Datuma: 13.07.2006
Piše: Goran Petrović

Javni servis

Znam šta je javni interes, javni nastup, javni konkurs, javno mnenje. Čuo sam za javno komunalno preduzeće, javno kupatilo, javni WC i naravno javnu kuću. Svi znamo šta je javna tajna, ali šta je to javni servis, ja donedavno nisam imao pojma.

Da sam zamišljao i odgonetao šta bi to moglo da bude, verovatno bih sledeći logiku pomislio da je to neki zanatski centar širokog spektra, u koji svako može da dođe i besplatno nešto popravi - toster, fen za kosu, sat, automobil, gramofon, keca iz matematike...

Ali, sva sreća da su nas obavestili da je javni servis sada ona naša "omiljena" stara-nova TV.

U bliskoj prošlosti, zvali smo je i TV Bastilja, a posle petooktobarskih promena opet prosto RTS. Ali je to zvučalo nekako obično, pa se "naš mudri" premijer sa svojim savetnikom, postarao da unese malo vedrine u tu čamotinju.

Naravno da je savetnik u svemu tome bio nezamenljiv, jer bez "novih" ljudi nema ni "novih ideja". Pošto mu je u jednoj brutalnoj kolumni (objavljenoj pre nekoliko godina) objasnio da on uopšte ne voli gospođu Nedeljković, kao što mu se čini, nesrećnom Voji nije ostalo ništa drugo nego da istim intenzitetom zavoli Tijanića lično.

A, Voja kad voli, voli k'o Sloba i za ljubav je spreman da učini sve.

Pošto je već i ranije zbog podujevskog srednjoškolca kršio zakon, postavljajući ga za savetnika predsednika države, ni sada se nije libio da učini isto. Tako se bez konkurencije, ali posle silnih peripetija, u kojima smo izbegavali zakone, k'o pijan plot, Tijanić ponovo našao ovog puta "legalno" na čelu TV.

S Koštunicom kao premijerom i Tijanićem kao generalnim direktorom RTS, ponovo poče novo-staro doba. Sve postade podložno promenama. Kada je u pitanju TV krenuše od imena. Prvo je s ponosom krstiše Nacionalna televizija, ali i vodeći ideolozi kleronacionalizma brzo shvatiše da su malo preterali. Jer ako se za neku TV u zemlji Srbiji kaže da je nacionalna, a u toj zemlji je srpska nacija većinska, to logično implicira da je to ekskluzivna TV srpske nacije. Da bi ublažili ovu glupost odmah su lansirali novu, nazvavši je "Nacionalnom mrežom evropske Srbije".

Zvučalo je mnogo bolje i maštovitije, ali je bilo podjednako glupo, pa je u srećan čas stiglo spasonosno rešenje u vidu javnog servisa.

Čim voljenom čedu dadoše ime, krenuše s planovima za njegovu budućnost.

Objasniše nam da našoj sreći neće biti kraja, jer ćemo ubuduće na najboljoj TV moći da gledamo do mile volje kulturne i naučno-obrazovne programe, kojih na drugim TV nema, putopise, reportaže i zanimljivosti iz celog sveta. Kao i da će se novo rukovodstvo posebno starati o zaštiti i prezentaciji kulturno-istorijske baštine srpskog naroda. O novom zabavnom i igranom programu da i ne govorimo. U međuvremenu dok to ne krene, krenuše reprize. SREĆNI LJUDI po 18. put, BOLJI ŽIVOT po 23. put, PORODIČNO BLAGO po ko zna koji put. Kada to ne bi dovoljno, produžiše s Lolom Đukićem, Mijom i Čkaljom i drugim već zaboravljenim filmovima i serijama iz bliže i dalje prošlosti. A nesrećni dolari (serija STIŽU DOLARI) koji nikako da stignu, čim se završiše počeše da se repriziraju. Onomad videh ponovo i Čobija i "Složnu braću". Fala bogu da su prethodnici toliko nasnimali, pa veseli Saša može da nam reprizira to narednih 10 godina.

Tata Voja i mali Saša baš se potrudiše, ali narod ostade ravnodušan i, što je još gore, veran onoj drugoj ružičastoj TV. Ovo mali Saša ne izdrža, pa prepuče od zavisti. Brižni roditelj, tata Voja, opet pritrča u pomoć. Zna on da sva sredstva informisanja i svi mediji pored informativne, obrazovne ili zabavne funkcije imaju i onu drugu - propagandnu. To što se ona poteže uglavnom od strane nedemokratskih i diktatorskih režima u kojima je taj odnos 90:10 u korist propagande nimalo ga ne pokoleba.

