Смолућа, једно од највећих стратишта српског народа у Бе-Ху

[miskotes]

Ja bi želio da malo rasvetlimo i ovu temu.
Jer lagano je pala u zaborav !!!

Pa zamoljavam forumaše ko ima kakvih saznanja da se postavi!

[Razdvojen]

Nisam bio na licu mjesta i nemam info iz prve ruke. Pretpostavljam da znate kako je bilo na pocetku rata, povuci -potegni. Ono predajte se i mi cemo Vas pustiti da odete na Ozren a ovi nisu htjeli. Mislim da se Smoluca veze tamo na selo Potpec (ili Podpec) prema Srebreniku (ima jedna lijepa crkva tamo). Uglavnom, nesluzbeno je dogovoreno da kao VRS napravi proboj preko Dobosnice i napravi koridor za vojsku i civile koji ce izaci tim putem i poslije su se povukli. Opet druga strana pise da su isli u proboj i pokusali sacuvati novonastale linije i Smolucu i dalje na Potpec ali nije islo posto nisu imali dovoljnu podrsku.

[Zalutalo_prase]

Pronađoh na YouTube kako Smoluća izgleda danas - nešto kao Hirošima ili Nagasaki.

Alijina "multi-kulti" politika na delu. Nijedna kuća nije čitava, sem one gde je bila smeštena tzv. Armija BiH.

Smoluća - spržena zemlja

[miskotes]

Neka neko nađe datume napada muslimanske vojske na Smoluću ?
Takođe kako se sjećam da su operacije ranjenicima vršene na živo, a zašivane silkom pošto nije bilo konaca.
Takođe zašto su muslimani napali isključivo Srpsko selo, i koje su jedinice učestvovale?

[Senahid]

Sjecam se kad se pricalo o pripremama za napad na Smolucu, Misko. No, tacnog datuma se ne sjecam.
Sto se tice tvog zadnjeg pitanja, sam si i dao odgovor. Zato sto je bilo srpsko. Tada je to, uz cinjenicu da je i naoruzano bilo dovoljan razlog za zahtjev za predaju oruzja ili napad. Ali nisu samo srpska sela uzivala taj tretman. I Srbi su napadali sela koja su bila muslimanska...valjda zbog toga sto je bio rat izmedju ta dva naroda Misko moj....

[miskotes]

Slažem se ja sa tim da su sela u kojoj živi drugi narod imali poseban tretman.
I da je loše prolazio onaj koji je bio u manjini.

[Matovilo]

Naselje Smoluca jedno od NAJvecih stratista srbskog naroda u Be i Hu

Veliko naselje Smoluca dokaz je i da je Be i Hu nemoguca.

Veliko naselje Smoluca dokaz je da Muslimani "bosnjaci" samo deklarativno tj.lazno su za Be i Hu.

Veliko naselje Smoluca dokaz je i JOS mnogo sta a citaoci/diskutanti neka sami procene i zakljuce ....

Ovaj text je star 2g a stanje s Smolucom je isto.

Smoluća – grad ruševina i beznađa
++++++++++++++++++++++++++
Kada su Smolućani, odmah posle rata, hteli da se vrate i žive sa svojim komšijama Bošnjacima, lokalna vlast u Lukavcu to im nije dala

Smoluća – Verovali smo da većeg zla, od onoga sa kojim smo dočekali kraj rata, više nikada neće biti. Bili smo ubeđeni da ćemo, mi Srbi Smoluće, posle ratnog jada i čemera, živeti život koji bar malo liči čovekovom.... Svi su nam, i to svih poratnih godina, okretali leđa... Niko nam ništa nije dao... Ni pogledati nas nisu hteli... Planski smo rasterani, samo da nas više nikada ne bude tamo gde su nam koreni, tvrdi Milorad Cvijanović, jedan od seljana koji je hteo u rodni kraj, ali kome to drugi nisu dali.

Smoluća, najveća srpska varoš u federalnom delu BiH, više ne postoji. Naseobina sa više od četiri i po hiljade duša danas je upokojena na jednom od najvećih stratišta srpskog naroda u BiH. Sahranjena je na mestu patnji i stradanja. U mestu kome će hoditi samo poneko od onih čiji preci vuku korene iz ove varoši, nekadašnje najveće mesne zajednice u Opštini Lukavac.

– Smoluća je, u ona predratna vremena, bila grad. Osam stotina Smolućana svakodnevno je odlazilo na posao u Lukavac i Tuzlu. U školi je bilo oko 600 učenika. Smoluća je imala i svoju robnu kuću i prodavnice i sve drugo što su, tada, imali drugi. U Smolući je živelo na desetine fakultetski obrazovanih ljudi... I sve je to nestalo bez nade da će se ikada, makar i malo od toga, opet naći na dedovini, priča Danilo Milanović, donedavno predsednik Udruženja srpskih povratnika u Smoluću.

– Kada su, posle rata, Smolućani hteli da se vrate i da žive sa svojim komšijama Bošnjacima, nisu im dali. Danas međutim, lokalna vlast podržava povratak kada su Srbi Smoluće svili nova gnezda u bar desetak država u okruženju i svetu. Podržavaju povratak iako dobro znaju da je u rasejanju već rođeno više od tri hiljade dece Smolućana, te da ih je četvrtina izbeglih, već umrla, opet će Milanović.

Kada je, prve poratne godine, na spisku bilo oko dve hiljade meštana koji su se hteli vratiti, u Lukavcu to nije dozvoljavala lokalna vlast. Danas, šesnaest godina posle pogroma i egzodusa, njima nude sve.

Nude nam sve, a dobro znaju da smo mi u bar desetak zemalja, podigli nove krovove nad glavom, dobili unuke... Da su naša deca pronašli nova radna mesta u drugim sredinama. Danas hoće da kažu kako nas zovu, a da mi, navodno nećemo da se vratimo. To su samo podvale naših komšija, ljutito će Danilov brat Dušan.

Smoluća je danas najveći porušeni grad i najveće zgarište u BiH. Naseobina u kojoj je aktivan samo Centar za lečenje narkomana, ali i deponije kojih ima na svakom koraku. To je i mesto sećanja na osamdesetak dana koliko je oko devet hiljada Srba ovog mesta te Tenje i Potpeći koji su izbegli u Smoluću, bilo u okruženju svojih predratnih komšija, muslimana.

Smoluća je danas mesto sećanja na sedamdeset boraca i civila koji su poginuli ili umoreni za tih osamdesetak dana gladi, straha i stradanja... Mesto sećanja na Sašu Cvjetinovića kome je doktor Stanislav Jovanović, tada apsolvent Medicinskog fakulteta, bonsekom odsekao nogu, a silkom stezao ranu iz koje je nakon teškog ranjavanja liptala krv... O Ljubomiru Todoroviću prvom ratnom komandantu odbrane mesta... o Nenadu i Milošu Milanoviću, prvim žrtvama stravične opsade... Ali o muslimanu Enesu Katiću koji je, besan što mu sunarodnici tuku komšije Srbe, granatirao njihove položaje u komšijskom, muslimanskom, selu Šikulje.

