Datuma: 05.10.2006
Piše: Goran Petrović

Intervjui

U proteklih nekoliko godina dao sam bukvalno na stotine intervjua, raznih izjava i komentara dnevnim novinama i časopisima, radio i TV stanicama, domaćim i inostranim.

Govorio sam za "Le Figaro", za "Le Nouvel", za "Observateur", za neke američke TV, za britanski SKY NEWS, za francuski Canal +, austrijski ORF, za gotovo sve domaće TV izuzimajući RTS - jer me tamo nikada niko nije zvao. Baš me čudi, ali tako je. Jedino za "Kurir" nikada nisam govorio, ne zato što oni nisu tražili, nego zato što ja nisam hteo.

U tom moru intervjua izdvojio bih kao "najdraže" one koje sam krajem februara 2005. dao "Novostima" i "Politici".

Bilo je to ovako. Pozvala me novinarka "Novosti" i rekla da je dobila nalog od uredništva da sa mnom napravi "veliki, veliki intervju". Dogovorili smo se da intervju napravimo u njihovim prostorijama i ja se ne malo iznenadih kada me tamo dočeka četiri-pet novinara i urednika. Pričasmo, bogami, nekoliko sati i ja videh da su veoma zadovoljni i pored toga što sam do tada u brojnim intervjuima već više puta govorio o svemu što bi javnosti moglo biti interesantno. Posle dan-dva pomenuta novinarka mi posla SMS poruku kojom me obaveštava da je intervju napisala i predala glavnom uredniku Manji Vukotiću i da ću ga ja dobiti na autorizaciju čim joj on vrati tekst.

Tog istog dana ili sutradan pozvao me i novinar "Politike" s identičnom molbom. I njemu urednici dali nalog da sa mnom napravi veliki intervju. Rekoh da sam baš juče dao jedan takav intervju za "Novosti". On odgovori da to njima ništa ne smeta, tako se nađoh i u "Politici". Opet doček od četiri-pet novinara i urednika. I sa njima ostadoh u razgovoru nekoliko sati, na njihovo veliko zadovoljstvo. Obećaše i oni autorizaciju teksta za dan-dva. Ali, prođoše, bogami, i dve nedelje, a od njih ni traga ni glasa. Šta je sada, pitam se ja u sebi i ubrzo saznadoh.

Baš tih dana u Vladi Srbije održana su dva sastanka Vladine Kancelarije za saradnju s medijima s urednicima gotovo svih dnevnih novina i nedeljnika i najvećih TV kuća. Sastancima je prisustvovao i premijer lično. Barem pet prisutnih urednika me je u poverenju informisalo da je na ovom brifingu glavna zvezda bio, kao što se i očekivalo, generalni direktor RTS. Osim što je na sva usta hvalio prisutnog premijera, suština njegove priče je, po njima, otkriće da je dobri Voja najveći živi Srbin, prema kome drug Sloba izgleda kao mali mrav, i da se zato nikako ne sme dozvoliti raznim "insajderima" da po njemu pljuju.

Osim "insajdera" smetale su i kolumne Ivana Torova u "Politici", u kojima je on, narodski rečeno, razvaljivao Koštunicu i njegovu vladu.

I zato moje intervjue kao proskribovanog insajdera pojede mrak. Nisam ni sujetan, ni narcisoidan i nije suština u tome što dva intervjua Gorana Petrovića nisu ugledala svetlost dana (u komunizmu bi rekli da su zabranjena), već u činjenici da su ovakvi sastanci uopšte održani, a da o njima javnost nikada nije obaveštena.

A događaj je, ako ćemo pravo, bio istorijski. Valjda nikada u istoriji, čak ni u najgorim diktatorskim i komunističkim režimima, "prvi čovek države" nije prisustvovao ovakvim cenzorskim sastancima i svojom pojavom i prisustvom atakovao na slobodu novinarstva. Da li je ovo jadno, tužno, smešno? Bilo je, bogami, smešno!

