Amerika gasi svetla-dramaticna predvidjanja uglednog njemackog Špigla

[Matovilo]

Amerika gasi svetla
Svet | Miroslav Stojanović | novembar 21, 2010 at 18:46

Piše Miroslav Stojanović

Nemački analitičari predviđaju da Sjedinjene Američke Države srljaju u još dramatičniju krizu koja bi mogla da izazove haos planetarnih razmera

Državni dug drastično raste (tri milijarde dolara dnevno), nezaposlenost poprima rekordne razmere (u proseku, 7300 novih ruku bez posla svaki dan), politička i ekonomska paraliza zemlje i eksplozivno širenje razarajuće ksenofobije i mržnje: prema imigrantima, Meksikancima, homoseksualcima, slobodnoj trgovini i, sve uočljivija „alergičnost“ prema opasnom rivalu, Kini.
Ove redove o situaciji u najmoćnijoj zemlji sveta, njenoj nemoći da izađe iz duboke krize i, posebno, opasnosti da SAD upadnu u još dramatičniju krizu, koja bi mogla da izazove nesagledive posledice i haos planetarnih razmera, ne ispisuje „zluradi“ Srbin – neka, dakle, ne oštre pera i jezike budni čuvari svega američkog kao biblijski svetog – već „dobronamerni“ tim novinara istraživača serioznog nemačkog magazina „Špigl“, pod alarmantnim naslovom „Laku noć, Ameriko“.

KRAJ AMERIČKOG SNA

S gašenjem svetla, gasi se, konstatuje „Špigl“, očaravajući „američki san“, sa „jednakim šansama za sve“, koji je, iako u suštini velika opsena i laž, nadahnjivao generacije i hranio čuveni američki optimizam. Šefovi američkih firmi, statistički prosek, zarađivali su  trideset puta više nego obični radnici. Danas trista puta više. Američko bogatstvo se koncentriše u sve uži društveni sloj super bogataša – 0, 1 procenat najbolje plaćenih Amerikanaca zarađuje više nego 120 miliona njihovih zemljaka! – i vezivno tkivo koje je održavalo društvenu koheziju ozbiljno puca. Socijalna segregacija.
Gotovo pedeset miliona Amerikanaca živi na granici siromaštva. Ovoj sumornoj družini priključilo se prošle godine četiri miliona. Četvrtina američke dece prehranjuje se uz pomoć državne (socijalne) kašike.

Amerika 2010. godine je ošamućena zemlja, konstatuju novinari „Špigla“. Preplašena. Uznemirena. Američki koncerni su istina i dalje firme svetskog ranga i formata. Ali: „Koka kola“, „Epl“, „Gugl“ i „Majkrosoft“ investiraju u Aziji, gde je rad jeftiniji a tržišta u usponu. Polovina Amerikanaca veruje da je „američki san“ više neostvariv, a 63 odsto njih je ubeđeno da je i sadašnji, deprimirajući standard neodrživ.

Zemlja reaguje gotovo bezglavo na eroziju sopstvenog značaja. I gnevno. Veliki delovi društva bi povratak nazad, u nekadašnju, navodnu idilu. Bagatelišu pamet i intelekt, kao „elitizam, stran američkom načinu života“, kao da su „svetsku silu u stvari vodili lovci na medvede“. Demagozi bivaju grlati, „emituju“ otrovnu mržnju preko televizije „Foks njuz“. U mnogim saveznim državama prevagu dobijaju oni koji mrze sve što je novo i strano.
Nemački politikolog Manfred Heningsen, koji trenutno predaje na jednom američkom univerzitetu, kaže da  grlati demagozi i agitatori nastupaju „nacionalistički, rasistički i profašistički“, koristeći tešku ekonomsku situaciju gotovo na isti način kako su to činili desničari u Vajmarskoj republici!

RAZORNA SNAGA SUNOVRATA

Sunovrat Amerike ima u sebi nešto razorno, konstatuje nemački magazin, uz alarmantno upozorenje: to će prouzrokovati neizbežne posledice za svetsku privredu i međunarodni (politički) poredak.