-----------------------------------------------

Živiničke ose

U opsadi Smoluće koja je počela 18. juna i trajala sve do potkraj avgusta 1992. godine, učestvovale su, već tada, elitne jedinice Armije BiH te pripadnici „Živiničkih osa”, specijalne jedinice u čijem sastavu su bili sve sami predratni robijaši i najkrvoločniji egzekutori. Slobodnim koridorom, nakon proboja u kome je poginulo dvadeset i sedam srpskih boraca, narod Smoluće, Tenje i Potpeći, stigao je poslednjeg avgustovskog dana na slobodni Ozren.
Slaviša Sabljić
objavljeno: 03/04/2008


http://www.politika.rs/rubrike/region/Smoluca-grad-rushevina-i-beznadja.lt.html


PS
Ovo je primer iz blize okoline Tuzla takoreci predgradje Tuzle upravo one Tuzle s kojom su se sve donedavno vlasti Tuzle tako bucno od Dejtona samoreklamirali i tako bucno talambasali da je Tuzla najsvetliji primer muslim-multikulturalizma i maltene primer da je moguca Be i Hu.

[Matovilo]

Zaboravljena golgota žitelja sela Smoluća
21.Jun.2009, 23:45, Izvor: Politika Zaboravljena golgota žitelja sela Smoluća

Nakon 1992. godine, kada se posle osamdesetodnevne opsade više hiljada meštana rasulo po celom svetu, selo je potpuno porušeno i spaljeno

Od našeg dopisnika

Bijeljina – Ako je verovati nazivu filma „Lepa sela, lepo gore”, onda je Smoluća bila veoma lepo selo. Pre rata najveća mesna zajednica u opštini Lukavac, u Federaciji... >> Pročitaj celu vest na originalnom sajtu << ... BiH, danas kao da ne postoji. Samo ruševine i zgarišta koji podsećaju da je nekad ovde bilo života. Nakon 1992. godine kada se posle osamdesetodnevne opsade više hiljada meštana ovog sela zajedno sa proteranim stanovništvom Potpeći i Tinje rasulo po celom svetu, Smoluća je potpuna porušena i spaljena. Ostala je upokojena na jednom od najvećih stratišta srpskog naroda u toku proteklog rata u BiH.

Godinama posle rata Smolućani pokušavaju da reše problem uništene imovine u jednom od najvećih srpskih sela sa oko 965 domaćinstava i više od četiri i po hiljade stanovnika. Uzalud predratni stanovnici pokušavaju da se vrate, obnove uništeno, uzalud upućuju zahteve opštinskoj vlati, entitetskim i državnim organima" S druge strane je samo tišina.

Dušan Trifković, jedan do predratnih meštana Smoluće, danas nastanjen u Bijeljini, kaže da je izgubio svaku nadu za povratak ili nadoknadu pričinjene mu štete. „Imao sam sedamdeset dunuma zemlje, pet kuća sa četiri sina, a sada je sve porušeno do temelja. Šuma sasečena, njive zarasle. Sve manje je nade da ćemo dobiti kakvu nadoknadu za tu štetu. Teško mi je kada dolazim ovde i vidim ova zgarišta, a ne možeš da ne dođeš. Vuče rodni kraj”, priča osamdesetogodišnji Dušan.

Ništa manja nije ni muka Aleksandra Jovanovića, predratnog trgovca u Smolući. „Imao sam kuću i trgovinu u Smolući, a u Lukavcu stan. Sada nigde ništa, ostale su samo ruševine. Duša me boli kada dolazim ovde. Teško je, ali šta mogu, ne mogu iz ove kože. Tamo, u Semberiji, napravio sam nešto kuće, ali kad nisam u Smolući za mene je sve tuđina”, veli kroz suze ovaj sedamdesetpetogodišnjak.

Predratni meštani Smoluće tvrde da su odmah po završetku rata hteli da se vrate i nastave život, ali nisu dobili odobrenje lokalne vlasti u Lukavcu.

„Ni danas, četrnaest godina nakon potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma, niko od vlasti, ni sa državnog ni sa entitetskog nivoa, ne nalazi za shodno da se pojavi, a već deset godina ih pozivamo i pokušavamo da rešimo pitanje našeg povratka. Ako već ne žele da se Srbi ovde vrate, onda da nam bar nadoknade štetu za uništenu imovinu”, kaže Ratko Mitrović.

I Slobodan Trifković optužuje lokalne vlasti za opstrukciju povratka u ovo selo. „Slobodno mogu da kažem da federalne vlasti nisu zainteresovane za povratka Srba u Smoluću, jer je reč o bogatom selu koje leži na uglju. Oni to znaju i na sve moguće načine opstruišu naš povratak. Njihov cilj je da od Srba iz ovog sela jeftino kupe zemlju i dokopaju se rudnog bogatstva. Nisu tačne njihove priče kako mi nismo zainteresovani za povratak, naprotiv. Ako nam to već ne dozvoljavaju, neka nam nadoknade štetu, jer kada smo 26. avgusta 1992. godine proterani iz Smoluće ostale su naše netaknute kuće, bežali smo glavom bez obira, a danas su to samo ruševine. Neko valjda mora za to da odgovara i da namiri štetu. Na šta ovo danas liči. Pre rata smo imali asfalt, dve škole, dva doma kulture, ambulantu, kasarnu, poštu... Danas ništa, samo korov. Nema više Smoluće”, kaže rezignirano Trifković.

Prema rečima predsednika regionalnog Udruženja izbeglih i raseljenih Srba koji sada žive u Bijeljini, na području Tuzlanskog kantona ima još 8.200 porušenih objekata čiji su vlasnici proterani Srbi.

„Mi smo na vreme uputili dopis predstavnicima opštine Lukavac, Ministarstvu za ljudska prava i izbeglice BiH, resornom federalnom ministarstvu da dođu i vide muku i jad ovih ljudi. Nažalost, kao i mnogo puta do sada, niko se ovom pozivu nije odazvao”, kaže Stefanović.

U Ministarstvu za izbeglice i raseljena lica RS ističu da je na nivou BiH za povratak Srba u Smoluću izdvojeno svega 100.000 konvertibilnih maraka, što predstavlja kap vode u moru. Iz toga je vidljivo da se povratak, za koji se federalne vlasti toliko zalažu, u Smolući uopšte ne sprovodi.

Drago Vuleta, pomoćnik ministra za izbeglice i raseljena lica RS, kaže da je krajnje vreme da se sistematski i planski počne rešavati problem povratka Srba u Federaciju BiH i dodaje da je Republika Srpska znatno više učinila za povratak Bošnjaka i Hrvata u Federaciju BiH.

„Mislim da bi u narednom periodu pitanje povratka trebalo rešavati po sistemu reciprociteta, jer nije normalno da RS izdvaja sredstva i pomaže povratak Bošnjaka i Hrvata, dok se u drugom entitetu po svaku cenu opstruiše povratak Srba.”

-----------------------------------------------------------

Potomci se rasuli širom sveta

I dok čekaju da se vlasti u Federaciji BiH smiluju i učine nešto za njihov povratak, za obnovu imovine ili da bar nadoknade učinjenu štetu, Smolućani svake godine parastosom za sedamdeset boraca i civila koji su poginuli tokom osamdeset dana opsade ovog sela paljenjem sveća na porušenim predratnim grobljima brane Smoluću od zaborava. Kažu, najteže im je da se pomire sa činjenicom da njihovi potomci, koji se se rasuli širom sveta, nikada više neće doći na svoju dedovinu i da će Smoluća zauvek ostati upokojena.

Suzana Rađen-Todorić

[objavljeno: 22/06/2009]

http://www.vesti.rs/Region/Zaboravljena-golgota-zitelja-sela-Smoluca.html



Text potvrda iz 2009g.


