Muslimane se opet te rijeci podsjecale na zlocine nekih osoba i jedinica cije se ime ne smije pominjati ovdje.
ja koliko se sjecam bila je to u početku SDA-SDS-HDZ koalicija.
Kasnije je bila primjetna SDA - HDZ saradnja.
Ali mene zanima cime SRbi to objasnjavaju tj. zasto se najveci dio muslimana svrsatava protiv SRba?
Dobro, sigurno je i na takvo nesto uticala SDA politika, ali je SDA tada samo artikulisala volju vecine muslimana.
neznam na koga su muslimane podsecali te reci ali znam da su muslimani nastavili pavelicevo delo iz 2. svetskog u dogovoru sa hrvatima.usli su u isti savez sa ljudima koji su slavili pavelicevo delo.a takodje znamo da je muslimana u u natifasizmu bilo koliko i aboridzana.
koalicija sds-hdz-sda nikada nije postojala,oni su samo kao pobednici izbora formirali vlast.
inace sds,odnosno nikola koljevic je predlozio aliju izetbegovica iako je na izborima pobedio fikret abdic.
svrstavali su se protiv srba jer je tako htela SDA koja je preuzela u potpunosti vodjstvo muslimana u BiH kao sto je to srbima ucinio SDS....
Aliji je Tudjman obecao deo BiH kao exkluzivnu muslimansku drzavu i da ce mu pomoci u resavanju srpskog pitanja.
odgovor o mrznji prema srbima mozes naci i u ovim delovima dnevnika jednog od aktera tih dogadjaja,nikole koljevica;
DA mi sukobe sa Hrvatima i Muslimanima nismo očekivali, vidi se po dve stvari. Naša dobra volja za stvaranjem povoljne političke klime (ili je to samo bila naša naivnost?) posebno se očitavala u podeli resora. Kada je Karadžić, zajedno sa Rajkom Dukićem, ispred SDS-a vodio razgovore sa muslimanskom i hrvatskom stranom o podeli ministarstava, Srbi nisu tražili ni vojsku ni policiju jer su očekivali da policija u jednom demokratskom sistemu neće igrati onako presudnu ulogu kao do sada, a da je JNA dovoljno čvrsta, a i da ne preti neki rat na vidiku.
Ministarstvo odbrane SDS je prepustio Hrvatima, a policiju Muslimanima. Muslimane je osim resora unutrašnjih poslova posebno interesovalo ministarstvo inostranih poslova, pošto su, kako se kasnije pokazalo, već imali nameru da utiču na svetsku javnost u cilju ostvarivanja svojih interesa.
Alijina ponuda
NaŠi pregovarači tražili su resor poljoprivrede - jer su smatrali da su Srbi u prvom redu poljoprivrednici, domaćinski narod, koji treba u modernom industrijskom kontekstu da razvija mala preduzeća na svojim imanjima, da kombinuje poljoprivredu sa malom privredom. Osim poljoprivrede zahtevali su resor finansija, s obzirom na iskustvo iz vremena komunističke vladavine kada su krajevi naseljeni Srbima dobijali najmanje sredstava i ekonomski nazadovali. Želeli smo i resor ministarstva pravde smatrajući da će sudstvo u pravnoj državi, koju smo pretpostavljali, biti daleko značajnije.
To pokazuje da u to vreme Srbi nisu ni pomišljali na mogućnost ratnih sukoba. Drugo, upravo smo mi predložili Izetbegovića za prvog predsednika Predsedništva. Smatrali smo da prvi predsednik treba da bude iz redova muslimanskog naroda i da je to upravo Izetbegović, kao njihov autentični predstavnik, iako je Fikret Abdić dobio više glasova na izborima. I upravo sam ja predložio Izetbegovića, i to javno, u televizijskoj emisiji, u razgovoru sa novoizabranim članovima Predsedništva. I potrudio sam se da to artikulišem probranim rečima i što je moguće ubedljivije.
Tako smo tih prvih dana zaista verovali ne samo u zajednički život, nego i u zajednički i uspešan rad. Sećam se našeg usputnog razgovora posle izbora, u prostorijama Stranke demokratske akcije, stajali smo sa Kljujićem, a Izetbegović je govorio (da li je i tada glumio?): “Evo, sad je prošla ta izborna gužva i sad nam preostaju ona prozaična pitanja, komunalija, vodovoda, kanalizacije, pa socijalna pitanja, penzioneri kojima su penzije uvek nedovoljne...” Drugim rečima, posle političke drame predstoji nam politička proza.