Kad pad dobije dramatično ubrzanje, vraški teško ga je zaustaviti i promeniti mu pravac. A nova administracija u Vašingtonu pokazuje se nesposobnom da pomogne Americi. Zalud žalopojke demokrata da njihove velike reformske projekte blokiraju, u kongresu i senatu, republikanci. Na paradoksalan način, birači su na nedavnim izborima za predstavnički dom nagradili „kočničare“. Baraku Obami su još drastičnije i snažnije sputane ruke. Jedna velika opsena, koja je u predsedničkoj kampanji propagirajući „smelost nade“ probudila neviđeni politički entuzijazam je isparila. Obamini sledbenici ne znaju „gde je čovek za kojeg su glasali“.

Poznati levičar Majkl Mor, koji se srčano angažovao u kampanji podržavajući Obamu, poručio mu je, posle teškog izbornog debakla da „pokaže narodu kako se boriš za nešto a ne samo da si fini tip“ i konstatovao da je Barak prestao da bude lider kad je postao predsednik.

U verbalnom prepucavanju posle izbora za kongres, Obama je priznao da je narod njegovim političkim protivnicima, republikancima, „dao volan u ruke“, uz opasku da oni neće znati da voze i kud voze. Kontrirali su mu takođe jetkom opaskom na istu temu: demokrate su slupale kola upravo zato što nisu znali da voze, a njihov automehaničar (predsednik) ne ume da ih popravi i izvuče (privredu) iz jarka.

Sve što je administracija do sada učinila, upumpavajući ogromne pare u propale banke, koje su i izazvale krizu, nije dalo očekivane rezultate. Ni konjukturni „paketi“ teški stotine milijardi dolara. Državni dug SAD je odavno preskočio „granicu bola“, preko devedeset odsto bruto nacionalnog proizvoda (!), što je zemlju, konstatuje nemački nedeljnik, „učinilo bolesnom“:  istopilo se poverenje građana u bolju sutrašnjicu, investitori više ne investiraju, potrošači ne troše, privreda je paralisana.

Dok pišem ovaj tekst, stižu vesti da su „Federalne rezerve“ – američka centralna banka – odlučile da u narednih nekoliko meseci  u ekonomiju „upumpaju“ još 600 milijardi dolara. Jednim „hicem“ bi da pogode tri cilja: da ožive obamrlu konjukturu i privredni rast, obore cenu ogromne količine pozajmljenog novca (najviše kod Kineza) i, konačno, podstaknu investicije, bez kojih nema novih radnih mesta.

Krajnje problematična operacija. „Pakt s đavolom“, kako upozoravaju neki ugledni ekonomisti. Među njima i nobelovac Stiglic. Više novca, znači dodatno, inače bezobzirno, štampanje dolara i – podsticanje inflacije. To može donekle biti korisno za domaću izvozno orijentisanu privredu, sve dok je „zver“ moguće krotiti. To je, međutim, prebacivanje tereta, i bukvalno pljačkanje drugih. U konkretnom slučaju, najviše Kineza (ogromni američki dug ovoj zemlji se topi, kao i vrednost takođe ogromnih kineskih deviznih u američkoj valuti) i Evropljana.

Američka centralna banka odlučila je da u ekonomiju „upumpa“ još 600 milijardi dolara. Za nobelovca Džozefa Stiglica to je „pakt s đavolom“ koji će podstaći inflaciju

OPASNOST „JAPANSKOG SINDROMA“

Nije čudo što je upravo iz Pekinga, glavnog trgovinskog partnera Vašingtona, stigla prva, i promptna reakcija na potez američke nacionalne banke: „razuzdano štampanje dolara predstavlja najveći rizik za globalnu ekonomiju“. Obezvređivanje dolara, i njegov eventualni krah, gurnuo bi, konstatuje „Špigl“, svetsku privredu u provaliju.
Evropljane sada hvata gotovo paničan strah ako Kinezi i Japanci „kontriraju“ na isti način Amerikancima i, smišljeno, oslabe sopstvene valute. U tom slučaju bi one, zaista, postale oružje u opasnom monetarnom ratu, u kojem se Evropljani, po „Špiglu“ vide kao gubitnici. A najveći gubitnik bila bi Nemačka, trenutno svetski vicešampion u izvozu. Otuda i tolika, grozničava zainteresovanost Berlina za sve što se događa s one strane Atlantika. Nevolja je, međutim, što su se Evropljani našli u situaciji koja podseća na tamni vilajet: bilo šta da preduzmu, mogli bi se kajati. Ako sačuvaju vrednost evra, njihov izvoz će trpeti posledice. Ako ga devalviraju, udaraju na jedan od čvrstih oslonaca: stabilnost cena.