Idemo dalje da saznamo kako se i sta se dogodilo s Smolucom/srbima 1992g

[Matovilo]

Istorija Smoluce
---------------

Smoluća se pominje kao naseobina još u 12. vijeku. Smoluća je Nahija u tuzlanskom kadiluku od 1572. godine. Prvi popisi 1519. godine već govore o snazi sela, zbog čega je i nosila ime šire administrativne jedinice u Sandžaku, odnosno u Kadiluku.

Smoluća prije 1992. godine predstavlja selo sa preko 900 domaćinstava ili kuća. A danas, Smoluća je selo koga gotovo i nema (ako se isključi nekoliko porodica iz zaseoka Agići).


Smoluca je i danaske NAJvece zgariste u Be i Hu
Pogledajmo snimak Smoluce
http://youtu.be/watch?v=5pI77Ag5rgE

Preziveli Smolucani u dijaspori
http://youtu.be/watch?v=XHyqz5CkhxY&feature=related

Smolucani folklor(narodna nosnja)dijaspora
http://youtu.be/watch?v=OaAU5OaHv6I&feature=related

[Matovilo]

СМОЛУЋAНИ ПОСЛИЈЕ ТРИНAЕСТ ГОДИНA ОБИШЛИ ЗAВИЧAЈ

НИ КAМЕН НA КAМЕНУ

Што није порушено у рату, то је касније минирано, па се може рећи да је свих 1.100 кућа сравњено са земљом, каже Трифковић

У Смолући, надомак Лукавца у Федерацији БиХ, у којој је до 1992. године живјело више од четири хиљаде Срба, сада нема становника. Село је током рата, послије прогона становништва, опљачкано и попаљено, а имања порушена.
Срби из смолућке регије - протјерани 1992. године, а сада живе у Брчком, Бијељини, Јањи и Угљевику - први пут су протеклог викенда, послије 13 година, посјетили гробове својих предака и обишли порушена и опљачкана имања.
Мирко Трифковић, члан Иницијативног одбора за одлазак у Смолућу, каже за наш лист да се тамо до сада није вратила ни једна српска породица.
- Када смо прије 13 година морали напустити огњишта, све куће су остале читаве, а сада тамо нема ниједне помоћне зграде или било чега другог, све је до темеља порушено - каже Трифковић.
Према његовим ријечима, у Смолући је сада пустош, бунари затрпани, воћњаци уништени, шуме посјечене, село замрло...
Приликом ове посјете, Смолућани су могли да обиђу само мјеста на којима су се некада налазиле њихова имања. Тамо сада не постоји ниједан усељив објекат.
- Што није порушено у рату, то је касније минирано, па се може рећи да је свих 1.100 кућа сравњено са земљом - каже Трифковић.
Огњишта Тодоровића, Јокановића, Цвјетковића, Трифковића, Марковића, Јовановића, Максимовића, Илића, Савића и бројних других породица у Смолући су - угашена.
Смолућани истичу да на стимулисању повратка нико не ради. Напротив, у Смолући је војска Федерације БиХ сазидала касарну, а потом је под притиском међународне заједнице иселила.
Однедавно тамо постоји само Центар за рехабилитацију лијечених наркомана, што овим људима јасно говори да за Србе у Смолући више нема мјеста.

- Смолућа је постала прихватилиште за лијечене наркомане. Очигледно да се неко свјесно труди  како би одвратио људе од повратка - каже Трифковић.

Прије неколико година расељени Срби смолућког краја су поднијели тужбу против Федерације БиХ због ратне штете, а ова посјета је само потврдила намјеру да се тужба обнови.

До неких бољих времена, Смолућанима ће само моћи да посјећују своја некадашња имања и гробове предака.

[Matovilo]

I konacno evo sta se dogodilo sa Smolucom i tamosnjim Srbima 1992g
+++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++

U kabinet gradonačelnika Tuzle Selima Bešlagića uđe pukovnik Mile Dubajić, komandant tuzlanskog garnizona Jugoslovenske vojske.

— Gospodine gradonačelniče, dobar dan — pozdravi ga Dubajić i pruži mu ruku. — Došao sam da se dogovorimo o mirnom povlačenju moje vojske iz Tuzle u Srbiju, u određenom roku.

Bešlagić mu steže ruku, lukavo se osmehnu i reče:
— Sedite, gospodine pukovniče. Jeste li za kafu i rakiju?
— Jesam. U Bosni se to ne razdvaja jedno od drugog.
— Donesi nam dvije kafe i albanski konjak — naredi sekretarici. — Izvolite cigaretu — ponudi Dubajića.
— Hvala — reče Dubajić, uze iz zlatne tabakere cigaretu i pripali je. Pogleda Bešlagiću pravo u oči i reče mu:
— Hoću da mi date čvrstu reč da vojsku mogu povući iz Tuzle bez napada od strane vaših jedinica.

— Znači, vi se bojite da ne prođete kao u Sloveniji i Hrvatskoj?
— Ja sam došao da o tom problemu ozbiljno razgovaramo. Hoću vašu čvrstu garanciju da nećete napasti kolonu.
— Vi mislite da smo mi, muhamedanci, zloćinci?
— To nijesam rekao.
— Ja vam garantujem, gospodine Dubajiću, la nijedan vaš jugoslovenski vojnik, kada krenete iz Tuzle, neće poginuti od mojih muslimana, ako u datom roku, pre 19. maja, odete iz Tuzle.
— Mi se pridržavamo rokova koje nam je dala međunarodna zajednica. Odlučio sam da moja vojska sutra u pet časova po podne krene iz Tuzle za Bijeljinu preko Majevice.
— Popijte još jedan konjak za sretan put — reče Bešlagić i natoči mu čašu. — Pravi albanski, od njega uši zabride.
— Hvala, gospodine Bešlagiću. Idem da pripremim vozilo da utovarimo tenkove na transportere. Iz Tuzle ćemo izaći u dve kolone, jedna za drugom. Neka vaša policija obezbijedi prolaz ulicama. Mislim da se više nećemo vidjeti. Ostajte mi u zdravlju, gradonačelniče — izgovori Dubajić i ustade iz fotelje.

— Alah neka ti pomogne, pukoviiće — reče Bešlagić i isprati ga do vrata. Sačeka da Dubajić izađe u hodnik i naredi sekretarici:
— Pozovi mi komandanta teritorijalne odbrane Pašagu i glavnog urednika tuzlanske televizije da odmah dođu kod mene.
Ne prođe ni jedan sat, u kabinetu se pojaviše pozvani.
— Izvolite, gospodo, sjedite — reče im Bešlagić, poruči kafe i piće i nastavi da govori:
— Pašaga, hoću da tuzlanskim ulicama teće potok krvi srpske ćetnićke vojske kada se sjutra budu povlaćili iz Tuzle. — A ti, urediiće, postavi televizijske kamere na osmospratnici na Brćanskoj malti i snimi cijelu pogibiju Jugoslovenske vojske. Hoću da masakr bude krvaviji od onog u Sloveniji. Da Srbi osjete da im nije mjesto među muslimanima.
Sutradan komandant tuzlanske Alahove vojske rasporedi vojnike na širokom bulevaru zvanom Brčanska malta, na izlasku iz Tuzle prema Majevici, rasporedi ih na prozore i krovove s mitraljezima, ručnim minobacačima i zoljama, da unakrsnom vatrom dočekaju kolonu vozila s vojnicima na odsluženju vojnog roka, koji se povlače iz Bosne u Srbiju.
Televizijske kamere postaviše na terase devetospratnica.