Moja poseta Sjedinjenim Američkim Državama trajala je tri nedelje. U Vašingtonu sam bio primljen na nivou podsekretara za spoljne poslove, a moje oduševljenje bilo je podstaknuto velikim interesom poslovnih ljudi, posebno u Mičigenu, gde je veliki broj industrijalaca bio zainteresovan za “joint venture”, ulaganje kapitala u BiH. U Čikagu me je srdačno primio muslimanski privrednik i suvlasnik jedne od većih čikaških banaka i odveo me u Islamski centar, gde je održana politička tribina i gde se o muslimansko-srpskoj saradnji govorilo s oduševljenjem.
Po povratku, dočekala me je prava bomba. Direktno sam sa aerodroma pošao u Skupštinu, koja je upravo zasedala. Želeo sam što pre da saopštim dobre vesti, a dočekale su me crne slutnje. Zaprepašteno sam slušao svađe poslanika, a onda je za govornicu izašao Izetbegović i izgovorio rečenicu: “Ako treba birati između suverenosti i mira, ja ću izabrati suverenost.” Gotovo da nisam poverovao svojim ušima. Bio je to prvi ratni poklič koji je odzvonio u Skupštini, a zatim i u celoj Republici. Požurio sam za govornicu i pokušao da ponudim ispravku te kobne rečenice.
Znao sam šta znači kada neka teška reč padne. Izrazio sam nadu da Izetbegović nije mislio da bi rat bio cena suvereniteta, nego da je hteo reći da je suverenitet
važan, pa mu se, eto, omakla i takva reč. Muslimanski poslanici su s odobravanjem prihvatili ovu moju ispravku kako bi se situacija smirila.
TeŠko je preterati s isticanjem koliko je puta u hrvatskim medijima tih prvih meseci 1991. godine, dok se raspadalo jugoslovensko predsedništvo, sam Mesić rekao da “rat samo što nije prešao u Bosnu” i da “virus rata neminovno mora da pređe u Bosnu”, da ništa “ne preostaje drugo u Bosni nego rat”.
Dakle, u najrazličitijim kontekstima i najrazličitijim povodima, on je jednostavno provocirao taj rat u Bosni. A da ne govorim o hrvatskom naoružavanju, o tome da sam svojim očima, još tada, gledao “kalašnjikov” hrvatske proizvodnje sa zelenim kundakom, na kojem je nacrtan polumesec, i sa natpisom “Made in Croatia”, namenjen muslimanskim bojovnicima. Da ne govorimo o tome koliko je bilo muslimanskih dobrovoljaca, verovatno po zajedničkom dogovoru, u ratu u Hrvatskoj; zatim, kakva je bila veza između sarajevskog, odnosno muslimanskog MUP-a i zagrebačkog MUP-a, kada su Muslimani primani tamo na navodno školovanje.
Postavio je Izetbegović na tom kobnom zasedanju Skupštine još jedno retoričko pitanje koje će tek kasnije dobiti svoje puno značenje. Bilo je to pitanje: “Šta će biti sa desetinama hiljada mladića Muslimana ako izgube svoju državu BiH? Niko im neće moći zabraniti da vrše diverzije.” Jedan naš poslanik odgovorio je pitanjem: “Šta će biti sa milionima građana kada izgube svoju državu Jugoslaviju, a oni to ne žele?” Međutim, ono što je značajno jeste da nam je Izetbegović tada najavio na kakvu vrstu “ratovanja” su Muslimani spremni
Muslimani u Čikagu primili su me domaćinski i prijateljski, ali čikaški ogranak HDZ-a već tada nije prihvatio moje gostovanje. Nije to bio dobar znak, ali još uvek sam se tešio da u svakom narodu ima fanatizovanih ekstremista. Smatrao sam da to nije toliko važno, bitno je da sam uspostavljao veze, ne za Srbe već za novu Vladu BiH, čiji je predsednik bio Hrvat a potpredsednik Musliman.
Tuđmanovi argumenti, prilikom našeg susreta sa Hrvatima, bili su gvozdeno radikalni, ali i potpuno iskren izraz njegovih ubeđenja. Tuđman je tvrdio da Srbi i Hrvati pripadaju različitim civilizacijama, pre svega različitim religijama, i često se obraćao meni kao čoveku koji bi, valjda kao intelektualac, kako je on razumeo intelektualce, morao imati razumevanja za te argumente. Čak je govorio da su ljudi iz kulture, i među Hrvatima i među Srbima, istorijski dužni da to objasne drugima.
“Istorijski”, govorio je Tuđman, “ti narodi su bili udaljeni”. Jedan je bio “okrenut” ka Evropi - Hrvati, dok su drugi, Srbi, bili “okrenuti” na Istok, i “nasilna simbioza” Hrvata i Srba je, po Tuđmanovom ubeđenju, i u slučaju prve i u slučaju druge Jugoslavije, bila “fatalna”.