Iako to vlast u Vašingtonu po svaku cenu želi da izbegne, postoji opasnost „japanskog sindroma“: malokrvnog rasta privrede, i stagflacije, koja privredu Japana, nekadašnje ekonomske svetske sile, prati već godinama, od kada se rasprskao njen mehur naduvanih cena nekretnina.

Tako je, inače, počela i američka kriza. Političko rukovodstvo zemlje je siromašnije slojeve stanovništva prosto i svesno „kljukalo“ jeftinim kreditima za kupovinu nekretnina, uz podsećanje da je kućevlasništvo nerazdvojni deo „američkog sna“ (Džordž V. Buš: ko poseduje sopstvenu kuću, ostvario je američki san) kako bi ono zaboravilo da njihovi prihodi ozbiljno stagniraju. Stari i oprobani recept po principu „hleba i igara“. Sve dok vrag nije odneo šalu.

Ogroman broj građana s tankim prihodima, manjim od pedeset hiljada dolara godišnje, uleteo je u milionske dugove. Naduvani mehur s nekretninama je pukao. Bankarske hipoteke su aktivirane, vrednost nekretninama je drastično pala ispod cene po kojoj su svojevremeno plaćane. Ljudi su se našli na ulici, prinudno iseljavani iz kuća i ne mogu da poravnaju dugove, koji, s kamatama, kao opasan balast, rastu iz dana u dan. Privatni dug američkih domaćinstava popeo se na astronomskih 14 biliona dolara. Dvadeset puta je viši nego sedamdesetih godina.

Alen Grispen, šefa nacionalne banke od 1987. do 2006. godine, oslobodio je finansijski svet svih uzusa i pravila i podstakao njegovu razuzdanost, pohlepu i bezobzirnost, ostavivši iza sebe prezaduženu zemlju

ČAROBNJAKOVO KATASTROFALNO NASLEĐE

Paradoksalno zvuči, ali koren krize koja potresa Ameriku leži u godinama njenog ekonomskog buma i monetarnoj vladavini čoveka koji je slavljen kao čarobnjak i super star, Alena Grispena, šefa nacionalne banke od 1987. do 2006. godine, i decenija lagodnog života iznad realnih mogućnosti. Čarobnjak je oslobodio finansijski svet svih uzusa i pravila i podstakao njegovu razuzdanost, pohlepu i bezobzirnost.

Kad je Grinspen 31. januara 2006. godine napustio „tron“, ostavio je prezaduženu zemlju. Dve ratne avanture, u Avganistanu i Iraku, ispostavile su, do sada, ceh „težak“ bilion dolara. Državni dug dramatično raste. Sa 57 procenata bruto nacionalnog proizvoda u 2000. godini, narastao je na 83 procenta u vreme Obaminog stupanja na predsednički tron. Sada je stigao na 94, 3 procenta – 13, 8 biliona dolara – a u naredne dve godine bi, kako procenjuju eksperti, mogao da „odleti u nebo“ i prekorači granicu od 100 procenata!
Uz dugotrajni finansijski doping, koji se sada plaća, dramu Amerike je  uvećavao i drastičan raskorak između dinamičnog priliva stanovništva i odsustva privredne dinamike: u minuloj deceniji zemlja je narasla za dvadeset pet miliona žitelja, a broj zaposlenih se nije povećavao.