Kolona transportera s natovarenim tenkovima, kamioni s vojskom u karoserijama i vozila s topovima krenuše tuzlanskim ulicama. Na izlazu iz grada, na raskrsnici Brčanske malte, razlegoše se pucnji s jedne i druge strane bulevara. Snajperi i mitraljezi prvo kose vozače u kabinama i vozila udaraju o ivičnjake, jedna u druga, zapališe se, vojnici pokušavaju da iskoče sa karoserija, ali ih mitraljeski rafali dočekuju, obaraju ih pored vozila i po patosu karoserije. Ne očekujući muslimansku podvalu i oružani napad, kolona vojske se kretala bez borbene gotovosti. Granate raketnih bacača i topovske granate stadoše da eksplodiraju i sve se pretvori u plamenu buktinju nalik na pečurku, kao da eksplodiraju atomske bombe.

Kada je počela pucnjava, prvi kamion u drugoj koloni izmakao je s vidika snajperistima i uspeo da pobegne sa šestoricom vojnika: Stojanom Cvijanovićem, Stojanom Dudićem, Zoranom Mitrovićem, Sašom Cvetinovićem, Markom Pavićem i Petkom Potkaćom. Izađoše iz dometa kuršuma i dovezoše se u Smoluću.
U kamionu na čelu druge kolone nalazio se vojnik Blagoje Ljubojević. Videvši da mu vozač Miroslav Lapatkov pogibe i da rafali usmrtiše petoricu njegovih drugova, on iskoči iz karoserije, ali ga kugla dočeka i prođe mu kroz grudi. Teško ranjen, uspe da se skotrlja pred devetospratnicu i da utrči u prodavnicu mleka u polusuterenu. Krv kvasi pločice, ali ga niko od ljudi koji su se zatekli u mlekari ne dira. Pogleda kroz prozor u svoj kamion i vide kako municija eksplodira i pretvara ga u buktinju.
S jedne terase s koje se mogao videti ceo bulevar tuzlanska televizija snima pokolj i prenosi ga uživo, uz komentar:
"Vidite, srboćetnici u kamionima gore u plamenu, ćetnićka municija eksplodira, kamioni lete u vazduh u ružićastim plamenovima, buktinje su obuzele Brćansku maltu, sve leti u nebo Alahu..."

Iz prodavnice mleka u koju je uleteo Blagoje Ljubojević posle pola časa pozvaše hitnu pomoć. Prevezoše ga u bolnicu i operisa ga čuveni hirurg, Srbin, Božin Radović. Dovoze ranjene vojnike iz pakla brčanske ceste i on bez odmora, celu noć i dan, operiše jednog po jednog. Umrle vojnike iznose u džakovima.
Dr Božin Radović zamoli direktora bolnice da mu da dve boce krvi da spase devetnaestogodišnjeg vojnika. Direktor ga drsko odbi, rekavši:
"Muslimanska krv ne smije da se miješa sa srpskom."

Dr Božin Radović, namrgođena čela, hitro krpi raljenicima ruke, noge, vadi gelere iz tela, spasava jednog vojnika kome su pucali u usta, znoji se. Već više od dva dana i dve noći radi bez odmora.
Režirani masakr Jugoslovenske vojske u Tuzli desio se 14. maja 1992. godine po naredbi Selima Bešlagića, komandanta Alijine Alahove vojske u funkciji gradonačelnika Tuzle, grobnice srpskog naroda.
U krvavoj tuzlanskoj koloni Jugoslovenske vojske muslimani sagoreše u buktinji preko stotinu mladića, Srba, na odsluženju vojnog roka.

*****

Krvava Tuzla započela je rat protiv srpskog naroda.
Posle mučkog masakra Jugoslovenske vojske, Alijina islamska vojska "Živiničke ose" krenu 18. juna 1992. godine na srpska sela Tinju i Potpeć. Bežeći od pokolja, tri hiljade dece, žena i staraca, pokrenu se iz svojih kuća. Kolona naroda, praćena pljuskom kiše, krenu u srpsko selo Smoluću. Gazeći blato, mokri od kiše, hitaju seoskim putem ispred snopova kuršuma muslimanske vojske.

[Matovilo]

***
Smoluća, selo od četiri hiljade stanovnika, elipsastog oblika, dugačko dvadeset pet i široko osam kilometara, postavilo je kružnu odbranu od nadiranja Alijine islamske vojske.
Opasani muslimanskim selima od pravca Tuzle, Lukavca, Gračanice i Srebrenika, Srbi se nađoše u okruženju. Jedina odstupnica vodila je preko Tinje i Potpeći, iz kojih su Srbi izbegli u Smoluću.
Prepušten sebi, bez telefonske i radio-veze, bez struje, ali sa izvorskom vodom u selu, narod se samoorganizovao za odbranu.

Tri hiljade Potpećana i Tiljanja smestiše se po kućama u Smolući. Strah od turskog nadiranja natera ih da zavedu ratni režim života u selu.

Na sreću naroda sva tri sela, među njima se nađe bivši načelnik teritorijalne odbrane i civilne zaštite rudnika "Kreka", Ljubomir Todorović sredovečan čovek, sa završenim fakultetom odbrane. On svoje teoretsko znanje primeni u ratnim uslovima, formira ratni štab i otpoče utvrđivati odbranu Smoluće. Za komandanta odreda "Ratiš" — Smoluća postavi Vladu Todorovića, a za komandanta odreda "Oklesanica" — Potpeć imenova Ljubana Ilića. Formira osam četa, koje su ukupno brojale hiljadu i dve stotine boraca. Izvrši mobilizaciju muškog stanovništva od 16 do 60 godina i naoruža vojsku oružjem koje se nalazilo u magacinu
teritorijalne odbrane rudnika "Kreka" u Smoluću. Razmesti artiljeriju po selu, bestrzajne topove, minobacače, "prage" s trocevcima i protivavionskim mitraljezima, podeli po četama uniforme i automatsko naoružanje, bombe, granate, opremu za kopanje rovova i razmesti vojsku kružno oko cele Smoluće.

Mobilisa devojke i žene da s vojskom kopaju rovove. Izgradiše odbrambeni temelj rovova, kakav je primenjen u Vijetnamskom ratu.
Izgradiše zemunice, veličine sobe, u koje unesoše krevete i ćebad iz vojnog magacina, za spavanje. Po liniji odbrane iskopaše rovove preko kojih položiše dva reda balvana, potom traktorima dovukoše traku za prenošenje uglja iz kopa na deponije, razvukoše je po rovovima i na nju nasuše dva metra zemlje. Duž ratne linije napraviše tvrđave koje neprijateljske granate ne mogu razrušiti.

Pri artiljerijskom napadu borci ulaze u zemunice. Po prestanku artiljerijskog napada borci tunelom prelaze u rovove i dočekuju napad muslimanske pešadije.
Ratni štab Smoluće formira intendantsku službu sastavljenu od dvanaest kuvara, vozača i pomoćnih radnika.
Imenova štab ratne bolnice koji smesti u dve kuće i jednoj vikendici na skrivenom mestu. Rasporedi medicinsko osoblje za rad u bolnici: Stanislava Jovanovića, apsolventa medicinskog fakulteta, Slavicu Ilić, lekarku, Ružicu Savić, laboranta, Ljubinku Marinković, višeg medicinskog tehničara, Ivicu Božića, medicinskog tehničara, Veru Tadić, medicinskog tehničara i Vesnu Tanić, medicinskog tehničara.
Ratni štab izvrši popis stoke: ovaca, goveda, živine i zabrani klanje krava koje su muzli da bi deci i ranjenicima obezbedili mleko.