A, desilo se ovako. Pošto je tadašnji urednik "Politike", na ovom sastanku prozvan zbog kolumni gospodina Torova, požurio je da o svemu informiše direktora ove ugledne kuće. A šta je uradio biološki potomak osnivača najstarijih srpskih novina? Zatražio je hitan prijem u Vladi. Da bi protestovao i izrazio svoj revolt? Da bi branio dostojanstvo i nezavisnost profesije? Ma, taman posla. Čovek je išao tamo da lično proveri kakve su sve naloge oni dobili, da slučajno urednik nije nešto od toga zaboravio.

Nijedan od prisutnih urednika (RTS, B92, Pink, "Politika", "Novosti", "Glas javnosti", "Blic", NIN, "Evropa", "Vreme"...) nikada nije izgovorio, ni napisao nijednu reč o svemu ovome. Totalni medijski muk pokrio je ovaj događaj. Tako da je javnost neke detalje saznala tek iz mog intervjua "Glasu javnosti", objavljenom nekoliko nedelja kasnije.

Već mesecima nisam dao nikakve izjave, komentare, intervjue. Da li sam se razočarao, posustao, klonuo duhom? Ne, naprotiv, postoji samo jedan razlog, a to je - ova kolumna.

Novinarima koji me pozovu kratko objasnim da sve što imam da kažem ( a to je uvek više i pametnije, od onoga što bi oni pitali), ja napišem u kolumni za "Nezavisne novine". U početku mi nisu verovali, pa su i dalje uporno zvali. Tek kad su shvatili da sam ozbiljan, oni su prestali.

Zato sam se baš iznenadio kada me je pre desetak dana pozvala novinarka novoosnovane TV (s nacionalnom frekvencijom) Avala. Molila je da budem gost u njenoj emisiji i nešto kažem o aktuelnom Zakonu o policiji i njegovim implikacijama na stanje bezbednosti u zemlji.

Usput mi reče da će drugi gost biti generalni inspektor MUP-a Srbije, gospodin Vladimir Božović, koji je insistirao da mu baš ja budem sagovornik.

Kako je od donošenja ovog zakona prošlo više od godinu dana, a do danas ni obična ni tzv. stručna javnost nije iznela nikakav stručan stav, ja sa zadovoljstvom "prekrših zavet vernosti 'Nezavisnim'" i pristadoh.

Tokom emisije sam uglavnom sa pozicije struke, a uz brojne argumente, kritikovao pomenuti zakon. Redovnim čitaocima "Nezavisnih" je to poznato, jer sam toj temi posvetio kolumnu "O zakonima ozbiljno". Sve u svemu, ništa naročito, mislio sam ja. Grdno sam se prevario. Izgleda da je i to što sam rekao bilo više nego dovoljno da ministar unutrašnjih poslova Dragan Jočić još tokom emisije pozove glavnog urednika TV Avala Stanka Crnobrnju. Šta mu je rekao nisam uspeo da saznam, jer je gospodin Crnobrnja, čim me je po završetku emisije ugledao, pobegao glavom bez obzira.

Ni dobro veče mi nije rekao, a vaspitanje i red makar toliko nalažu, jer ja sam kao gost pozvan u njegovu kuću - TV Avala.

Kada sam čuo da je Jočić zvao, pokušao sam da se našalim rekavši da je trebalo da ga direktno uključe u program, pa da kaže šta ima. Ali, videh da njima nije do šale i da je već zakazan nekakav sastanak urednika, voditelja i ostalih čimbenika.

A kad sastanci krenu nema im kraja. Tako je i ovaj izgleda bio inspirativan za onaj drugi. Koji drugi? Pa, onaj u Vladi, gde su pomenuti urednik i ostali čimbenici pozvani. Tamo će valjda i njima da kažu "da je dobri Voja najveći živi Srbin..." i da im nisu dali frekvenciju da bi tamo po njemu neki pljuvali.

Onima koji me i dalje pitaju zašto pišem kolumnu za neke tamo "Nezavisne novine" iz Banjaluke valjda je sada sve jasno. Razlog je očigledan i jednostavan. Ne postoje "Nezavisne novine" iz Beograda.