Naprotiv. Od 2000. godine nestalo je gotovo šest miliona radnih mesta, a zemlji je potrebno, najmanje, 100.000 novih radnih mesta mesečno (!) da bi se, koliko-toliko, smanjio eksplozivni pritisak na tržište rada.
Pretežak izazov i iskušenje za predsednika, u nepunih dve godine vladavine, i od mesije koji je probudio velike nade i (pre)velika očekivanja, postao je malokrvni političar koji gotovo ne zna kud će i šta će. Najveće razočarenje priredio je onima što su ga najvatrenije, gotovo fanatično podržavali dok je još bio, samo, predsednički kandidat.

Internet portal slobodne srbije
http://www.pecat.co.rs/2010/11/amerika-gasi-svetla/

[Matovilo]

SAMIT G 20 Čitulja jednoj epohi

Svet | Dejan Lukić | novembar 18, 2010

Piše Dejan Lukić

Samit Grupe G 20 u Seulu, poslao je poruku da svet ulazi u novu fazu krize samog kapitalizma; multilateralni svet više ne odražava dosadašnji globalni odnos moći kakav je bio u decenijama posle hladnog rata

Komentarišući metaforično prošlonedeljni samit Grupe G 20, foruma najrazvijenijih i razvojnih svetskih ekonomija (u Seulu), jedan londonski političar naveo je razgovor sa visokim kineskim zvaničnikom, u kojem su dvojica, analizirajući tekuću monetarnu krizu i ekonomski debalans na relaciji Istok-Zapad, držali pred sobom dve različite mape. Britanac je imao u rukama mapu u kojoj je Evropa zapremala centralni prostor, Amerika joj je bila Zapad, a Kina, zemlje ASEAN-a i Australija, Daleki Istok. Kinez je, ide dalje priča, žmirkajući proučavao zapadnocentričnu mapu, priznao da je „zanimljiva“, a onda izvadio na sto svoju, na kojoj je Kina bila u centru sveta; Rusija i centralna Azija su bile njen Zapad, a na Americi je pisalo „Daleki Istok“.

Sastanak Grupe G 20  u Seulu bio je  deo odgovora.

OVERA NOVE REALNOSTI

Kolumnista londonskog „Independenta“ Hamiš Mekri, vidi Seul kao čitulju jednoj epohi u kojoj smo do sada živeli; kao momenat objave smrtovnice jednopolarnom svetu, praktičnu overu nove realnosti u kojoj pomeranje balansa ekonomske moći sa Zapada na Istok znači, istovremeno, degradaciju dosadašnjeg apsolutnog uticaja Amerike i Zapada na svetska kretanja. „Seul je overio ovo pomeranje moći na Istok i ako tražite  vreme i mesto gde se to tako jasno iskazalo, nema boljeg primera  od Seula“(„Independent“).

Politički urednik Bi-Bi-Si-ja Nik Robertson, poslao je iz Seula u London svoju ocenu samita: „Očigledno je da se pred našim očima pojavljuje novi, multilateralni svet koji više ne odražava dosadašnji globalni odnos moći kakav je bio u decenijama posle hladnog rata…Na ovom sastanku, pak, stekao se utisak da ni EU ni SAD nisu još u stanju da apsorbuju novu realnost. Delimično i zato što priznavanje nove realnosti znači, neminovno, priznavanje gubitka dosadašnje moći i uticaja“.

Seul je, kako su mnogi i predviđali, ostao bez dogovora među glavnim ekonomskim silama o nastalom svetskom ekonomskom debalansu, ratu valuta i deficita i regulaciji svetskih finansija. Samit je, istovremeno, eksponirao nemoć Amerike  da drugima nameće svoju „dozu rešenja“. Zajedno sa EU, Amerika je došla u Seul sa bremenom dugova izazvanim globalnom recesijom; Kina, Indija, Brazil nisu je, praktično, ni osetili. Većina Zapada je još u recesiji, Kina i Indija beleže visoku stopu rasta  nacionalnih bruto proizvoda od osam procenata pa naviše…

Barak Obama je u korejanskoj prestonici imao priliku da spozna da se svet tektonski menja i da je i on sam na Istok došao kao dužnik do guše, a ne kao „feldmaršal Vasione“