Hranu popisaše i prikupiše u vojni magacin. Hleb za vojsku pekli su po domaćinstvima. Za nedelju dana bi davali brašno jednoj grupi domaćinstava, potom bi brašno davali drugoj grupi seljana, i tako redom.
Odraslo stanovništvo i vojska dobijali su dva obroka dnevno.
Štab formira i miliciju za održavanje javnog reda u selu.

Formira i interventnu četu od dvadeset pet snecijalaca, naoružanih automatskim oružjem i bombama. U delu sela gde im je linija najviše ugrožena interventna jedinica pritiče u pomoć i zaustavlja prodor neprijatelja.
U selu oduzeše svu naftu iz privatnih cisterni. Nafte su imali u dovoljnoj količini.
U seoskom mlinu, priključiše kaiš na motor traktora da bi mleli žito za vojsku i narod.
Hranu su na položaje izvlačili motokultivatorima i traktorima, a mlađe žene i devojke unosile su manjerke vojsci u zemunice.

Vojnici iisu napuštali rovove. Jednom mesečio bi dolazili kući da se okupaju, i istog dana bi se vratili na položaj.
Komandant rudarske muslimanske brigade iz Tuzle Enes Katić držao je položaj iz pravca Mramora prema Smolući. Besan što muslimanske jedinice iz Sikulja ne preduzimaju žestoke napade na Srbe, okrenu artiljerijsku paljbu preko Smoluće i razori muslimansko selo Sikulja.

Otpočeše žestoki napadi muslimanske rudarske brigade iz Tuzle. Po selu padaju granate, narod se uspaničio, trči ulicama i doziva decu:
— Mile, o Mile!
— 0, Dušane!
— Ne boj se, Nenade, dođi baki.
Žene trče ulicama, prihvataju uplašenu i uplakanu decu i uvode ih u podrume.
U blizini centra sela granata ubi kravu. Na drugom kraju sela granata iz minobacača tresnu pored
vrata kuće, raznese ih i geleri usmrtiše devojčicu i njenu majku.
Muslimanska artiljerija razara selo. Pogađa kuće, dvorišta, štale...
Muslimanska rudarska brigada tuče srpske položaje američkim četvorocevcima. Iz "brovinga" usmrtiše dva brata: Nenada i Miloša Milanovića.

Nastupi treći mesec opsade sedam hiljada Srba u srpskoj Smolući.
— Alahu egber!
— Đihad! — uzvikuju rudari, udaraju u bubnjeve i žestokom mitraljeskom vatrom nasrću na srpske bunkere.
— Ćetnici, predajte se, gotovi ste!
— Zauzećemo selo, sve ćemo vas poklati!
— I svinje ćemo vam pobiti.
— Alahu egber!
Eksplozije odjekuju jedna za drugom.
Žena utrča u komandu štaba.

— Komandante, pao je zaselak Majinovići! Eno gore, pogledaj kako narod bježi! — viče uspaničeno.
— Joj, sve će nas poklati! — zavlada panika po ulicama. Žene stiskaju decu uza se i pribijaju se jedna uz drugu.
— Nije linija probijena, narode, ne paničite! Imam telefonsku vezu sa njima. Naši se drže. Vraćajte se u kuće, da ne tresne granata među vas! — viče iz sveg glasa Ljubomir Todorović i smiruje uplašen narod. — Vraćajte se kućama, neko vas je iz straha uzbunio — govori ženama, deci, starcima, maše rukama i tera ih sa ulica u kuće.

— Gore iznad Miletića vojske ko crnih mrava! — viče jedna žena, drži odojče na rukama i plače.
— Ne laži, ženo! — ućutkuje je Todorović. — Kakva vojska? Linije su stabilne, nije probijen položaj.
Granate stadoše padati u blizini uspaničenog naroda. Eksplozije nateraše žene s decom da se povuku u podrume.
— Joj, komandante, gore se ubio jedan čovjek iz Potpeći. Ubio je bombom i sina i ženu. Kažu da je to doktorov otac — govori žena zadihano, suze joj sleću niz lice i čvrsto steže maramu u rukama. — Snaja mu plače i kaže: uplašio se, viknuo "Bolje da vas ja pobijem nego da vas Turci kolju", i aktivirao bombu.
Ljubomir Todorović, i sam uplašen, poziva jednu po jednu četu, proverava stabilnost linija i ubeđuje narod da je položaj stabilan.
Ulicom prema bolnici projuri oklopni "tamić" s ranjenicima.

***
Na položajima poginule unose u zemunice i noću ih dopremaju u selo na groblje, sahranjuju ih uz prisustvo porodice, bez okupljanja i pratnji, bez kukanja i sprovođenja pogrebnih običaja.
Granate zapališe u selu stog sena i štalu. Plamen se diže u nebo. Novi hici zapališe dve kuće. Decu i žene starci izvlače iz podruma da ne izgore. U zapaljenoj štali krava muče, svinje rokću, ali od plamena ne mogu da ih puste u dvorište.
Srbi odoleše opštem muslimanskom napadu i u sam mrak borba se utiša.
U tri prepune zgrade bolnice lekari se bore za život 170 ranjenika. U bolnici nestade lekova. Dr Slavica Jovanović i Stanislav Jovanović bore se za živote teških ranjenika. Medicinske sestre mere temperaturu i previjaju ranjenike.
Ljubomir Todorović mobilisa devojke u selu da preko dana beru kupine i maline i da cede sokove za ranjenike koji su iskrvarili.

— Izdržite, braćo, još malo, izdržite — teše lekari ranjene borce.
— Izdržite, stići će nam pomoć sa Ozrena — govore medicinske sestre, nagone ih da piju sok od malina i kupina, i danonoćno tako, ne odvajaju se od ranjenih mladića.
U selu, na groblju, poređaše se 68 grobova vojnika poginulih na položaju i 12 grobova civila poginulih u selu od granatiranja.

Medicinske sestre iznose umrle ranjenike. Ispiraju rane borcima i teše ih, brišu im znoj sa čela i stavljaju čiste gaze na rane, stežu ih zavojima, ali se oni brzo natapaju krvlju.
Po podrumima deca, danonoćno zatvorena, plaču, otimaju se od majki i pokušavaju da izlete napolje.
Enes Satić, direktor rudnika "Kreka", komanduje rudarskoj brigadi juriš na srpske rovove u Smolući. Zna da su tu njegove komšije iz Tinje, da je tu Risto Jovanović, predsednik Radničkog saveta "Kreke", koga je "volio kao brata", i preko koga je donosio odluke o milionskom plaćanju iz "Krekiiog" fonda kome je hteo i koliko mu je Alija tražio za svoju islamsku stranku.