Pa, dete je u pitanju. Kad narod već nije sam shvatio da je njihova TV najbolja, rešiše da ga u to ubede, ali ne programom već propagandom.

Tako počeše da reklamiraju sami sebe na svojoj TV. Ja sam prvo mislio da je u pitanju loto.

Od kada se SFRJ raspala, matematika kaže da je zbog smanjenog broja uplaćenih kombinacija u novim malim državama mnogo teže pogoditi sedmicu, pa nas iz nedelje u nedelju upravo i obaveštavaju da sedmice nema i da se nagradni fond koji iznosi toliko i toliko hiljada nečega prenosi u sledeće kolo. Tako i oni na njihovoj TV počeše da po ceo dan, a naročito pred TV Dnevnik, guše gledaoce sa stotinama hiljada i milionima onih koji svakodnevno gledaju njihovu TV i njihov Dnevnik. Opet ništa. Jer i ružičasti rade to isto, i gle bezobrazluka, uveli Dnevnik baš u pola osam. Objavljuju i oni rezultate, po kojima je baš njihova TV najgledanija.

A mali Saša pozeleneo. Šta sad? Pa, ništa. Kako da dete pravi najbolji program i najbolje vesti kad nema para?

Dobri Voja kad voli, on voli, kao što rekosmo, pa za ljubav i sreću deteta ponovo uvede "taksu na brojilo", odnosno ukinutu TV pretplatu. Džaba što plaćam pretplatu za kablovsku TV sa 50 i kusur programa 350 dinara, moram da platim toliko i za ovu jednu Vojinu i Sašinu. Poče da kaplje i ovaj harač, ali opet ništa. Nema ni novih serija ni filmova, ni obrazovnih ni zabavnih emisija. U Dnevniku i posle Dnevnika, što bi rekao pokojni Zoran Radmilović - stalno isti glumci!

U svakom Dnevniku gledamo gde je bio i šta je radio Voja, a šta su pametno tog dana radili njegovi ministri. Odmah posle Dnevnika nastupa glavni dupeuvlakač lično (neki kažu da se to zove urednik informativnog programa) i istim glumcima postavlja dupeuvlakačka pitanja, stimulišući ih da nam još jednom objasne ono što su već kratko saopštili u Dnevniku. Da nam s više detalja opišu svoje pregalaštvo, a sve na polzu narodu serbskom.

Ako nema njih za posle Dnevnika, dobro dođu i neke dve gradske ludaje koje bazaju po selima. O narodnom trošku, muzu krave i kolju piliće, pred zgranutim seljacima, koji ni sami ne veruju da je to sad TV program i da će se videti na TV. Kada se posle toga i ožene ekspresno (jedna od glupljih emisija na RTS koja se zove "48 sati svadba") odu umorni da polegaju i Voja i Saša i urednik informativnog programa i ove dve ludaje. Tek onda mi ostali možemo negde pred ponoć da pogledamo poneku emisiju iz kulture, jer njima je tada svejedno.

Na kraju umesto obrazovanja, nauke i kulture i najboljeg informativnog programa dobismo demagogiju i propagandu, reprizne serije i trećerazredne zabavne emisije kojih bi se i Pink postideo. Sve to za harač koji i dalje plaćamo. I tako Tijanić arči narodne pare, da bi reklamirao sebe i Koštunicu i pokušava da izleči svoje komplekse u odnosu na mnogo uspešnijeg partijskog kolegu, koji sve to istine radi čini mnogo bolje i što je još važnije svojim parama na svojoj TV. Ipak, ništa ne može da sakrije banalnu istinu da je "Javni servis, Nacionalna mreža evropske Srbije ili Nacionalna TV" u stvari samo drugo ime za Vladinu, državnu ili jednostavno rečeno režimsku TV.

A ona je danas i državna i Vladina i režimska više nego ikad u svojoj istoriji.

Kako i da ne bude, kad je nedavno Koštunica doneo novi Statut RTS kojim je "legalizovao svoju divlju gradnju" odnosno omogućio Tijaniću da ponovo postane direktor. Prelazeći preko opštepoznate činjenice, da mali Saša nije završio fakultet i ne govori nijedan strani jezik. Zlobnici kažu da je svojevremeno za Miloševića napisan Ustav u kojem je samo izostavljeno mesto za njegovu sliku, ali da u novodonetom i adaptiranom Statutu RTS takav propust nije učinjem, jer tamo u zaglavlju stoji Tijanićeva slika.