Datuma: 10.07.2006
Piše: Žarko Korać

Brendiranje Srbije

U Srbiji se poslednjih dana povela rasprava o potrebi da Srbija postane "brend" i da se napravi državna politika koja bi se time bavila. Iako većina ljudi verovatno ne zna šta reč brend uopšte znači, to im nimalo ne smeta da iznose predloge o tome kako da Srbija postane "prepoznatljiva u svetu".

Ova vrsta rasprave ipak započinje u vrlo karakterističnom trenutku, kada su prekinuti pregovori o priključenju Evropskoj uniji, zbog nepotpune saradnje s Haškim sudom i kada režim ulaže velike napore da umanji značaj ove činjenice. "Brendiranje" Srbije zato liči na pokušaj da se pokaže svetu lepša strana zemlje, uprkos negativnom razvoju političke situacije. To bi možda bilo i prihvatljivo, da nije potpunog previđanja realnosti da Srbija, nažalost, već poseduje svoj brend.

Taj brend je izgradila Miloševićeva politika devedesetih godina. Ta politika je označena kao agresivna i nasilnička. Za nju se vezuju mnogi zločini i velikim delom zbog toga Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija je i formirao poseban sud koji je imao zadatak da sudi vinovnicima zločina na prostoru bivše Jugoslavije. To što su počinjeni zločini u ime i nekih drugih politika na tom prostoru, ne može biti uteha Srbiji. Tuđi zločini nikada ne umanjuju one koje su počinili sopstveni građani.

Snagu slike koju su svetski mediji u tom periodu izgradili o Srbiji nipošto ne treba potceniti. Miloševićev režim je neprekidno protestovao zbog "medijske satanizacije srpskog naroda", ni u jednom trenutku ne postavivši pitanje poltike koju vodi. On je medije video samo kao sredstvo politike, a ne kao prikaz realnosti rata i nasilja u njemu. Kontrolišući glavne medije u Srbiji, on strane medije nije mogao da vidi na drugi način - samo kao propagendne mašine tuđih režima. I zato je kukanje zbog "izgubljenog medijskog rata" samo totalitarni refleks zemalja koje nisu u stanju da se suoče sa stvarnim posledicama svojih politika.

Oni koji danas nude novo brendiranje Srbije treba pažljivo da razmisle šta zapravo rade. Zbog svojih posledica, Miloševićeva politika je u velikoj meri već odredila ovaj brend. To, na sreću, nije jedina slika Srbije koja postoji. U političkoj ravni, to su i slike 5. oktobra 2000. godine, kada se video demokratski potencijal Srbije. To su i započete demokratske promene, koje su podržane od sveta. Vrlo važna su i započeta suđenja optuženima za ratne zločine pred domaćim sudovima i saradnja sa Sudom u Hagu. Sve to čini početak izgradnje jedne nove slike Srbije.

Ali, ta slika u najvećoj mogućoj meri zavisi od nas samih. Miloševićev primer jasno pokazuje da postoji razlika između načina kako čovek vidi sebe i kako ga vide drugi. Za normalne politike, stav drugih o onome što su ciljevi i posledice te politike mora da bude presudan. Drugim rečima, mi ne možemo da nateramo druge da nas vide kako mi to želimo, ali možemo da se ponašamo tako da nas drugi vide kako mi to želimo. Razlika je ključna. Odbacujući Miloševićevu politiku, prihvatajući odgovornost za počinjeno i kažnjavajući krivce, mi stvaramo jednu drugačiju sliku o sebi. Prećutkivanje zločina neće promeniti sliku o Srbiji. Promeniće je samo hrabrost da se suočimo s učinjenim u naše ime. I zato bi svako novo brendiranje Srbije moralo da krene od istine o proteklim događajima, a ne od neke medijske kampanje koja se time ne bavi.

Davno je rečeno da samo istina oslobađa. Sa brendom i bez njega.