| Piše: Žarko KORAĆ
Politika i licemjerje
Današnja politička atmosfera u Srbiji, pred početak pregovora o konačnom statusu Kosova, opasno podseća na najbolje dane Miloševićeve vladavine. Javnost se neprestano upozorava "da po svaku cenu treba biti jedinstven" i da je "najopasnije ako se naša pregovaračka pozicija zbog razlika oslabi".
Građani su, ni krivi ni dužni, postali taoci pokušaja da se organizuje dirigovana javna rasprava. U javnosti se neprekidno ponavljaju oveštale fraze o ovim pregovorima, od kojih je najčešća o ponudi statusa koji je "više od autonomije, a manje od države".
Pritom se niko ne uzbuđuje što je upravo glavni tvorac ove floskule, Vojislav Koštunica, u Savetu bezbednosti UN, ponudio Albancima sa Kosova samo "značajnu autonomiju" i time je u potpunosti pokazao njen stvarni značaj. Čoveka ne bi iznenadilo da se organizuje crkveno-narodni sabor, na kojem bi se članovi nepostojećeg pregovaračkog tima krvlju obavezali da neće "izdati Kosovo".
Doduše, niko se od političara baš ne gura da postane šef tog pregovaračkog tima, što pokazuje da su dosta svesni ishoda pregovora. I upravo to početak pregovora čini tako mučnim.
Na delu je skoro monumentalno licemerje. Niko u Srbiji danas ne govori o tome zašto je potpisan Kumanovski sporazum, kojim je regulisan stvarni položaj Kosova. Niko ne podseća na govor Slobodana Miloševića na Gazimestanu, pred pola miliona ljudi, gde je obećao rat za Kosovo. I niko ne govori o ishodu tog rata, sa ogromnim ljudskim žrtvama.
Glavni haški optuženik, ima mnogo razloga da bude zadovoljan - danas se u Srbiji o Kosovu govori kao i u njegovo vreme. Ponovo se priča o "okupaciji" i "izdaji", i ponovo se traži jedinstvo. Niko ne pominje stvarne okolnosti ovih pregovora i ne priprema građane Srbije za ishod tih pregovora. Srbija nema svog De Gola, da joj kaže istinu. Njena elita manipuliše Kosovom na gotovo neverovatan način. V.d. šefa Srpske radikalne stranke, Tomislav Nikolić, čak preti da će ako se "izda" Kosovo, na čelu miliona ljudi, krenuti da ga brani! Kao Petar Pustinjak u 11. veku, on želi da krene u oslobađanje Hristovog groba.
Uostalom sve i liči na pripremu nekog novog krstaškog rata. Sada su, za razliku od prethodnih godina, principi međunarodnog prava postali svetinja. Srbija je trenutno najvatreniji podržavalac odluka Saveta bezbednosti. Jedino nije, kao ni Milošević ranije, uspela da odgovori na najjednostavnije od svih jednostavnih pitanja - kako se o Kosovu može govoriti samo kao o teritoriji, mimo stavova većine stanovnika? Naša delegacija će na pregovore otići uverena da pregovara samo o teritoriji bez većinskog stanovništva i to o teritoriji kojom već upravljaju drugi. Ona neće tražiti moguće, već samo mitsku prošlost i istorijska prava. Ishod takvih pregovora nije teško naslutiti. Zato se niko ne nudi za budućeg "pobednika" pregovora. Ali, time odgovornost naše elite postaje još veća.
Crkva, većina političkih partija i medija, ćuteći o uzrocima sadašnjeg statusa Kosova, postaju saučesnici jednog istorijskog poraza, čiji glavni vinovnik je u Hagu. Nesposobni da o toj politici kritički govore, oni postaju njeni stvarni nastavljači. Ali, ovaj put bez sile kojom bi se ta politika nametala. I tako se istorija u ovom slučaju zaista prvo pojavljuje kao tragedija, pa zatim kao farsa. Farsa licemerja i nesposobnosti da se o Kosovu progovori jezikom racionalnim i istinitim. Da se kaže istina o porazu jedne politike, koju je većina naših javnih ličnosti svesrdno podržavala. Ali bi ta istina otvorila jedno znatno teže pitanje - odgovornosti te elite za ishod pregovora o Kosovu. |