— O, srboćetnici! — doziva ih preko borbene linije Enes Satić. — Predajte se, nećemo vas poklati!
— Alahu egber! — odjekuju povici muslimana.
— Alah i Bog su jedno! — uzvikuju srpski borci. — Što je Alah - to je Bog, što je Bog — to je Alah, mi ih ne razdvajamo. Samo ste vi pogani ljudi koji svojim zločinima poganite svetog Alaha.
— Hiljadu godina vas je Alah uništavao, Srbi, ne mješajte ga s vašim Bogom!
— Lažeš, Turčine! Nije Alah, nego turska pogan!
— Hoćete opet da nas ščepate pod noževe!
— Nema predaje, Turci. Više nema naivnih, kao što su bili naši očevi i djedovi koje su na prevaru 1941. godine vodili na klanicu!

[Matovilo]

Odjeci eksplozija prenose se ka planinama Majevici i Ozrenu, prema Tuzli, gromoglasno kao da cela

Smoluća gori.
Srpska vojska na majevičkim položajima čudi se gde se to tako snažne borbe vode, kad su Turci pred njima i nigde u pozadini nema u selima srpskog naroda. Znaju da su pred njima "Živiničke ose" kojima komanduje Safet Kadžić, bivši fudbaler "Mladosti" iz Tinje.
Bestrzajni topovi i minobacači tuku iz Smoluće muslimanske položaje. Ne nanose im gubitke, ali zaustavljaju njihov prodor u Smoluću.

Muslimanska radio-veza uhvati frekvenciju srpske radio-veze "rupovka 12" u Smolući.
Predsednik opštine Tuzla Selim Bešlagić pozva radio-vezom Ljubomira Todorovića u Smolući radi pregovora. Todorović pristade, pod uslovom da pregovaraju telefonskim putem. Bešlagić naredi da se sa Smolućom uspostavi telefonska veza.
Ljubomir Todorović pripremi nekoliko porodica da po uspostavljanju telefonske veze, odmah pozovu svoje rođake na Majevici i Ozrenu, da ih obaveste da se sedam hiljada ljudi već četiri meseca nalazi u blokadi u Smolući.

Umesto da pozove Tuzlu, Todorović stade telefonom da poziva predsednika opštine Lukavica.
— Halo, halo, Lukavica! — viče, razvlači razgovor da im Tuzla ne prekine veze.
Okrećući telefon rođaka na Majevici, Spomenka Stević upade u razgovor svoga brata i sestre koja se nalazila na Ozrenu i kroz plač povika:
— Pa gdje ste vi, braćo? Nas ovdje pobiše!

— Ko je to? Gdje si ti? Šta je sa vama? — odjeknu joj u uhu bratovljev glas.
— U Smolući smo, u blokadi, sedam hiljada žena i djece. Ni sa kim nemamo vezu, niko ništa ne zna o nama.
— Joj, seko, pa otkud toliko naroda u Smolući? Zar nijeste izbjegli?
— Sa nama su Tinjani i Potpećani. Sve će nas Turci poklati. Nemamo hrane, nemamo lijekova, djeca umiru, ranjenici umiru... Kugle zvižde po cijeli dan, granate ne prestaju da padaju po selu.
— Odmah ću izvjestiti komandu, seko, držite se — izgovori njen brat sa Majevice. U tom momentu veza se prekide. Telefoni u Smolući se isključiše.

Vezista iz Smoluće Risto Gavrić u štabu Ljubomira Todorovića upade u vezu srpskom i muslimanskom vezisti koji su se rečima prepucavali.
— Halo, ćetnici, halo, ćeto! — govori turski vezista srpskom vezistu.
— Šta treba, Turčine?
— hebem ti ćetnićku majku.
— Ja tebi hebem mlade bulice. Uh, što su pičići.
— Stani, Turčine, evo još jednog četnika. N. svi kurati, dođi da vidiš koliki su nam.
— Ko je to upao u vezu? Ko si ti? -- upita srpski vezista.
— Srbin, brale.
— Odakle Srbin? Nijesi ti Srbin.
— Jesam, mi smo u Smolući, u okruženju. Fala bogu da sam nabaso na tebe.
— Odakle Srbi u Smolući? Tamo nema Srba.
— Ima, brale. U totalnom smo okruženju, sedam hiljada srpskog naroda. Sami se borimo da nas ne pokolju — govori mu Risto Gavrić.
— Kog je datuma Đurđevdan? — pita ga vezista s Majevice. Zna da muslimani ne znaju srpske praznike.
— Šestog maja.
— A Savindan?
— Dvadeset sedmog januara.
— A Aranđelovdan?
— Dvadeset prvog novembra.
— Pa boga ti ljubim, ti si Srbin! Odakle se javljaš?
— Iz Smoluće, već sam ti reko. U totalnom smo okruženju a niko ne zna za nas.
— Poklaćemo vas, ćetnici, u Smolući, nemate gdje da izbjegnete — umeša se u razgovor muslimanski vezista.
— Marš, Turčine — odgovori mu Risto Gavrić.

— Uspostavite vezu sa Ozrenom i pošaljite nam pomoć — govori Risto srpskoj vezi na Majevici. — Reci mi frekvenciju na koju te mogu pozvati.
- Na istu ovu na kojoj razgovaramo. Neka Turci prisluškuju, ništa nam ne mogu.
- Vidjećete šta "Živinićke ose" mogu, srboćetnici, pićka vam materina.
- Vidjećete i vi, Turci, šta Mauzerovi Panteri mogu — odgovori mu vezista s Majevice.
Odjednom odjeknuše granate sa obe strane položaja. Veza se prekide.

***
Srpski vezista obavesti pukovnika Mila Dubajića, komandanta Majevičke brigade, bivšeg komaidanta tuzlanskog garnizona Jugoslovenske vojske koji se izvukao iz Tuzle u prvoj koloni koju nisu napale "Zeleie beretke" Selima Bešlagića.
— Traži da ti daju precizne kote muslimanskog položaja oko Smoluće — naredi Dubajić vezisti.
Specijalista za minobacače iz Smoluće, Stanković, prenese radio-vezom Majevičkoj brigadi tačne kote muslimanskog položaja oko Smoluće.

S Majevice otpoče granatiranje muslimanske vojske. Fijuci i pucnjava iz haubica odjeknuše iznad Smoluće, kao da granate preko njih preleću na Ozren. A onda, kao da ih nišandžije rukom spuštaju, počeše padati po položajima brigade tuzlanskih rudara. Kao da je sam Bog usmerio srpsku artiljeriju na turske rovove, zatočeni narod izađe iz podruma, izvede decu na ulice i započe veselje. Grle se devojke i momci, žene sa suzama radosnicama pritežu decu uz grudi, razleže se pesma Smolućom i prvi put zaigra kolo za četiri meseca borbi.

— Dajte nam puške da pomognemo svojoj braći i muževima! - uzvikuju žene. Prilaze Ljubomiru Todorooviću, komandantu Smoluće, okružile ga i srećne uzvikuju:
— Sad znaju za nas naša braća Srbi! Dajte nam puške da se i mi borimo, dok nam ne stigne pomoć sa Ozrena.
— Mi smo sposobne i da pucamo, ne samo da prikupljamo kukuruze i otkose sena po selu.
— Smirite se, žene, Bog je pogledao na nas. Sada se zna da smo u obruču, pomoći će nam naša braća. Položaj je stabilan, čuvajte djecu i obavljajte svoje zadatke da preživimo dok ne dođe spas — odgovara im Ljubomir Todorović.
Muslimanska artiljerija otpoče bombardovanje sela i narod se raziđe kućama.
Uveče, kada se mrak navuče na Smoluću i zvezde ospu po nebu, više od dve stotine devojaka i mladića okupi se u centru sela kod mostića koji spaja obale rečice Smolućice. Kao da nije ratno stanje, razgovaraju, smeju se, vesele i zalaze u tamne predele sela...