OBAMA SA DUŽNIČKIM ŠEŠIROM

Obama koji je na Daleki Istok došao, metaforično rečeno, sa dužničkim šeširom u ruci, nije praktično uspeo da drugima nametne famozni „vašingtonski konsenzus“, da ostvari nijedan ključni cilj sa kojim je doputovao, pre svega pristanak Kine da denomira vrednost njene valute kako bi se, povećanjem vrednosti juana, smanjio dramatično veliki kineski izvoz u Ameriku i podstakao američki uvoz na gigantsko tržište Kine.
Kineski odgovor na Obamino traženje bio je samo zagonetni osmeh gazde prema dužniku. Kineska ekonomija je prošlu godinu, dakle godinu najžešće svetske recesije, završila sa ekonomskim rastom od 8,8 odsto godišnje, što je celih 30 odsto od ukupnog rasta svih svetskih ekonomija u prošloj godini. Zahvaljujući tome Kina je ovog trenutka već drugi po veličini svetski izvoznik, posle EU u kojoj Nemačka  predvodi  izvozničku elitu.
Preko 18 odsto kineskog izvoza ide upravo u Ameriku, a obim tog izvoza je „krivac“ što SAD trenutno imaju 268 milijardi dolara deficita u razmeni sa Kinom.

Na kraju prošle (2009) godine, kineska banka držala je u svojim rukama 755,4  milijarde dolara u američkim obveznicama i drugim vrednosnim papirima. To je suma koja čini 20 odsto od 3,5 triliona dolara američkih vrednosnih efektiva, koje stranci širom sveta drže ovog momenta u svojim rukama.
Kina je  danas glavni američki bankar koji, kad god Vašington podigne ton i oglasi da Peking manevriše niskom cenom juana, Mandarini zaprete da će prodati američke papire, sa svim posledicama po američkog dužnika.

GROTESKNI ZAHTEV AMERIKE

Koliko je Vašington nesposoban da se i pored  činjenica „nove  realnosti“ ratosilja bolesti neprikosnovenog hegemona, upravo pokazuje taj njegov gotovo ultimativni zahtev Kinezima da  moraju da, zarad pomoći američkom katastrofalnom deficitu, hitno podignu vrednost juana. Zahtev je koliko neumesan,toliko i groteskan sam po sebi: bolesnik bi da administrira medicinu zdravom „pacijentu“. A groteska se upravo odigrava u vreme  kada Amerika nastavlja politiku štampanja stotina milijardi dolara ne obazirući se na povike, ne samo Kine, nego i  Nemačke, Japana, Brazila, Južne Afrike, koji je optužuju da Vašington namerno depresira dolar kako bi  postigao  prednost  u razmeni sa  konkurentima.

Američka politika slabog dolara (upravo ono što Vašington spočitava Kini u slučaju juana) ide ruku pod ruku sa odlukom Federalnih rezervi da lansiraju drugu rundu takozvanog „kvantitativnog olakšavanja“, usipanja u američkog ekonomskog bolesnika novih 600 milijardi sveže „štancovanih“ dolara. Poplavom ovakvih dolara američke Federalne rezerve samo generišu nove talase spekulativnog novca koji, po prirodi stvari, ima u rezultatu destabilizovanje upravo rastućih ekonomija i, sledstveno, opasnost brze inflacije.

U periodu pred Seul atmosfera među učesnicima bila je već puna napetosti, javnih razmirica i optuživanja, upravo među najvećim svetskim izvoznicima. Kina i Nemačka su posebno optuživale Vašington za kursne manipulacije i protekcionizam, dakle, za ono što Vašington stavlja na dušu Kini, pre svega.

Osmeh gazde prema dužniku: Preko 18 odsto kineskog izvoza ide upravo u Ameriku, a obim tog izvoza je „krivac“ što SAD trenutno imaju 268 milijardi dolara deficita u razmeni sa Kinom

STRELA OKRENUTA KA KINI

Obamini ekonomski i monetarni lajtnanti su sa njihove strane, krivili Kinu i nešto manje eksplicitno Nemačku kao najvećeg izvoznika u EU, da visokim izvozom potpomažu ovaj rastući poremećaj balansa u svetskoj privredi.

