Datuma: 21.09.2006
Piše: Goran Petrović

Festivali

Nedavno je završen 46. po redu festival u Guči. I sve bi bilo "k'o i lani" da se na završnoj večeri festivala "gučosima" nije obratio lično premijer Koštunica. Da je samo osokolio trubače i pohvalio svadbarski kupus iz zemljanog lonca, svi bi brzo zaboravili njegovo prisustvo na saboru. Međutim, on se okupljenom narodu obratio sledećim rečima:

"Truba najbolje govori o našim svojstvima i našim porivima i zato, naravno, dobro znamo da oni koji ne mogu da razumeju i vole Guču ne mogu da razumeju Srbiju. Zato ova Guča, 46. po redu, jeste još jedna potvrda hrabrosti i vedrine naše, i u volji i u nevolji. Okupimo se i sledeće godine, a danas neka srpska truba u Guči svira za Srbiju", kazao je Koštunica.

I dok ova njegova izjava lagano unosi novu podelu, tako dragu Srbima, na one za i one protiv Guče, dotle bez pompe i galame na drugom kraju Srbije, svečano i tiho traje još jedan tradicionalni muzički festival - Festival horske muzike "Mokranjčevi dani" i to u godini u kojoj su proslavljeni jubileji Mocarta i Tesle, proslavlja se i 150 godina od rođenja Stevana Stojanovića Mokranjca.

Organizatori Festivala ulažu maksimalan napor da s više nego skromnim sredstvima, koja su ove godine prepolovljena u odnosu na prošlogodišnja, posetiocima osim tradicionalne smotre i natpevavanja horova premijerno prikažu i dokumentarni film "Mokranjac zauvek" u režiji Mikija Stamenkovića po scenariju Stevana Jovičića, kao i prvu monodramu "Poslednja rukovet" sa istom temom. U selu Mokranje povodom jubileja biće konačno postavljena i spomen-bista sa likom slavnog kompozitora.

Ovogodišnji selektor, kompozitor Zoran Hristić, govoreći o Mokranjcu kaže:

"U vreme kad se Mokranjac pojavio mi nismo imali ni muzičke škole, ni akademije. Druga njegova veličina je u silnim zapisima narodnih melodija na kojima počivaju Rukoveti. On je te narodne melodije ukomponovao u umetničko delo koje ima trajnu vrednost, i zato je njegov značaj tu apsolutno najveći. Kao čovek crkve, napisao je prvu liturgiju, božanstvenu liturgiju, ogromno delo. U komunizmu je bilo zabranjeno izvođenje Mokranjčeve liturgije, što znači da je 45 generacija lišeno mogućnosti da je ikad čuje. Moja generacija nije mogla da je čuje, mi smo vaspitavani na masovnim pesmama. Na našu sramotu, prvi snimak Mokranjčeve liturgije snimljen je u Zagrebu."

Čast otvaranja s velikim razlogom pripala je maestru Mladenu Jaguštu i horu RTB, a koji su pre dvadesetak godina objavili tonski zapis Mokranjčeve liturgije, opela i svih rukoveti.

Iako ovaj festival ne izaziva ni izdaleka onoliko interesovanje, ni naroda ni vlasti, poput onog u Guči, istine radi moramo podsetiti da se baš na "Mokranjčevim danima" dogodio nečuveni skandal.

Akademik Ljubomir Simović, čijom je besedom te 1996. otvoren Festival, proteran je iz negotinskog hotela "Inex Krajina"! To da je preko noći postao "persona non grata", saopštio mu je službenik koji se predstavio kao "recepcionar Sava" i sve kao da se nečeg stidi ipak izustio: "Naložio mi je direktor da Vam saopštim da ujutru odmah napustite hotel." Još je dodao: "Da ste stigli nešto ranije imao sam nalog da Vam ne dam ključ od sobe."

