Хоће ли Кина помоћи модернизацију Русије?

[Matovilo]

  Александар Салицки: Хоће ли Кина помоћи модернизацију Русије?


петак, 17. септембар 2010.

Посета Дмитрија Медведева Кини несумњиво ће омогућити да се боље размрси сложено клупко спољних услова, у којима предстоји спровођење курса у правцу модернизације Русије, који је најавио руски председник.

Значајно јачање позиција НР Кине у светској економији и политици, које је постало нарочито приметно на позадини финансијско-економске кризе у развијеним земљама, у тесној је вези са доследном модернизацијом као државном стратегијом Пекинга. Та стратегија, која у последњих тридесет година комбинује командне и тржишне методе, показала се у новом веку кудикамо ефикаснијом од аналогних програма у другим земљама у развоју и такозваним државама у транзицији.

Пре више од три деценије кинески реформатори могли су без нарочитих издатака да поставе економију на нове основе. Како је правилно истицао индијски економиста Р.Агравала, успон пољопривреде Кине у почетној фази реформи „био је могућ управо захваљујући комбиновањем оне производне базе, која је утемељена за време Мао Це Тунга, са новим стимулансима предузетничког система.[1]

Сада су већ видљиви знаци нове, интензивне етапе у развоју кинеске привреде што се, поред осталог, изражава у масовном обнављању производних капацитета, релативно ефикасним мерама енергоснабдевања, поспешивању развоја услужне сфере и, најзад, претварања НР Кине у крупног међународног инвеститора.

Потврдом приближавања Кине интензивном развоју можемо сматрати и постепену преоријентацију економике са спољног на унутрашње тржиште. Њу је поспешила светска финансијска криза. Стимулисање кредитне активности државних банака, као многобројни грански и регионални програми које финансира држава, постали су основно мерило кинеске владе у борби против последица општег пада у светској економији.

Веома је важно што се у току интензификације процеса модернизације у НР Кини успева задржати низак ниво инфлације, захваљујући како монетарним, тако и административним мерама. Банке Кине, које су се определиле за умерене каматне стопе на позајмице, гасе инфлацију и служе као поуздан ослонац реалног сектора економије. Промишљени регулатори тржишта омогућавају не само да се уравнотежи сопствена привреда, него и да се стварају стабилне зоне у економији земаља и територија које тесно сарађују са НР Кином.

Јачање Кине је у новом веку разоткрило низ структурних слабости у привредама развијених земаља, а такође рањивост међународног финансијског система (или „несистема“, како се изразио П.Кругман), утемељеном на посебном положају долара и дуготрајном монополу развијених земаља на кредит и такозване конвертибилне валуте. Селективно коришћење иностраног капитала показало се бољим од интеграције у међународне финансијске токове. У резултату је идеја полицентричног света, који се многима учинио тек као политичка амбиција релативно слабих земаља, попримила сасвим видљиве економске контуре.

Успех Кине је у значајној мери доприносио настајању веома разноврсне структуре – БРИК. По свој прилици, то је и сасвим закономерно: крупне земље са капацитативним унутрашњим тржиштима, незавршеном индустријском еволуцијом и снажним протекционистичким расположењима, просечним нивоом стандарда по светским мерилима и солидним научним потенцијалом сасвим су способне за самостално и креативно решавање сопствених проблема. Извесно дистанцирање од бледуњавих тржишта развијених земаља њима у целини користи, јер су приморани да разумишљају о основном развоју унутрашњих тржишта и кооперације са динамичнијим суседима на планети.

Овакав развој догађаја не изазива ентузијазам Вашингтона. Тамо се све чешће са тактике ангажовања прелази на тактику задржавања, не либећи се ни да подгревају одговарајућа расположења у земљама које окружују НР Кину. Теза о „кинеској опасности“ поново је доспела на странице медија што је, како се презентира, у очигледној противуречности са растом способности кинеског друштва да решава заоштрене унутрашње економске и социјалне проблеме, као прво, и повећане транспарентности и предвидљивости спољне и спољноекономске политике Кине, као друго.

Покушаји Вашингтона да изврши притисак на Пекинг и разноразне „шарене лаже“ за суседе Кине у „великој игри“ говоре о значајној промени односа снага у свету – он се мења у корист држава, које се озбиљно односе према модернизацији. Такав однос укључује навику да се планирају „сетва“ и „жетва“. Такав однос претпоставља финансијску дисциплину и контролу. Такав однос значи да је најбоља инвестициона клима, заправо, економски раст, коме инвестициони замајац у Русији може дати једино држава. Радости од доласка страних „инвеститора“ у 2006-2007. години показале су се прескупим.

Истовремено, способност НР Кине да задржи, па чак и повећа динамику економског раста при паду у развијеним земљама, поставила је баријеру „домино-ефекту“, прерастању кризних појава на Западу у општесветске. Та способност је, узгред речено, омогућила источним регионима Русије, који активно сарађују са Кином, да боље од других преброде тешкоће 2009. године.

Сарадња НР Кине са светском економијом може тој економији донети елементе сређености, што би било сасвим добро. Заједнички задатак за земље БРИК, али не само за те државе, по свој прилици постаје стабилизација спољних услова привређивања, поред осталог на рачун сарадње са Кином.

