Datuma: 14.09.2006
Piše: Goran Petrović

Diplomac

Pre 20-30 godina u Beogradu je apsolutni hit među vicevima bio onaj o doktoru atomske fizike koga nakon partijskog sastanka u Moskvi poziva partijski sekretar i raspituje se zašto je tako pasivan na sastancima. Ovaj mu odgovara da su svi članovi njihove organizacije uglavnom fizički radnici i da on prosto nema sa njima o čemu da priča.

Nakon ove intelektualne naivnosti, ubrzo ga posećuje i drug iz NKVD-a i dobronamerno mu saopštava da je procenjeno kako je za njega najbolje da iz osnova promeni svoj život tj. da ode negde u provinciju, recimo u Sibir i tamo započne nov jednostavan život.

Pomenuti naučnik ubrzo postaje čistač ulica u nekoj sibirskoj zabiti, gde ga opet nakon nekoliko godina samopregornog rada poziva tamošnji partijski sekretar i obaveštava da su partiji potrebni takvi kadrovi, ali da će pre prijema u partiju morati da završi barem neku večernju školu.

I tako eto njega u krcatoj učionici večernje škole na času matematike. Pošto na učiteljičino pitanje koliko je 2 + 2 niko od prisutnih nije ni pomišljao da odgovori, to je učinio novajlija rekavši 6.

Učiteljica ga, naravno, izvede na tablu da tu lepo i polako razmisli i izračuna. On ispisa celu tablu brojevima, formulama, jednačinama i dobi rezultat 5. Vidno iznerviran sve obrisa i poče iz početka, ali dobi isti rezultat.

U čudu stoji ispred table i glasno se preslišava - Mora da sam nešto propustio u postupku, nešto mi fali - kaže on, a u tom trenutku mu ceo razred šapuće da je zaboravio Plankovu konstantu!

Tako su, dakle, prolazili intelektualci u boljševičkoj i staljinističkoj Rusiji, a da na prvi pogled ništa bolje nije ni danas u Srbiji, potvrđuje reakcija koju je nedavno izazvala jedna vest iz Zrenjanina. Mala je Srbija, pa nema Sibir tako da naši profesori i naučnici ne idu u progonstvo, ali je zato u zrenjaninskom vrtiću jedan "diplomirani filozof" odmah po sticanju diplome odlukom direktora raspoređen na novo radno mesto - "dvorišnog radnika".

Zrenjaninac Goran Živić, koji se u vrtiću zaposlio još kao student, pre devet godina, gde je radio kao noćni čuvar, sada je doživeo ovu sudbinu. Dodatno ogorčenje dela javnosti izazvano je činjenicom da je Živić laureat nagrade Izvršnog veća Vojvodine u kategoriji za najbolji diplomski ili magistarski rad iz filozofskih i socioloških nauka. Ova nagrada pri tome nosi ime "Dr Zoran Đinđić".

To što je predsednik Srbije bio u Americi, gde su mu rekli da će Kosovo uskoro dobiti neku vrstu uslovne nezavisnosti, to što su se premijeri RS i Srbije videli i izljubili nekoliko puta, to što su održani izbori u Crnoj Gori i što je na lokalnim izborima u Novom Pazaru ubijen jedan od kandidata za odbornika, to što se bliži rok za izlazak G17 plus iz Vlade i to što je predsednik Sudskog veća za ubistvo Zorana Đinđića bez objašnjenja napustio proces, kao i najnovije svinjarije Velje Ilića nije izazvalo ni blizu toliku reakciju javnosti kao pomenuta vest.

To je bruka i sramota i pravo lice DSS-ove Srbije - zaleteli su se mnogi komentarišući ovu vest, a ne znajući da ovoga puta Koštunica i njegova stranka sa celom pričom nemaju ama baš nikakve veze.

Ni luk jeli, ni luk mirisali, jer je NA VLASTI U ZRENJANINU DEMOKRATSKA STRANKA sa koalicionim partnerima. Pride je i gradonačelnik istaknuti član DS Goran Knežević.