“Ako je srpski kralj bio kriv za prvu simbiozu”, odgovorio sam, “onda se nikako ne bi moglo reći da i u drugom slučaju Srbi snose krivicu. Štaviše”, pomenuo sam, “Broz, koji je tvorac druge Jugoslavije, pobrinuo se za avnojevske granice, koje, uzgred rečeno, nisu ušle ni u jedan ustavni dokument niti u dokument saveznih organa, i baš te granice će, u slučaju razlaza, predstavljati veliki problem”.
Tada su se, zapravo, prvi put i pomenule granice, koje će kasnije postati kobni kamen smutnje u čitavoj jugoslovenskoj krizi. Napomenuo sam da će svako morati ponešto da popusti i ponešto da žrtvuje, ukoliko zaista želimo da se mirno raziđemo. Podsetio sam tom prilikom Tuđmana na nedavno objavljen tekst Encensbergera u jednom engleskom časopisu, znajući za Tuđmanovu slabost prema “kulturi”, posebno nemačkoj.
Niko ne popušta
Sastanak našeg predsedništva u Beogradu isto je tako karakterističan, posebno za ono što će se kasnije dešavati na bosanskom tlu. U tim razgovorima bosansku delegaciju predstavljali smo Izetbegović, Kljujić, Krajišnik, tadašnji predsednik vlade Jure Pelivan i ja. Sa druge strane, uz Miloševića je sedeo samo tadašnji predsednik Narodne skupštine Srbije, Unković.
Milošević je
tada ponudio ono što će kasnije biti poznato kao “beogradska inicijativa”. Ponudio je, dakle, federaciju u kojoj bi svaka republika imala znatnu samostalnost, imala bi, pre svega, pravo da sama piše svoj ustav. Govorilo se, naravno, i o pravilnoj raspodeli mesta u saveznoj administraciji. No već tada je stav bosanskog predsedništva, izuzev, naravno, Biljane Plavšić i mene, bio zasnovan na konfederalnoj kombinatorici.
Već tada je najveći problem bilo to što su Muslimani svaki predlog uslovljavali stavom Hrvatske - oni će ostati u Jugoslaviji ako ostane Hrvatska. Tako je Hrvatska dobila karakter muslimanskog džokera kojim su mogli da ucene Srbe, na šta Srbi jednostavno nisu imali odgovora. Nismo mi mogli, a ni hteli, na silu zadržavati Hrvate. Izetbegović, što je i inače bilo karakteristično za njegove političke stavove, uvek je vodio, uslovno rečeno, rat preko drugih, uvek je isturao druge na prvu liniju - posebno ako je on imao negativan stav - da zastupaju njegove interese.
Tom prilikom desilo se nešto zanimljivo, što je možda imalo presudan značaj za dalji tok događaja u Bosni i Hercegovini. Izetbegović mi je, naime, u jednom trenutku doturio cedulju na kojoj je pisalo: “Insistiraj na suverenosti, izuzetno je značajno.” Želeo je da ja pokrenem to pitanje koje će biti glavna muslimanska pozicija i glavni uzrok rata u Bosni i Hercegovini.
Potpuno svestan da je ovo pitanje za nas pitanje rata i mira, opstanka naroda, uradio sam to. Pokušao sam Miloševića da ubedim, a ni sam potpuno ubeđen, da bi za bosansku stranu bilo najvažnije da se naše dve delegacije slože i u saopštenju kažu da je moguća suverenost jugoslovenskih republika, s tim da bi se ta suverenost delimično prenela na saveznu državu. Bio bi to neki džentlmenski sporazum.
Bilo je očigledno da suverenost ima za muslimansku stranu izuzetan psihološki značaj, pa sam pokušao da se tako i posmatra, kao psihološka a ne politička kategorija. Mislio sam: ako bi se Izetbegović vratio u BiH sa saglasnošću delegacije Srbije, onda bi politički bilo mnogo lakše da se ta suverenost nekako relativizuje
Milošević je u tom trenutku ponudio jednu drugu formulu - da se Bosni i Hercegovini prizna samostalnost zasnovana na konstitutivnosti naroda.
To će, od tog trenutka pa nadalje, ostati vrlo dugo Miloševićeva formula što se tiče Bosne. Ona bi se kratko mogla izraziti: “Sve što se vi kao tri naroda dogovorite, za nas je OK. Međutim, jedino insistiramo na tome da svaki narod bude ravnopravan i da se ne može stvarati koalicija dva naroda protiv trećeg.”
Dokle je Milošević bio eksplicitan, to se sadržavalo u rečenici “konstitutivni narodi i sve što se dogovore tri konstitutivna naroda”.
Tako je i taj sastanak propao. Nije došlo ni do kakvog pomaka i Izetbegović se vratio u Sarajevo s uverenjem da Srbija nikada neće pristati na potpunu samostalnost Bosne i Hercegovine.
Mislim da ce ti ovi delovi istorije ukazati da je vas muslimanski neprijatelj bilahrvatska koja vas je upotrebila kao marionetu u ostvarivanju svojih ciljeva.