Da bi se  izbegao „bratoubilački“ rat  koji bi zapretio kolapsom svetskog finansijskog tržišta i nekontrolisanom erupcijom trgovinskih i valutnih  sukoba, „zaraćene“strane  su morale da na završnoj sednici u Seulu ukrštaju koplja do sitnih jutarnjih sati, da bar na površini izglade faktički neizgladive razlike. Završni kominike je, tako, sročen da bi svi mogli da izađu sa svojom interpretacijom Seula. Pa je u kominike uneseno da su se lideri sporazumeli da „krenu napred“(ma šta to značilo) kako bi se postigli „tržišno jače orjentisani kursevi valuta i ojačala kursna fleksibilnost tako da odražava fundamentalne ekonomske činjenice.“ Tumači nemuštog jezika ovo su odmah dešifrovali  kao prigovor Kini, koja  često interveniše na finansijskom tržištu kako bi artificijelno suzbijala rast juana.

Amerika je, s njene strane, morala da proguta kinesku pilulu u vidu zahteva Samita „učesnicima“ (čitaj:Americi) da prestanu sa „takmičarskom devalvacijom valuta“. Amerikanci su se u dugom noćnom natezanju bez uspeha borili da reč „devalvacija“ zamene „depresijacijom“ kako bi se strela okrenula više prema Kini.

Obama je poražen  na još jednom ključnom zahtevu sa kojim je došao u Seul, planom da se nametne limit platnog debalansa od 4 odsto bruto nacionalnog proizvoda, konkretno da zemlje Grupe G 20 ne mogu da imaju deficit, ali ni (eksportni)višak(!) izvan ovog limita. Kina, Nemačka i Japan (najveći svetski izvoznici) su ovde otkačili Obamu. Prihvatanje američkog predloga značilo bi da njihovi izvoznici moraju da obuzdavaju izvoz za ljubav zemalja sa izvoznim deficitom, u prvom redu Amerike.

POMERANJE KA ISTOKU

Britanski izveštači koji su imali uvid u debatu iza zatvorenih vrata u Seulu, govore o „usijanoj atmosferi“ i upotrebi teških reči. Američki predsednik bio je i bukvalno  „jednak među jednakim“,  čak, i ispod kineskog predsednika. „Fajnenšel tajms“ citira britanskog visokog funkcionera, učesnika u pregovorima, koji kaže: „Koliko su razgovori bili teški može se suditi i po tome koliko je teških reči izgovoreno“.

Na konferenciji za novinare po završetku razgovora sa kineskim predsednikom Hjuom, Obama je rekao novinarima kako je Kinezu preneo da rastuće ekonomije (kakva je kineska) mora da svoje valute zasnivaju na „tržišno verifikovanoj vrednosti“ i da „svi mi moramo da izbegnemo akcije koje proizvode debalans  i pribavljaju određenim zemljama (Kini) nezasluženu prednost nad drugima“. Po Obami, niski kurs juana „iritira“ ne samo SAD, nego  i „mnoge kineske trgovinske partnere“. Optužuje Peking da namerno drži niski kurs svoje valute, da kineska kasa interveniše na finansijskom tržištu kako bi juan održavala na niskoj granici i time omogućila ekspanziju izvoza.

Na ovo Obamino „iritiranje“ iz kineskog Ministarstva finansija odmah je  izašao tipično mandarinski odgovor u samo jednoj rečenici: „Američka monetarna politika je nepromišljena i ne vodi računa o širim međunarodnim posledicama“.

Interesantno je da je i nemačka kancelarka Angela Merkel, tog istog dana podigla glas protiv američkog masivnog spoljnjeg duga i trgovinskog deficita: „U narednom periodu ključ i  kriterijum mora da budu zemlje koje su konkurentno najsposobnije, a ne da se svi svodimo na najniži zajednički denominator(SAD)“. Kako to komentariše londonski „Miror“, dosadašnja krilatica da ono što je dobro za Ameriku valja i za celi svet, „u Seulu je konačno izgubila tržišnu vrednost“.
Izvan striktne ekonomije i peripetija sa debalansom, monetama i deficitima, samit u Seulu je bio, slaže se dobar broj analitičara, vododelnica od globalnijeg značaja, budući da su ekonomija i njene moći koje evidentno sada putuju sa Zapada na Istok, Alfa i Omega svakojake druge moći.