Čime je akademik, čiju je besedu publika nekoliko puta prekidala aplauzima, "zaslužio" ovo poniženje u kome mu se iz solidarnosti pridružio drugi akademik Dejan Despić, koji je u znak protesta povukao sa izvođenja svoju kompoziciju. Da li je i on kao već pomenuti govornik u Guči, provocirao podele? Naravno da nije. Veći deo besede je posvetio, s obzirom na mesto - Negotin u kome se nalazio, da podseti na moral i junaštvo Hajduk-Veljka i napravi poređenje sa današnjim:

"Danas, na kraju dvadesetog veka, nama preti opasnost koja nije daleko od one koja je nama pretila na početku devetnaestog... mi smo primorani da se još uvek borimo za opstanak. U toj borbi je potrebno sve: i cilj, i sreća, i sredstva, i saveznici, i junaštvo, i žrtve, i pamet. I sve to treba da bude usklađeno, i među sobom, i sa okolnostima. Manje ili više, nekada smo sve to, ili bar nešto od svega toga, imali. Ali, danas, u ovoj današnjoj borbi za opstanak, mi osim velikih žrtava od svega toga nismo imali ništa: ni cilja, ni sreće, ni sredstava, ni vođa, ni saveznika. A pogotovu nismo imali pameti. Možda zato što nismo imali pameti nismo imali ni svega ostalog... Mi ne samo da smo ostali ispod normi koje propisuje naše današnje, evropsko, vreme, nego smo pali i ispod onih normi koje su vladale u tursko vreme, Hajduk-Veljkovo. Među nama nema junaka koji bi kazao: Glavu dajem, Krajinu ne dajem! Mi i za mnogo manje od glave dajemo i mnogo više od Krajine. Naše današnje vojvode talirima ne pune topove nego džepove"...

Imamo li mi danas dovoljno pameti da nam "Mokranjčevi dani" prerastu u muzički festival od nacionalnog značaja? Uz odgovarajuću finansijsku pomoć nadležnih ministarstava, kao i zanimljivu prateću manifestaciju "Dani grožđa i vina", a negotinski kraj ima dugu vinogradarsku tradiciju, ovo može postati kako se to sad popularno kaže "srpski brend".

Za one koji sumnjaju, moram reći da je Mokranjčevo ime već poznato i priznato u Evropi. U to se uverio i moj drugar Bole, inače veliki ljubitelj klasične muzike, ali i Interneta. Ne malo se iznenadio kada je tako chatujući s mladim Nemcem rekao da je iz Srbije, Nemac je oduševljeno uzviknuo - "O, Srbija… Mokranjac… Hajduk-Veljko… ja maštam da to prevedem na nemački!" Bole naviknut da pri pomenu reči Srbija od stranaca dobija isključivo politička pitanja, o ratu, Miloševiću, Kosovu, bio je toliko srećan i uzbuđen da je u brzini, a želeći da istakne Hajduk-Veljkov podvig, Nemcu napisao "Glavu dajem, Mokranjca ne dajem". Sad se Nemac našao u čudi i odgovorio - "Ne razumem vaš fanatizam, zar nije dovoljno da volite i slavite svog Mokranjca". Nažalost, nije dovoljno, jer ako ga i dalje ovako budemo voleli, "Mokranjčevi dani" uskoro neće ni postojati. Vlada Srbije je ove godine za Festival izdvojila dva miliona dinara, a za sabor u Guči 150 miliona!? Zašto "pastorče" - Negotin nije atraktivan za politički nastup nekog člana Vlade? Pa zar se VIII i XII rukovet ne zovu ''Pesme sa Kosova''? Pa zar nije Hajduk-Veljko najpopularniji junak Prvog srpskog ustanka? Jeste, al' džaba kad tu nema šatri, nema piva, nema trbušnih plesačica, nema svadbarskog kupusa i srpskog derta uz Hava nagilu… A sam grad Negotin ovih dana tako svečan, neodoljivo podseća na druge festivalske gradove širom zapadne Evrope. Znamo mi da je njihovo "srce" ne drugom mestu, daleko od Evrope. Uostalom i taj Mokranjac, kakav je on to Srbin kad ga u Evropi više vole nego u Srbiji. Ipak, žao mi je što je premijer ovih dana čak u Hilandaru. Da su ga blagovremeno obavestili da je i Negotin u Srbiji, mogao je baš tu u Negotinu da nam ponovo kaže da će Kosovo uvek biti srBsko, što bi uz muzičko-horsku podršku VIII i XII Mokranjčeve rukoveti bilo i efektno i bogougodno.