Datuma: 02.10.2006
Piše: Žarko Korać

Demokratija i vlast

Bez obzira što većina ljudi nema iluzija o prirodi politike, čovek se ipak povremeno zapita šta su pojedini ljudi u stanju da učine radi vlasti. Ako je ovo pitanje prirodno u totalitarnim režimima, ono je mnogo značajnije u demokratskim sistemima vlasti, koji su po definiciji podložni kontroli javnosti i posvećeni opštem dobru.

Predizborna kampanja u Bosni i Hercegovini i Koštuničine manipulacije s novim ustavom Srbije možda su dobar pokazatelj granica naših mladih demokratija.

Izborna kampanja u Bosni i Hercegovini svela se na takmičenje u patriotizmu, maskirano pitanjem njenog unutrašnjeg uređenja. Pitanje postojanja Republike Srpske i njenih specijalnih veza sa Srbijom postalo je pitanje svih pitanja i povod za potpuno neodmerene i povremeno zastrašujuće nacionalističke izjave. Tako smo doznali da Sarajevo liči na Teheran ili da oni koji ne prihvataju unitarnu državu, mogu iz nje da se sele. Posmatrač sa strane imao je utisak da se umesto izbora sprema rat u kome se neće birati sredstva radi pobede. I to se sve dešavalo u državi koja je upravo izašla iz krvavog rata koji je šokirao svet. Umesto da makar zbog poštovanja prema užasnim žrtvama tog rata političari pokažu maksimalnu uzdržanost u korišćenju nacionalističke retorike, oni su je svesno koristili. Ako je rat nastavak politike drugim sredstvima, onda je u Bosni i Hercegovini politika nastavak rata drugim sredstvima. I to sve uz zaklinjanje da se korača putem evropskih integracija.

A u Srbiji je Vojislav Koštunica rešio da krizu svoje vlasti reši ustavnim pučem. Koristeći činjenicu da je Srbiji potreban novi ustav, on je rešio da to iskoristi za nacionalnu homogenizaciju Srbije. Umesto normalne javne rasprave o ustavu za Srbiju kao samostalnu državu, na početku dvadeset i prvog veka, on je rešio da glavna tema novog ustava bude preambula u kojoj piše da su Kosovo i Metohija neotuđivi delovi države Srbije. U senci preambule ostala su sva druga otvorena pitanja, kao što su autonomija Vojvodine ili karakter Srbije kao države. Patriotskom zovu nisu bile u stanju da odole ni Srpska radikalna stranka i Demokratska stranka, pa su pristale da radeći i noću sa Koštunicom, bez ikakve javne rasprave, završe ustav za deset dana. U Srbiji je stvorena atmosfera da se ne sme ništa reći o ovakvom načinu rada iz "patriotskih razloga". Da ne bi "izgubili Kosovo", koje će nam novi ustav sačuvati!

Do koje mere je obesmišljen proces donošenja ustava, može da svedoči i potpisnik ovih redova. On, naime, kao poslanik u Skupštini Srbije, na dan javne rasprave i glasanja o ustavu, njega nije ni video niti zna šta u njemu tačno piše! I to Koštunica zove "legalizmom" i poštovanjem demokratske procedure. Da poslanici dobijaju nacrt ustava na dan glasanja, kao da je zemlja u ratu.

Ali, metafora rata kao izgovora za beskrupuloznu borbu da se sačuva vlast nije slučajna. Bojeći se rata i novog talasa nasilja, građani koji žive na najvećem delu prostora bivše Jugoslavije, svesno ćute kada političari manipulišu osnovnim demokratskim procedurama, kao što su izborna ili referendumska kampanja. Cinično koristeći strahove svojih građana, balkanski političari pripadaju jednoj novoj sorti manipulanata - ljudima koji ceo svoj legitimitet zasnivaju na činjenici da su tek nešto malo bolji od ranijih političkih vođa koji su proizveli ratove. Dovoljno izgleda za očuvanje vlasti. Bar za sada.