На теоријском плану значајна је принципијелна оцена кинеског економског модела. Таква оцена могла би да укључи анализу односа између економске статике и динамике, уравнотежених и инвестиционих модела, међу државом, монополима и тржиштима у својству субјеката модернизације, између „финансомике“ и реалне производње, итд.

Практично је важно и то, што у кинеској економији и њеној међународној експанзији постоји повољна за спољни свет страна: партнери из те земље су играчи који гледају далеко унапред, са релативно схватљивим и срачунатим на перспективу намерама.

Економска експанзија Кине у иностранство диктирана је не само вишком капитала, него и стратешким задацима допуњавања народнопривредног комплекса недостајућим елементима. Такав тип експанзије суштински се разликује од уобичајеног за западне корпорације и банке. Приметна је тежња инвеститора НР Кине ка реалном сектору, у иностраним капиталним улагањима кудикамо је већа специфична тежина новостворених објеката. А имајући у виду удео инфраструктурних објеката, може се рећи да Кина не само да осваја нова тржишта, него их и развија.

Унеколико «прегрејани» инвестициони комплекс НР Кине изискује излазак изван граница националне привреде. То повољно утиче на ширење сарадње између Руске Федерације и НР Кине у инвестиционој сфери. Сем сарадње у енергетској области, кооперација у сфери транспорта, агропроизводње и шумске привреде изгледа нарочито примамљивом. Она може бити допуњена програмима изградње савремених станова, инфраструктуре, производње грађевинског материјала, туризма итд.

Да се елиминише бојазан поводом «кинеске опасности» и да се још више повећа предвидивост међународног понашања Пекинга, могу помоћи дугорочни међувладини споразуми, стратешке алијансе крупних националних корпорација, заједнички фондови финансирања крупних пројеката и, разуме се, сарадња у монетарној сфери, која би могла осигурати земље од неизбежних потреса и «несистема».

Успешна разрада крупнодимензионалних споразума са Кином сама по себи може суштински оздравити економску ситуацију у Русији. Надам се да то схватају и у Пекингу, желећи успех руској модернизацији.

Александар САЛИЦКИЙ је доктор економских наука, главни научни сарадник ИМЕМО РАН.

(Фонд стратешке културе, 16.9.2010)

[1] Agarwala R. The Rise of China: Threat or Opportunity? New Delhi: Bookwell, 2002. P. 96–97.


ps
Pred nama je "Vek Azije", kako je to lepo rekao Dag Bendou.

[Matovilo]

Leo je cuti da slobodne drzave napreduju zdogovaraju se.......a nasuprot tome zlotvor drzva/e poput Amerike nastavljau
da klize u mulj iako pljackaju sirom sveta male narode i drzave popt npr.naftu iz Iraka(okupiranoga).
Ovakvi razvoji situacije svakako daju nadu srbima da se iskoboljeju iz samrtnickog okupatorskog polozaja  u koji su upali odupiruci se zlocincima koji su rabili YU a Srbe iskomadali,izbombardovali,grunt im oteli ...a sve zbog toga sto srbi ljube slobodu uvek se odupiruci zlotvorima-porobljacima a mrze robovske lance.

Глас Америке: Рекордан број сиромашних у САД

петак, 17. септембар 2010.

Протест за окончање сиромаштва у САД

Амерички Статистички биро је саопштио да је стопа сиромаштва прошле године у Сједињеним Државама достигла највиши ниво посе 15 година, а да је укупан број људи који живе у сиромаштву највећи у пола века - откако се води ова статистика.

У данас издатом извештају, наводи се да се укупан број сиромашних у Сједињеним Државама повећао са 13,2 одсто у 2008, на 14,3 одсто прошле године.

Такође се наводи да је прошле године било 43 милиона и 600 хиљада сиромашних, што је повећање од готово четири милиона у односу на претходну годину.

Према мерилима Бироа за статистику, четворочлана породица се сврстава у категорију сиромашних у случају да јој је годишњи приход мањи од 22 хиљаде долара.

Влада је у међувремену саопштила да је незнатно смањен број захтева за надокнаде незапосленима, али да је стопа незапослености остала на истом нивоу.

У одвојеном извештају такође се наводи да је у августу одузето 95 хиљада кућа, што је највећа цифра од почетка кризе на тржишту некретнина.

(VOA)
Glas Amerke


http://www.nspm.rs/hronika/glas-amerike-rekordan-broj-siromasnih-u-sad.html

[miskotes]

drugi post mi se izgubi, .

Da ponovim, američki analitičari su shvatili koja je pretnja kineske ekonomije te tako iniciraše sukob na Tjen an Menu.
SReća da su kinezi bili pametniji od naših govana, zgaziše plaćenike i sad su druga ekonomija na svetu a uskoro i prva.
Da je i na ovom prostoru bilo pameti i mudrosti koje su imali kinezi imali bi standard bar 2-3 puta veći.
Govna je trebalo zgaziti.
Da je npr u kini izbio građanski rat što je bilo planirano bilo bi na milione mrtvih a kine nebi bilo među 50 ekonomija sveta.