Datuma: 31.08.2006
Piše: Goran Petrović

"Draga Ana"

Da baš tako, počinju oba pisma. "Draga Ana, izuzetno si nas obradovala osvajanjem titule na Rodžers kupu, jednom od najcenjenijih turnira na svetu..." - kaže u svom pismu teniserki Ani Ivanović predsednik Srbije Boris Tadić. U sličnom tonu, ali nešto srdačnije i prisnije, pisao je i premijer Koštunica - "Draga Ana, od sveg srca čestitam ti osvajanje turnira u Montrealu..." i bla, bla, bla.

Ajde Boris Tadić, što bi rekli đene-đene, on zna šta je tenis i ko je Ana Ivanović, ali Koštunica ga baš pretera. Da li neko može da zamisli sledeću scenu? Avlija u Belanovici a na tarabi video-bim. Zorica u narodnoj nošnji, znojna čela se teškom mukom probija kroz redove klupa služeći kafu i rakiju, dok njen dragi muž hvali "odličnu anticipaciju Ane Ivanović ili njen forhend paralelu", a seljaci mu oduševljeno odobravaju. Ako neko i može... ja ne mogu!

Ali bez obzira na sve, svedoci smo prave pomame najviših sportskih, ali i državnih funkcionera da što pre i što gromoglasnije čestitaju neku medalju ili neki uspeh našim sportistima, za koje do juče nisu znali ni da postoje. Što bi rekao jedan britanski ambasador pre petnaestak godina: "To je poprimilo karakter pojave".

Pošto je najveća tajna na svetu ko je predsednik Švajcarske ni ja to ne znam, ali znam da nijedan švajcarski predsednik nikada nije čestitao osvajanje neke medalje ili turnira bilo kom švajcarskom teniseru, veslaču ili nekom drugom sportisti. Ako je možda to i uradio, to sigurno nije objavljeno u centralnim TV vestima.

Da li su predsednik SAD, britanski premijer ili nemački kancelar ovako ažurni, s obzirom da se njihovi sportisti mogu pohvaliti mnogo većim uspesima od ovih koje su u poslednje vreme ostvarili naši. Da se razumemo, ja nipošto ne omalovažavam uspehe naših tenisera, veslača ili medalju Olivere Jeftić, tome se kao i svi radujem, već samo želim da ukažem na vrhunsko licemerje, na odsustvo morala ili ti što bi babe rekle stida i srama, naših političara.

Jasno je da oni neomiljeni, nepopularni, neuspešni i omraženi jedva čekaju da se prišljamče nekom sportisti koji je osvojio medalju, i tako se bar malo umile građanima slikajući se sa njihovim idolima. Ta licemerna potreba i praksa postoje odavno.

Da li se možda sećate Matije Ljubeka? Naravno da se sećate čoveka koji je pravo iz fabričke hale otišao na Olimpijadu, odakle se veslajući u tuđem čamcu vratio sa dve medalje. Svi su oduševljeno slavili olimpijskog šampiona, čestitali mu, a verovatno dodelili i neki orden.

Međutim, niko mu nije kupio novi čamac, niti ponudio pare za neke buduće pripreme. Svi su verovatno očekivali da on i bez toga i dalje osvaja medalje. Ako se sećate Ljubeka onda se sećate i njegovog kolege Milana Janića koji je bio toliko superioran na Olimpijadama i Svetskim prvenstvima da je na nekim trkama i 50 metara pre cilja prestajao da vesla. Ni on nije dobio ništa, ali je zaljubljen u ovaj sport poželeo da od svoje talentovane kćerke napravi novog olimpijskog šampiona.

Zato je seo i izračunao da im za četvorogodišnje pripreme treba oko 120.000 eura, a onda krenuo u Olimpijski komitet gde su ga lepo primili istinski asovi našeg sporta Dragan Kićanović i Dane Korica, ali od para ne bi ništa. I Janići se iz Bačke Palanke lepo preseliše u Mađarsku i uzeše mađarsko državljanstvo.

Uz pomoć države mala Nataša postade šampion. I to kakav. U poslednje četiri godine osvojila je više od 20 medalja na velikim takmičenjima, a samo na poslednjem Svetskom prvenstvu, gde su se proslavili i naši kajakaši, ŠEST ZLATNIH MEDALJA. Još malo pa kao Mark Spic ako se i njega sećate.

Ali i naši političari lagano evoluiraju. Dosetiše se pa uvedoše neke "revolucionarne novine". Pošto su opet prodali nešto narodne muke i imovine i napunili naravno svoje džepove, rešiše da nešto malo podele i narodu.

Dadoše neke pare muzejima što izazva šok i nevericu kod građana, a ostade nešto i za sportiste. Počele da pljušte desetine hiljada eura kojima se nagrađuju osvajači medalja. Njihove uspehe slavodobitno objavljuju ministri, naglašavajući pre svega novčani iznos kojim ih je Vlada nagradila.

Pa nije loše, kazaće neko. Konačno su i naši političari počeli da sportiste tretiraju onako kako to ozbiljne zemlje čine već 50 ili 100 godina. Zato kada neko o svom trošku naporno vežba i trenira godinama, pa mu se posreći i osvoji medalju, stvarno nije loše kada od države dobije 10.000 - 20.000 evra i tako što bi rekli - barem izvadi štetu.

Ali šta ćemo sa onima koji ne osvoje medalju, kako da njima pomognemo. Ne tako, naravno, što ćete krenuti od kraja pa "platiti" nekome njegov minuli rad, odnosno osvojenu medalju, već tako što ćete krenuti od početka.

 Dugoročnim ulaganjem u tzv. bazične sportove - atletiku, gimnastiku, plivanje i stvaranje jedne široke osnove iz koje će pored zdrave nacije, nicati i budući šampioni.

Umesto što se slikaju s aktuelnim osvajačima medalja, predsednik, premijer, ministri i ostali sportski funkcioneri bi mogli da obiđu recimo naše plivače ili gimnastičare, ako oni uopšte postoje u Srbiji. Da vide u kakvim uslovima treniraju, da im te uslove poboljšaju, da ih posle par godina permanentne pomoći prvo isprate na velika takmičenja, pa tek onda kada se oni sa nekom medaljom vrate, da se sa njima slikaju. E tada neka im je alal slikanje.

Na kraju moram da podsetim predsednika i premijera da su i Vladu Divca dočekivali, slavili i pozdravljali ne jednom, nego mnogo puta. A kada je najpoznatiji i najpopularniji Srbin u Americi poželeo da svojih 100 miliona dolara uloži u Srbiju kupujući "Večernje novosti", neki od onih koji su mu svojevremeno čestitali diskretno su mu poručili da je važnija glava na ramenu i da što pre ode u tu Španiju gde je naumio da živi.

Nešto se mislim, šta bi se desilo kada bi sada "Draga Ana" poželela da za novce koje je zaradila kupi recimo NIN. Da li bi se "Dragom Voji" izobličila faca kao pre pet godina kada su ga novinari pitali šta je njegova žena radila sa pokojnim Gavrilovićem, ili kao onomad u Gračanici kad se nalupetao gluposti, ili bi možda oduševljeno podržao njeno ulaganje u zajedničku nam državu.