Tako priča dobija novu dimenziju, a na površinu isplivavaju i razni bizarni detalji. Jedan od njih je i činjenica da je ova nova "demokratska vlast" za nešto manje od godinu dana u opštinskoj administraciji zaposlila oko 100 novih činovnika, naravno članova, simpatizera, rođaka ili prijatelja lokalnih "demokratskih" čelnika. Pa pošto novopečeni filozof kao što sam reče, nije član nijedne stranke, jasno je zašto ga nije zapalo neko bolje radno mesto. Što se tiče ove "demokratske vlasti" i ona je po ko zna koji put pokazala da se u malo čemu razlikuje od one druge isto tako "demokratske vlasti" (koju bi činio DSS sa svojim koalicionim partnerima) ili od neke sasvim nedemokratske.

Reagujući na ovu vest, valjda zbog imena koju nosi nagrada koju je Živić dobio, pre svih su se oglasili vojvođanski "premijer" Bojan Pajtić, naravno visoki funkcioner DS-a i njegov partijski kolega pokrajinski sekretar za nauku, koji su obećali Živiću da će mu ekspresno pronaći adekvatan posao. Rečno - ispunjeno. Direktorki zrenjaninskog Istorijskog arhiva Nadi Boroš pokrajinski sekretar za nauku Dragoslav Petrović uručio je rešenje o angažovanju Živića na poslovima arhivara pripravnika.

Tako su, želeći da isprave jednu bruku i blam DS-a ovom tipično balkanskom reakcijom nezrele i nedorasle vlasti, napravili još veći blam. Zadatak "premijera" je da obezbedi posao svim građanima, a ne samo onima o kojima pišu novine, i to onda kada dobiju nagradu koja nosi ime predsednika jedne stranke kojoj slučajno pripada i pomenuti "premijer". Pitanje ko će da zaposli ostale filozofe, sociologe ili istoričare umetnosti zajedno sa svim ostalim prekobrojnim radnicima i ovoga puta ostaće bez odgovora.

Interesantan je veliki broj komentara samih građana, koji su se pojavili na internet sajtovima, a svojom ozbiljnošću i zrelošću daleko prevazilaze diletantsku vlast, bez obzira kakav prefiks ona imala.

A građani osećaju na svojoj koži i znaju da su najbolnija pitanja tranzicije ona koja se tiču posla i egzistencije, čemu vlast očigledno ne posvećuje adekvatnu pažnju. Za razliku od pojedinaca koji su bili socijalističko-samoupravno bolećivi prema drugu Živiću i njegovoj "zloj sudbini", većina je svesna da je vreme socijalizma nepovratno prošlo, i da u kapitalizmu u koji mi bolno i nespremno ulazimo, ni fakultetske diplome nemaju nekadašnju vrednost i nikome ne garantuju adekvatan posao ili željenu platu. I da je diplomirao klasičnu filozofiju pre 30 godina ovaj Zrenjaninac bi imao isti problem, a kamoli danas "kada se ne plaća ništa što gazdi ne donosi profit" - kao što lepo piše u jednom komentaru.

To da su Amerika, Kanada i Evropa prepune naših, ali i svojih profesora, lekara, turizmologa, sociologa i filozofa koji peru sudove po restoranima, raznose pice, molerišu ili voze taksi je opštepoznata činjenica, koja se tamo prihvata kao uobičajena, ali očigledno teško nalazi put do građana Srbije.

I umesto što su se brže-bolje potrudili da Živiću nađu bolji posao, a sebi upisali još jedan jeftin politički poen, i vojvođanski i srpski premijer i sva ostala vlast treba ozbiljnije i brže da se pozabave reformom obrazovnog sistema, koji očigledno mora biti u funkciji privrede i ekonomije. Da presudnu ulogu u tome ima država suvišno je i reći.