Krenula je srpska vojska na Smoluću u probijanje koridora.
Vrhovni komandant Republike Srpske Radovan Karadžić i general Ratko Mladić narediše da se srpski narod spase od pokolja u Smolući.
Iz Bijeljine se pokrenuše semberijske brigade, "Panteri", Mauzerovih hiljadu specijalaca s tenkovskom jedinicom i artiljerijom. Prođoše Brčko i preko Doboja i Petrova na Ozrenu spojiše se sa ozrenskim jedinicama i spustiše se do Dobošnice.
Jako muslimansko utvrđenje oko Dobošnice, Gradačca i Tuzle zaustavi prodor srpske vojske.
Ukopani iza pruge na kojoj su postavili teretne vagone pune kamenja i zavarili ih za šine, zaustaviše napredovanje srpskih snaga prema Smolući.

S aerodroma u Banjaluci poleteše srpski avioni i helikopteri. Izručiše bombe na vagone zavarene za šine, granatiraše bunkere muslimanske odbrane i oslabiše im otpor.
Mauzer povede srpske jedinice u proboj koridora. Iz Smoluće krenuše jedan deo vojske i specijalna jedinica u susret Mauzerovoj vojsci.

Devetnaestogodišnji Saša Cvetinović, član diverzantske grupe, privuče se da razminira teren. Sakriveni u tamnoj noći, pored njega su tražili mine njegovi drugovi: Žica, Mićko, Bucko i Ranko. Priljubljeni uza zemlju, osluškuju razgovore "Zelenih beretki" u rovovima.
Minerska smolućka grupa, kojom je komandovao Žica, tiho, puzeći, privlači se muslimanskim rovovima, oštećenim bombardovanjem.

Saša Cvetinović, zvani "Maneken" zbog izbegavanja da legne u blato ili korov kad zapuca, privuče se s Ratkom Ilićem i Stojanom Cvijanovićem muslimanskom rovu. Najmlađi među svojim kolegama, Saša istražuje mine oko sebe, i tiho, la ga ne čuju u rovu, doziva Ratka:
— Jesi li našao? Ovo mora biti minirano.
— Našao sam šest protivtenkovskih.
— Moraju postojati i paštete, klackalice, nagazne mine. Traži.
— Traži i ti. Budi pažljiv.
Žica ispred Saše i Ratka traži mine. Njih dvojica gledaju da li će Turčin izleteti iz rova i baciti na njih bombe. Od rova ih razdvaja samo puteljak. Zelenilo šume još više je smračilo noć. Ništa se ne vidi.
Žica nije uspeo da nađe klackalice. Saša pogleda desno i vide ogromnu rupu koju je iskopala avionska bomba. Čuje kako jedan musliman psuje srpsku majku i viče:
— Daj mi mitraljez ovamo!
Žica je iskopao protivtenkovsku minu.
Mitraljez zapuca, odjeknu borba na sve strane oko njih.
Tri stotine Smolućana koji su štitili s boka svoje minere stupiše u borbu.
Žica se izvlači s linije i vuče minu za sobom.
Zaklanjajući se od mitraljeske paljbe, Ratko skoči na desnu stranu u zaklon, Saša na levu. Iza Saše se začu eksplozija i rastrže njihovog druga Neđu.

Iza spoljnjeg obruča Smoluće, Mauzerova vojska sa Ozrencima krenu u proboj.
Povlačeći se, Saša Cvetinović naiđe na elektrominsko polje, ukopane klackalice, mine koje se na struju aktiviraju iz rova. Ispod njegovih nogu odjeknu eksplozija, odbaci ga u stranu i izbi mu kalašnjikov iz ruku. Vide da mu je ogolela kost na laktu.
"Šta me ovako pogodi?", razmišlja. Njegovi drugovi s leve i desne strane povlače se ispred ubitačne vatre kuršuma. Pokuša da puzi, ali leva strana mu otkaza.
Neću im pasti živ u ruke, govori ssbi. Okrenu se i ugleda Ratka.
— Ratko, Ratko! — tiho ga stade dozivati. — Ranjen sam.
Ratko ga ču i dopuza do njega.
— Nemoj me ostaviti — moli ga Saša. Napreže se da se podigne.
— Zar da ostavim tebe, svog najboljeg druga sa kojim sam po kafićima, pred rat, provodio noći? — reče mu Ratko i uhvati ga ispod mišica. Odupire se bočno cokulom i vuče ga u puzećem položaju. Izvuče Sašu s vatrene linije i pozva Stojana Cvijanovića, Dudu i Žicu. Skinuše mu opasač s pištoljem i diverzantskim nožem, psuju i dozivaju Marka Pavića.
Marko pritrča, zabezeknu se i smrači čelo.

— Nemoj gledati u noge — reče Saši. Kao da mu se njegove reči zariše u srce, Saša se napreže i pogleda u noge. Vide da nema levog kolena, da mu noga visi samo na tetivama. U još vrućoj nozi ne oseća bol.
Kanapom za čišćenje puške stegoše mu butinu i staviše ga na nosila. Četvorica njegovih drugova, koji su s njim bili u prvom kamionu druge, spaljene kolone Jugoslovenske vojske u Tuzli izloženi smrtonosnim hicima Alijine Alahove vojske: Stojan Cvijanović, Zoran Mitrović, Žica, Marko Pavić i Petko Potkać, poneše ga u zaklon. Odmoriše se i pođoše dalje, u pozadinu okruženja Smoluće.
S jedne kose, kilometar udaljene, tuku prema njima mitraljez i snajper. Mladići se pognuše, lome se u hodu i trče cikcak. Pretrčaše brisan prostor i poneše Sašu kroz šumu.

[Matovilo]

***
Iza njihovih leđa smolućka vojska nastavi probijanje koridora u susret Mauzerovim "Paiterima" i Ozrencima.
— Stanite, braćo. Previjte mi i ruku, krvarim — reče im Saša osećajući kako mu krv natapa košulju.
Spustiše ga u zaklon i tek tada videše da mu je leva ruka razderana.
Bolničar Radenko Jović, koji je trčao za nosilima, previ mu ruku i ponesoše ga dalje.

— 'Oćete li vi mene uspavati kada mi budete sekli nogu? - pita ga Saša.
— Hoćemo — odgovori mu Radenko.
Saša zna da u bolnici nema nikakvog opojnog sredstva, znoji se ali ne stenje, trpi bolove i vidi sebe bez noge, sa štakama.

"Sa devetnaest godina bez noge", odjeknu bolna misao u njemu i natera mu suze na oči. U zaklonu sačekaše ojačani oklopni sanitetski kombi. Vozilo stiže i oni ga unesoše.
Vozač saniteta, Sašin drug Petkać, pojuri ka bolnici.
— Stisni ovde, drži — govori Saša bolničaru. Avgustovsko sunce upeklo i mušice navaljuju na krv.
Rade Jović uze pelenu i pokri mu rane. Žuri da ga što pre doveze do bolnice, da ne iskrvari, ne obraćajući pažnju na to što točkovi kombija odskaču po makadamskom putu i povređuju mu iskidanu nogu.
S vatrene linije javiše komandi štaba u Smolući da je Saša ranjen i Ljubomir Todorović izađe na ulicu da sa okupljenim narodom sačeka dolazak sanitetskog vozila.
Najmlađeg borca interventne jedinice, zvanog Maneken, dovezoše u centar, ali se kombi ne zaustavi već produži u bolnicu koja se nalazila pod bregom, dobro maskirana da je ne mogu pronaći granate.
Kad su prolazili pored Todorovića, Saša podiže ruku i isturi tri prsta, simbol pobede srpskog naroda. Trpi bolove i hrabro se osmehuje.