NA VRATIMA NOVOG SVETA

Barak Obama je u korejanskoj prestonici imao priliku da spozna da se svet tektonski menja i da je i on sam na Istok došao kao dužnik do guše, a ne kao „feldmaršal Vasione“.
Bari Gorš u „Vorld Socialist“ ocenjuje, pak, da je Seul pokazao kako se celokupni posleratni globalni sistem ekonomskih odnosa raspada. „U centru ovog kriznog procesa je opšti pad pozicije SAD…Amerika sada svim silama pokušava da zaustavi njenu ekonomsku eroziju i da svoju krizu pretovari ostatku sveta“.
U predvečerje Seula čak i predsednik Svetske banke Robert  Zelik izjavljuje da sadašnji monetarni sistem, baziran na eminenciji dolara, „nije više validan“. Predlaže sistem zasnovan na više rezervnih valuta (kineska i ruska opcija) povezanih na neki način sa zlatom.

Nikolas Sarkozi, francuski predsednik i domaćin budućeg samita G20, na dan završetka sastanka u Seulu, u gotovo istom   tonu je rekao: „Bilo je jednom jedno vreme kada je svetom dominirala jedna ekonomija -američka, i jedna moneta-dolar. Sada smo pred novim svetom…Sada nam je potreban  multilateralni monetarni sistem“.
Monetarni sistem je samo segment  globalnog kompleksa  i odnosa moći koja se –kako se moglo videti u Seulu- transparentno pomera prema onoj mapi sa početka teksta. Analitičari se uzdržavaju od predskazivanja kako će se nastajanje „nove relanosti“ ispoljavati  i doživljavati, pre svega na Zapadu naviknutom na ulogu hegemona.

Indikator kako bi ta nova realnost mogla da se doživi u Americi može da se nasluti i u poslednjem broju američke elitne političke edicije „Forin Afers“(„Spoljni poslovi“).Tu, Ričard Has, predsednik moćnog Saveta za spoljne odnose i Rodžer Altman, bivši šef američkog trezora, zajednički alarmiraju javnost da teret masivnog američkog suverenog duga „ može  da se pokaže katastrofalnim po američke globalne interese, da reducira mogućnost finansiranja naše vojne sile, a ojača moć posednika  američkih vrednosnih papira, posebno Kine, i da(konačno) potkopa uticaj SAD u svetu“. Autori  traže uzrok ovakvom scenariju  i vide ga u srcu same Amerike. Po njima, američki politički, vojni i ekonomski suverenitet kao i ulogu u svetu  ne ugrožava-interesantno- američko ponašanje u svetu, nego  unutrašnja konfliktnost američkog društva i nešto što nazivaju  „raskalašnost  kod kuće“(bez obzira na to šta to sve podrazumeva).

Džozef Kišore („Vorld Socialist“) vidi u Seulu jasan znak da svet ulazi u novu, ali i opasnu, fazu krize samog kapitalizma: „Iza rastućeg globalnog konflikta po svim frontovima leži  opasnost sukoba, u kojem su održavanje dosadašnje (zapadne) hegemonije po svaku cenu, deficiti, manipulacija valutama i kursevima, samo priprema za razmenu bombi“.

Internet portal slobodne srbije

http://www.pecat.co.rs/2010/11/samit-g-20-citulja-jednoj-epohi/

[Matovilo]

Rusija i Kina otkačile dolar

24. novembar 2010. u 04.53


Rusija i Kina izbacuju US dolar prilikom bilateralne trgovine:

http://english.peopledaily.com.cn/90001/90778/90859/7208907.html

[Matovilo]

Jos malo vise o strmoglavnom padu jamerike na Spiglu
http://www.spiegel.de/international/world/0,1518,726447,00.html

[bez_respekta]

Jos malo vise o strmoglavnom padu jamerike na Spiglu
http://www.spiegel.de/international/world/0,1518,726447,00.html

Добар чланак!