogorske glasače zbog neposlušnosti. Ali, srećom, to neće promeniti osnovnu činjenicu da se još jednom pokazalo da nikakvi nacionalistički snovi ne mogu biti jači od slobodne volje građana.