Narod okupljen na ulici isprati vozilo, šapćući međusobno:
"Provezoše Sašu. Teško je ranjen..."
"Eh, žalosna mu majka. Tako mlad, zgodan... Šta će biti sa njim?"
Medicinske sestre Zora, Vera, Vesna i doktorka Slavica pritrčaše vozilu, izvukoše nosila i unesoše ih u zgradu.
Doktor Stanislav Jovanovkć i medicinski tehničar Radoje Jović položiše Sašu na operacioni sto. Isekoše mu odeću i svukoše je sa njega. Odsekoše mu deo tkiva na kome je visila noga, bez kolena, opsecajući skalpelima rastrgnuta mesta.
— Slavice, trči na sprat, donesi onaj ošgar nož — reče doktor Stanislav doktorki.
Na operacionom stolu noga igra sama od sebe, skače, medicinske sestre je pritiskaju, smiruju i pridržavaju da mu preseku tetive. Meso obrubiše do kostiju, ali nemaju čime da preseku kost.

Čovek koji je držao bolnicu u Tinji, Nemanja, gleda kako vrše operaciju.
— Trči, Nemanja, traži od nekog bonsek da presečemo kost — zamoli ga doktor Stanislav.
Doktorka Slavica daje Saši slatke vode da pije da mu srce ne pukne.
Nemanja donese bonsek. Izvršiše dezinfekciju, i, bez ijedne tablete i injekcije, zavratiše svu mišićnu masu, kao rukav na košulji, i stadoše testerisati kost.

Saša Cvetinović iskolači oči, uhvati se rukama za šipku kreveta, ali ni jednom ne jauknu, niti ispusti glas. Gleda kako se pet devojaka, bolničarke i doktorka Slavica znoje, kao da njih seku bonsekom, a ne njega, najlepšeg momka u Smolući, u koga su sve zaljubljene.

U sobama ranjenici pustiše suze, medicinske sestre plaču i šapuću:
— Saši seku nogu bonsekom, bez anestezije.
Dok su mu sekli nogu, ni jednom se nije onesvestio.
Prerezaše mu kost i, do lakata krvavih ruku, stadoše mu podvezivati arterije. Bolničar otpušta kanap a doktor Stanislav uhvati mesto gde najviše bljuznu krv, stegnu arteriju i venu, brzo ih zaveza najlonom za pecanje, i tako redom unaokolo.
Završiše operaciju i stegnuše patrljak noge zavojima. Pređoše na ruku. Doktor Stanislav Jovanović zavlači pincetom gazu u razderano tkivo, čisti rane i previja ih zavojem.

Sašu premestiše sa operacionog stola u krevet i dadoše mu cigaretu da zapali.
U posetu mu dođoše komandant Štaba odbrane Smoluće Ljubomir Todorović i komandant brigade Vlado Todorović. Donesoše mu kutiju cigareta, koje se ni za najbolji pištolj nisu mogle dobiti, i govore mu:
— Drži se, Saša, ti si mlad i jak, stići će naši Srbi, spasićemo te, ne gubi nadu...
Odjednom oko bolnice nastade pucnjava. Ljubomir Todorović istrča na ulicu, medicinsko osoblje pojuri za njim, i sve ode što je pokretno. Saša ostade sam u sobi za intenzivnu negu.

Ranjenici u drugim sobama se uznemiriše, jauču, dozivaju bolničarke, ali njih nema u zgradi.
— Joj, Turci su probili liniju! — uzviknu Saša i prvi put nešto puče u njemu, gore nego kad su ga ranili.
Bolničarke, devojke, sve lepša od lepše, dotrčaše do Sašinog kreveta, ljube mu bledo lice i s osmehom uzvikuju:
— Saša, spaseni smo! Saša, mili Saša, evo Mauzerove vojske u Smolući! Probili su koridor!
— Saša, dušo, nećeš umrijeti. Imaju bolnicu sa sobom.
— Daće ti transfuziju.

Saša pocrvene, oči mu zasvetleše i od sreće mu se pojaviše suze u očima.
Na ulici, oko bolnice, devojke ljube vojnike. Narod iznosi rakiju, nudi je borcima. Podvriskuju i zagrljeni pevaju, šenluče iz mitraljeza.
Saši dođoše u posetu majka i otac. Ljube ga, smeju se na silu i govore mu:
— 0, hvala ti Gospode Bože naš, kad si poslao spas našem sinu.
Veselje, pucnji i pesme zaoriše se Smolućom.

Probijeni koridor, za koji je poginulo dvadeset sedam boraca iz Semberije i sa Ozrena, otvori vrata narodu Smoluće, Potpeći i Tinje da se iz okruženja izvuče na slobodnu teritoriju Republike Srpske.

Semberci i Ozrenci drže pet kilometara širok koridor i kolona od sedam hiljada ljudi krenu šumskim putem prema Ozrenu.

 Na čelu kolone vojska izvlači ranjenike i bolesne. Za njima se kreće pet kilometara duga kolona volovskih i konjskih zaprega, traktora, putničkih vozila, kamiona. Zaglavljuju se u blatu, po kiši koja je natopila zemlju i raskaljala šumski put.

Točkovi proklizavaju i kolona naroda obaljuje vozila s puta da bi mogla da prođe, gone stoku kroz šumu, vode krave vezane konopcima za rogove i mile između bočne pucnjave, koja ih nagoni da žure.

Dečije nožice klizaju se po blatnjavom šumskom putu prema Ozrenu.
Prve kolone stigoše na slobodnu srpsku teritoriju na Ozrenu, i nastaviše putem prema Petrovu. Prolaze pored manastira Ozren i krste se, zahvaljuju Bogu što im je poslao spas iz pakla u kome su se nalazili četiri meseca, iz smrti koja se nadnela nad njihovo selo Smoluću.

Kraj

I danaske Tuzlaci-muslimani JOS uvek talambasaju kako je Tuzla i njihov celi dzamahirluk za multikulti Be i Hu i da su za SUzivot .......samo sto to nece srboCetnici /velikoSrbi ......a da je Tuzla najmultiVitaminskija u Be i Hu.Primer Suzivota ...
valjda suzivota Alijaca,Cericevaca,vehabija,tekfilija,dzihadlija.

Momir Krsmanovic autenticni zapisnicar stradanja srba u I,II i zadnjem ratu 1991-1995g

Mmmmm    pa opet 

Veliki nas Njegos zapisao je pre 200 godina ovako:
Trgovac te laze s osmijehom
Zena te laze suze prosipljuci
Niko krupno k'o turcin ne laze.

Da su Srbi barem nesto zapamtili i od Njegosa naucili nikada im se Smoluca,Tuzlanska kolona,Kazani,svatovi Barscarsija,..
i hiljade ostalih stratista nebi garant dogodilo.Al jbga Srbi poverovali i u glavuzde utuvili Brozomoru pa nije cudo sta im se izdogadjalo.

[Razdvojen]

Haha sva cast na proboju ali brate onako iskreno da te pitam, da li stvarno vjerujes u pricu koju si odnekle prekopirao?