Piše: Žarko KORAĆ 

Pisci i legionari

Jedan beogradski tabloid, koji je posvećen promociji Milorada Ulemeka Legije, nedavno je objavio da on piše treću knjigu! Iz novinskog teksta doznajemo da se "Milorad izveštio u brzom pisanju knjiga i da prosto ne znaju čoveka koji tako brzo piše". Takođe, doznajemo da je "poslednjih mesec dana pročitao dvadesetak knjiga". To mu je sigurno potrebno da bi usavršio svoj književni stil, koji je pokazao u romanima "Gvozdeni rov" i "Legionar", za koje pomenuti tabloid napominje da se odlično prodaju.

Neko ko pažljivije prati našu javnu scenu, u ovom tekstu bi video samo nastavak medijske kampanje kojom se prvooptuženi za ubistvo dr Zorana Đinđića prikazuje kao oličenje pristojnosti, osećajnosti i dobrih namera. Ova humanizacija čoveka, već osuđenog za učešće u jednom ubistvu, bila bi teško shvatljiva, kada se ne bi uzeo u obzir politički kontekst ove priče. Ulemek Legija se humanizuje da bi se odbranili motivi njegovih ubistava i odbranila politika čoveka kome je on u suštini služio, Slobodana Miloševića. Upravo zato se i relativizuju ubistva za koje je on optužen ili već osuđen. Ali, napraviti pritom od njega pisca, je verovatno vrhunac nemorala. Ovaj čovek oskudnog rečnika i još oskudnijeg obrazovanja, sasvim sigurno nije napisao nijedan red u romanima, koje neko drugi pod njegovim imenom sastavlja i prodaje uz cigarete i novine, širom Srbije. Svakako je u pitanju i zarada, ali su politički motivi bitniji.

Potrebno je čoveka koji je optužen za organizaciju ubistva premijera Srbije prikazati kao vojnika koji samo izvršava svoju dužnost. Ono što su slični tabloidi ranije pisali, da je Đinđić izdajnik i kriminalac, ovde je dobilo svoj logičan epilog. Po njihovom mišljenju, eliminisan je protivnik srpskih "patriota" i čovek koji je Miloševića izručio "antisrpskom sudu u Hagu". Tako "pisac" Ulemek Legija, simbolizuje čitavo antihaško bratstvo, koje je i podržalo ovo užasno ubistvo.

Mađutim, nije sasvim slučajno da je spisateljski posao postao sredstvo opravdavanja zločina. Kao da neki pisci "vraćaju" uslugu ovom bivšem legionaru i ubici. Treba se podsetiti koliko se pisaca u Srbiji stavilo u službu Miloševićeve propagande i koliko njih je huškalo na rat. Ne radi se samo o Dobrici Ćosiću, koji je za Miloševića rekao da je najpopularniji srpski političar u dvadesetom veku i podržao njegov politički projekat. Od Brane Crnčevića do Milorada Pavića, mnogi pisci su javno pomogli da se prihvati jedna politika, koja je nužno vodila zločinima. Iako se danas mnogi trude da to zaborave, pisci su, simbolički rečeno, obukli maskirne uniforme i postali aktivni učesnici rata. Udruženje književnika Srbije, organizovalo je serije sastanaka, koji su imali za cilj da satanizuju čitave narode, jednom sumanutom pseudonaučnom retorikom. Uspaljeni govori, "pisma sinovcu" i histerične optužbe, postigle su svoj cilj - obični ljudi poverovali su u ono što su im poručivali pisci, čija su dela čitali u školskoj lektiri. Našim medijima su godinama marširali pisci u borbenom poretku. Neki bi, naravno, skoknuli i na ratište, gde bi, umesto učešća na književnim večerima, imali prilike da pucaju po opsednutim gradovima.

I zašto bi onda bilo čudno ljudima da poveruju da Ulemek Legija piše? Pa oni su već videli pisce ratnike. To što taj konkretni čovek u stvari nije ništa napisao, nije ni bitno. Bitno je da je i njegovo "pisanje" deo istog posla. Posla huškanja ljudi na nasilje i opravdavanja zločina. U nekom smislu, pravedno je što se ovde ponovo podsećamo na moć literature kao zločinačke propagande. Samo u zemlji gde niko od pisaca nije snosio makar moralne posledice, zbog svoje huškačke aktivnosti, moguće je da javnost ovako mirno primi ovakvu literaturu. Ona nas samo podseća da Ulemek Legija nije jedini pisac zločinac u našoj zemlji.