| Piše: Žarko Korać
Opravdani zločin
Pisac Lav Tolstoj je jednom rekao da je za većinu ljudi "od sadašnjosti lepša prošlost, a najlepše ono što se nije ni dogodilo". Izgleda da ova jednostavna istina ne važi u našem delu sveta. Iako naša epika voli prošlost da prikazuje kao herojsku i punu vrline, ona istovremeno govoreći o prošlosti, šalje i jednu mnogo mračniju poruku.
Ta prošlost je, naime, puna izdaje i zločina koje su nam drugi učinili. To je prošlost koja opominje i upozorava da opasnost neprekidno vreba. I konačno, to je prošlost koja sistematski čuva sećanje na stvarne i izmišljene nepravde koje su nam učinjene.
Naša prošlost nije bajkovita i vedra kako je Tolstoj mislio, ona u kolektivnom sećanju naroda služi kao podsećanje na zlo i zahteva osvetu. Kod nas je prošlost mučna i teška. Ona je herojska samo u meri da je neko, nešto, nekada, osvetio. I to veličanje osvete, jedan je od glavnih uzroka naše svekolike nesreće.
Kod nas se deca u školama i kod kuće ne uče da interpretiraju istorijska zbivanja. Naprotiv, istorija je sveta knjiga koja ne sme da se dovodi u sumnju. A motiv neosvećene nepravde, centralni je u njoj. Kada političari kod nas izgovaraju zastrašujuće rečenice tipa "Ako ne umemo da radimo, umemo da se bijemo", oni se pozivaju na tu osvetničku tradiciju. Nisu to bilo kakve bitke, radi se o pravu na osvetu. Tako osvetnička tradicija postaje jedina stvarna osnova našeg viđenja snage i odlučnosti u politici. Zato su kod nas siledžije i psihopate često najcenjeniji političari. Nedostatak moralnog prosuđivanja ih čini najpogodnijim za čin osvete. Jer osvetničko ponašanje ne trpi dileme - sve je jasno, treba samo delovati. Fenomen Milošević se ne može razumeti, ako se ne uzme u obzir ovaj prezir prema moralnoj dilemi. Osveta je sama po sebi jasna, svaka moralno kolebanje samo kvari čistoću ove ideje.
Ali osvetničko ponašanje krije u sebi jednu neizgovorenu pretpostavku. Pretpostavku opravdanog zločina. Kada danas pratimo prve korake u stvarnom suočavanju sa nedavnom prošlošću, ljudi koji odbijaju i samu pomisao da to treba učiniti, suočeni sa nepobitnim činjenicama, obično ističu da se neki konkretan zločin dogodio kao odgovor na zločin suprotstavljene strane. Ova takozvana simetrija zla, nemoralna je pre svega zbog ideje da je zločin prihvatljiviji kada je proizvod osvete.
Ostavljajući potpuno po strani ocenu stvarnih uzroka osvete, jer se obično radi o u suštini izmišljenom ili preuveličanom događaju, sama ideja o pravu da je zločin prihvatljiv u određenom kontekstu je vrlo česta kod nas. Kada se pomene određen zločin, odmah sledi protivpitanje: "A zločin nad nama?" Drugim rečima, sve će ti biti jasnije kada upoznaš našu istoriju, naš herbarijum izmišljenih i stvarnih nepravdi.
I tako mi putujemo kroz epohe obnavljajući cikluse zla. Dovoljno je pogledati naše udžbenike i sve će biti jasno. U njima se priprema tlo za nove osvete, naravno, ako bude prilike. Kod nas stvarnog izvinjenja i kajanja nema - zbog "evropskih integracija", mi se samo pravimo da smo zaboravili. A u međuvremenu glasamo za političke partije koje u svojim programima neprikriveno nude osvetu.
Ovi ciklusi zla prestaće samo kada prihvatimo ideju da je osnovno ljudsko pravo, pravo na život. Moraćemo da ponavljamo prvi razred škole ljudskih prava, sve dok i poslednji građanin ne shvati da je ljudski život vredniji od svih istorijskih mitova koje smo tako nekritički prihvatili. Tada neće biti moguće da jedan od vodećih političara u Srbiji, čovek koji vodi stranku sa trenutno najvećom podrškom u biračkom telu, Tomislav Nikolić, izjavi za skupštinskom govornicom da mu nije žao što je ubijen novinar Slavko Ćuruvija. Ta izjava, koja je ostala bez najminimalnije reakcije javnosti, posebno novinarskih udruženja, koja su morala da predlože njegov medijski bojkot, svedoči da nas protekli ratovi i zverstva koja su u njima učinjena, nisu mnogo naučili. |
