Piše: Žarko Korać

Deset godina "Oluje"

Obeležavanje deset godina vojne akcije "Oluja" u Hrvatskoj i Srbiji bila je još jedna propuštena prilika da se, osudom politike zločina i mržnje, učini značajan korak napred u demokratskom razvoju čitavog regiona. U Beogradu, ni mediji ni vodeći političari, nisu ni pomenuli politiku koja je dovela do rata u Hrvatskoj.

Ne samo da je time Milošević potpuno aboliran za tu politiku, već je izostalo i bilo kakvo podsećanje na ljude koji su taj program snažno podržali. To ne čudi, jer su većina njih danas rado viđeni gosti u medijima i osobe od poverenja Koštuničinog režima.

Čovek koji je Srbe u Hrvatskoj nazvao "ostatkom zaklanog naroda" i jedan od vodećih Miloševićevih propagandista, danas ima priliku da upravlja listom "Politika", a ministar informisanja u Vladi Mirka Marjanovića, uređuje državnu televiziju. U takvoj atmosferi, niko nije želeo da se podseća na svoju ulogu u proizvodnji rata.

Zato je govor o "najvećem etničkom čišćenju posle Drugog svetskog rata u Evropi" bio neubedljiv. Nedostajala mu je iskrenost da se progovori o instrumentalizaciji strahova Srba u Hrvatskoj, o njihovom naoružavanju i finansiranju iz Beograda, i konačno o činjenici da ih je Beograd cinično prepustio njihovoj sudbini, kada je Hrvatska dovoljno ojačala da vodi rat.

Kolona izbeglica koja je pre deset godina došla u Srbiju, danas i sama zna koliki je istorijski gubitnik, iako ni ona nikada nije progovorila o svojoj odgovornosti za etnička čišćenja Hrvata i zločine na teritorijama koje je kontrolisala.

Ipak, ona je s više dostojanstva obeležila desetogodišnjicu "Oluje" nego država; za razliku od države, ona je bar u rukama imala cveće prilikom pokušaja da se Ambasadi Hrvatske u Beogradu uruči spisak nestalih lica. Država je za razliku od njih, oveštalim i neiskrenim frazama, pokazala "brigu" za ljude, od kojih su neki još u izbegličkim centrima.

U Hrvatskoj je obeležavanje "Oluje" imalo karakter proslave dana armije. Najviše se govorilo o "briljantnosti vojne akcije", valjda da bi se vratio izgubljeni politički legitimitet grupi penzionisanih pobunjenih generala i, posebno, Anti Gotovini. Nije slučajno da su predsedniku Hrvatske Mesiću zviždali tokom njegovog govora; on je jedini spominjao zločine tokom i, posebno, nakon "Oluje".

Zločine koji se retko pominju, a još ređe vide kao sistematski pokušaj da se izgradi etnički čista država. Uostalom, ko se još seća izjave bivšeg predsednika Hrvatske Tuđmana, da mu žena: na sreću, nije ni Srpkinja, ni Jevrejka", ili njegovih "naučnih" radova, u kojima negira masovne zločine Pavelićeve države. U euforiji i slavlju, samo su retki predstavnici nevladinih organizacija, pominjali uzajamna etnička čišćenja i ljudska prava.

I dok su jedni slavili, a drugi obeležavali, misleći pre svega na birače i naredne izbore, neki su gradili. Sa srpske strane granice prema Hrvatskoj, na Batrovcima, počela je izgradnja novog graničnog prelaza. Sa Hrvatske strane, nastavljena je izgradnja autoputa prema Srbiji. Po suncu i žegi, neki ljudi su radili da bi se bezbednije i lakše putovalo.

Da bi izbeglice iz Hrvatske mogle brže da odu u Hrvatsku, makar po dokumenta da bi regulisale imovinu. Da bi poslovni ljudi iz Hrvatske dolazili udobnije na razgovore. Te graditelje niko ništa nije pitao, niti su to oni očekivali. Oni su samo radili svoj uobičajeni posao. I niko nije napravio reportažu o njima. Delovalo bi suviše soc-realistički.

Tu nije bilo patriotizma, samo interesa. Pa, ipak, oni su mnogo više bili simbol budućih odnosa Hvatske i Srbije, nego njihove vojne i političke elite. Ovoga puta, racionalnost, temelj današnje Evrope, bila je na njihovoj strani. Ni u Kninu, ni u Beogradu, već na graničnom prelazu i autoputu. Ili kako bi Kundera rekao: "život je bio negde drugo", a ne gde su ga vlastodršci zamislili sebe radi.