Piše: Žarko Korać

Rat plakatima

U Beogradu poslednjih mesec dana besni rat plakatima. Ograde, stubovi ulične rasvete i zidovi, prelepljeni su stotinama političkih plakata. Kao na vrhuncu izborne kampanje, grupe mladih ljudi, svake noći obilaze ulice i traže još poneko mesto, gde njihovi prethodnici nisu uz pomoć četke i lepka poslali "važne" poruke našoj javnosti.

Poruke kojima se objašnjava da je "Aca (Vučić, iz SRS) lopov" ili Demokratska stranka "izdajnik", jer je napustila Skupštinu Srbije, za vreme rešavanja najvažnijih državnih pitanja. Čovek bi se zapitao otkuda odjednom poplava tih plakata, koji po svojoj prirodi, mogu da prenose samo krajnje pojednostavljene poruke, često na ivici doskočice.

Zar u Srbiji stranke nemaju slobodan pristup medijima i zar nije prošlo vreme tako grube političke borbe, koja može biti samo dopuna ozbiljnim medijskim kampanjama? Otkuda ova nagla poplava "plakatske strasti", tako neobične za inače politički "kohabitaciono" srpsko društvo?

Odgovor je naravno, pre svega u toj kohabitaciji, koja je društvo lišilo najvažnijeg atributa političkog pluralizma - sukoba ideja. U Srbiji je danas moderno biti bez sopstvenih političkih ideja. Time se pokazuje takozvana politička zrelost i odgovornost prema narodu. Naše javne ličnosti i političari, do besvesti variraju iste fraze, koje obično nemaju stvarni smisao, ali ih održavaju na javnoj sceni.

Tako doznajemo: da će izbora u Srbiji biti kada donesemo novi ustav, da će Kosovo imati više od autonomije, a manje od nezavisnosti, da bi izbori u ovom trenutku omeli evropske integracije, da je Evropska unija vrlo zadovoljna kako se reforme u Srbiji odvijaju, da je potreban konsenzus oko Kosova i slično.

Variranje ovih tvrdnji, čini od njih vrstu mantri, koja treba da sakrije nedostatak hrabrosti, da se jezikom života progovori o ogromnim problemima sa kojima se suočava Srbija. A osnovni od njih, tiče se nesposobnosti Koštuničine vlade, da suštinski započne reformu društva i prekine restauraciju Miloševićevog sistema vrednosti.

Kao da je smrt Zorana Đinđića onesposobila političku elitu, da se sa njemu svojstvenom hrabrošću, suoči sa izazovom modernizacije Srbije. Lažni politički konsenzus je proizvod kukavičluka da se preuzme odgovornost za neophodne odluke, pre svega oko Haškog suda, Kosova i

Crne Gore. Odgovornost se konsenzusom beskrajno umnožava i deli, sve dok ne nestane u potpunosti. A političar bez odgovornosti je samo promoter sopstvene popularnosti, bez smisla i sadržaja.

Današnji rat plakatima u Srbiji je logičan izraz ovog stanja "politike bez političkih ideja". Rat plakatima je samo simulacija onoga što je suština poltike, a tako tragično nedostaje Srbiji - konkretnih ideja o putevima razvoja jednoga društva.

Nisu plakati preplavili Beograd, već je naša politika postala plakatska. Beda te politike se najbolje izražava plakatom. U suštini, današnja politika u Srbiji je našla svoju pravu formu izražavanja.

I to će trajati sve dok jedna druga generacija političara ne vrati politici pravi sadržaj i ne preuzme odgovornost za njenu realizaciju. Do tada, Šareni plakati će nas podsećati na odsustvo ideja i kukavičluk postđinđićevske Srbije.