Datuma: 07.09.2006
Piše: Goran Petrović

Nobelovci

Naravno da vas neću pitati ko je Alfred Nobel, jer to svi znaju. Zato moje pitanje glasi - znate li ko je Sili Pridom? Naravno da ne znate i to me ne čudi, jer nisam znao ni ja. A da li vam nešto znače sledeća imena: Teodor Momzen, Bjernsterne Bjernson, Hoze Ečegeraj, Rudolf Ojken, Selma Lagerlef, Paul Hojue, Gerhart Hauptman??? Baš ništa. Neka vas ni to ne zabrinjava, jer za ove ljude nisu čuli ni profesori književnosti. Pridom je naime prvi dobitnik Nobelove nagrade za književnost, a ostali su pisci koji su tu nagradu dobijali početkom XX veka.

Već to prvo dodeljivanje nagrade jednom prosečnom francuskom pesniku, izazvalo je žučne komentare u kulturnim krugovima širom sveta. Pošto je Alfred Nobel testamentom sav svoj ogromni imetak zaveštao fondaciji, koja će nagrađivati one ljude "koji su u prethodnoj godini doneli najveće koristi čovečanstvu… bez obzira na njihovu nacionalnost" svi su s velikom pažnjom očekivali da vide koji će to hemičari, fizičari, književnici dobiti ovu nagradu. I dok je u ostalim oblastima bilo nešto manje kontroverzi i osporavanja dobitnika, u književnosti je već ova prva dodela sudbinski i suštinski odredila njeno bitisanje do današnjih dana. Gotovo da se može reći da je njena istorija, u stvari istorija osporavanja mnogih dobitnika i žal za onim velikim književnim imenima koja ovu nagradu nikada nisu dobila.

Samo dva dana nakon objavljivanja imena prvog dobitnika, dr Oskar Levertin, švedski istoričar umetnosti i književnosti, je kritikujući ovu odluku između ostalog napisao. "To vam je kao kad u bajkama deca dobiju pravo da sama izaberu nešto najlepše, pa od silnog uzbuđenja izaberu stakleni biser umesto dijamanta. Tako su učinili članovi švedske akademije."

Očekujući da prvu nagradu za književnost dobije Lav Tolstoj ili bar Henrih Ibzen, razočarani švedski književnici i umetnici su odmah posle dodeljivanja nagrade Pridomu, napisali pismo Tolstoju u kome se, između ostalog, kaže:

"Mi švedski umetnici koji dajemo svoj život i svoj rad umetnosi, mi koji za inostranstvo predstavljamo vedsku civilizaciju dužni smo da povodom dodele nagrade za književnost Sili Pridomu iznesemo svoje mišljenje… Inostranstvo ne zna da je švedska Akademija nauka sastavljena od tri četvrtine starih ljudi, koji sigurno poseduju druge dobre osobine, ali imaju isto toliko zajedničkog sa književnošću kao i biskupi sa baletom… nije važno šta jedna takva akademija nagrađuje, ali pošto je njen glas za strance glas književne Švedske, mi ljudi slobodne umetnosti moramo da kažemo da glas Akademije nije glas Švedske i njenih umetnika i pesnika… već glas koji dolazi iz jedne zatvorene sobe sa duplim prozorima u kojoj sede starci koji se plaše promaje… zato mi umetnici i švedsko javno mnjenje dodeljujemo Nobelovu nagradu za književnost Lavu Tolstoju!!"

Onda sledi sigurno najlepša rečenica u ovom hrabrom i dirljivom gestu švedskih umetnika - "Lav Tolstoj je izvan svih pojedinačnih nagrada. NJEGOVA NAGRADA JE U NJEGOVOJ BESMRTNOSTI!"

Kako je počelo tako traje i danas. Svake godine možete čuti pojedinačne ili horske glasove širom sveta, koji osporavaju kvalitet i značaj laureata, navodeći istovremeno barem nekoliko imena iz zemlje dobitnika ili desetine imena književnika iz celog sveta, koji su tu nagradu zaslužili više nego dobitnik. Setimo se da je ona zaobišla velikane poput Džojsa, Prusta, Kafke, Kalvina, Borhesa...

Ipak u tom moru promašaja desi se svake druge, treće ili pete godine da nagradu dobije i neki poznati i priznati, ali i u svetskim razmerama nepoznati pisac koji tek zahvaljujući nagradi postaje istinsko književno otkriće.

Jedan od takvih je svakako i nedavno preminuli egipatski pisac Nagib Mahfuz, koji je Nobelovu nagradu dobio 1988. Odmah nakon toga i kod nas je u rekordno kratkom roku prevedeno i objavljeno sedam njegovih knjiga.

Interesantno je da je tih sedam knjiga objavilo sedam različitih izdavača iz Srbije, Bosne i Hrvatske. I to s dobrim razlogom, jer se radi o vrednim i interesantnim knjigama koje svojom zrelošću, intelektualnošću i univerzalnošću tema i poruka, daleko prevazilaze priče iz svakodnevnog života ne Kaira, nego njegovih četvrti i sokaka. U naizgled jednostavnim pričama o običnim malim ljudima, ovaj sjajni hroničar egipatskog društva vešto varira večne teme ljubavi i mržnje, bogatstva i bede, sreće i nesreće, odnosno onu univerzalnu temu večne borbe dobra i zla.

Zahvaljujući svom velikom književnom opusu od preko pedeset knjiga, još za života je pored brojnih književnih nagrada u zemlji i inostranstvu poneo i laskavi epitet "egipatskog Balzaka". Po broju izdanja u arapskom svetu, verovali ili ne, njegove knjige se nalaze na trećem mestu odmah iza Kurana i Priča iz 1001 noći.

A da je život samo večna borba dobra i zla Mahfuz se lično uverio kada je svojevremeno podržao mirovnu politiku prema Izraelu egipatskog predsednika Sadata. Tada se našao na udaru ekstremnih islamističkih krugova, koji su pozvali na bojkot njegovih dela uz bojkot koka-kole, kao simbola američkog imperijalizma. Svoju mirovnu politiku Sadat je platio glavom, a Mahfuza je jedan islamski fanatik na sred ulice ubo nožem. Od posledica uboda ostao je paralizovan u jednu ruku, ali ga ni to nije sprečilo da i dalje stvara, tako što je svoja dela diktirao drugima. Na kraju je kao i Tolstoj dobio nagradu koja se zove besmrtnost. Povodom njegove smrti oglasili su se, između ostalih, i egipatski predsednik Mubarak, ali i Džordž Buš, koji ga je nazvao izuzetnim umetnikom koji je svetu predstavio bogatstvo egipatske istorije i društva.

Nadam se da je sve ovo više nego dovoljan razlog da u eri predizborne groznice, ipak odete u biblioteku i potražite neku od Mahfuzovih knjiga, jer ćete nekoliko dana, siguran sam, uživati u čitanju.