Hrvati u ustašama vs Hrvati u partizanima

[free2020]

Koliko je Hrvata stvarno bilo u partizanima i kakav je njihov doprinos u NOB-u?

Koliko je Hrvata bilo u ustašama i koliki je njihov doprinos u okupaciji Jugoslavije i počinjenim zločinima?

Koliko je Hrvata bilo u domobranima i koliki je njihov doprinos u okupaciji Jugoslavije i počinjenim zločinima?

http://sr.wikipedia.org/sr/Usta%C5%A1e


Усташа - хрватска револуционарна организација (скраћено УХРО или усташе), је била терористичка организација основана 1929. године у циљу стварања Независне Државе Хрватске оружаним средствима и њеног отцепљења од Краљевине Југославије.


Идеологија усташа је била мешавина фашизма, нацизма, хрватског ултранационализма и римокатоличког верског фундаментализма. 1933. године организације је преименована у Усташа - Хрватски револуционарни покрет и тај назив је остао до Другог светског рата. У априлу 1941. године усташе су постављене на власт марионетске Независне Државе Хрватске, од стране Сила осовине, односно нацистичке Немачке. Када су усташе дошле на власт НДХ, њихово војно крило је постало Усташка војска (Ustaška Vojnica). Након што су немачке снаге напустиле Југославију 1945. године, усташе су поражене а њихове преостале снаге су уништили југословенски партизани.

Усташе и домобрани су имали водећу улогу у геноциду који је над стотинама хиљада Срба и десетинама хиљада Рома и Јевреја извршен током Другог светског рата у Независној Држави Хрватској.



Проглашење НДХ



Само две недеље након проглашења НДХ, 25. априла 1941. Павелић је забранио употребу ћирилице и издао наредбу о ношењу плаве траке са словом П ("Р") за православне. Јевреји су носили жуту траку. Србима и Јеврејима забрањено је да се возе трамвајима.

2. јуна 1941. затворене су све православне школе.

4. јуна 1941. у Загребу је одржана конференција усташких и немачких представника са темом исељења Словенаца из Рајха у Хрватску и Србију, и Срба из Хрватске у Србију.[тражи се извор од 09. 2009.] Требало је преселити 180.000 Словенаца и 205.000 Срба. Прогнаници су смели понети по 50 kg пртљага и 500 динара готовог новца. Протокол је извршен тако што је 7.174 Словенца и 11.235 Срба пребачено у Србију под наведеним условима. Још око 200.000 Срба пребегло је илегално у Србију.

25. јуна укинут је патријаршијски прирез од 10 одсто, који су плаћали православни.

18. јула забрањен је назив "српска православна вјера" а уведен "грко-источна вјера".

20. септембра конфискована је имовина Карловачке митрополије.
Проглас Србима и Јеврејима

Миле Будак, Павелићев министар и доглавник, познат по крилатици "Србе на врбе", изјављује у јулу 1941. у Госпићу: "Један дио Срба ћемо побити, други раселити, а остале превести на католичку вјеру и тако претопити у Хрвате."

Милован Жанић, министар у усташкој влади, 3. јуна 1941. у Новој Градишци изјављује: "Ово има бити земља Хрвата и никога другога и нема те методе коју ми нећемо као усташе употребити, да начинимо ову земљу збиља хрватском, и да је очистимо од Срба, који би нас угрозили првом згодом. Ми то не тајимо, то је политика ове државе и то кад извршимо, извршит ћемо оно, што пише у усташким начелима."
Мирко Пук, усташки министар правосуђа и богоштовља у Крижевцима 6. јула 1941. поручује Србима: "Или се уклоните из наше земље милом или ћемо вас истјерати силом."

Усташки стожерник др Виктор Гутић 9. јула 1941. у Прњавору поручује: "Овоме српскоме гнијезду Прњавору поручујем да ћу ја доћи и узети себи 24 сата да то српско гнијездо уништим. Ја ћу убијати, а ви ћете за мном."
[уреди]

[free2020]

TitleBox

Наведене изјаве и прописи усташких властодржаца ревносно су спровођене у живот. По угледу на нацистичка искуства, одмах по проглашењу НДХ формирана је Усташка надзорна служба (УНС), од марта 1943. позната као РАВСИГУР (Главно равнатељство за јавни ред и сигурност), под чијом управом је био читав низ концентрационих логора:

    * Логор Даница је први усташки логор, формиран већ 29. априла 1941. године, кроз који је прошло преко 5.000 логораша.

    * Логор Керестинец. Радио само у 1941. У њему су били углавном политички затвореници. Готово сви су побијени.

    * Логор Слана на острву Паг. За непуна три месеца постојања (25. јун 1941 – крај августа 1941) кроз логор је прошло око 16.000 затвореника. Највећи број је побијен (само у Јадовно на погубљење послано је 3.000 Срба), а мањи део упућен у Јасеновац.

    * Логор Крушчица. Формиран крајем августа, ликвидиран крајем септембра 1941. Од око 3.000 логораша већина су били Јевреји. Преживели мушкарци послани у Јасеновац, а деца и жене у Лобоград.

    * Логор Лепоглава. Основан још у Аустро-угарској у 19. веку. У њему је побијено око 1.300 логораша.

    * Логор Ђаково. У њему је ликвидирано више хиљада, углавном Јевреја, и то жена и деце.

    * Логор Тење код Осијека. Формиран у јуну, ликвидиран у августу 1942. године. Око 3.000 логораша, заточених у том периоду, ликвидирано у Јасеновцу, Горњој Ријеци и Аушвицу.

    * Логор у Сиску (3. август 1942. – јануар 1945). Одавде су заточеници одвођени у логоре Јасеновац и Стара Градишка, или на рад у Немачку. Дечји логор у Новом Сиску, у основној школи, ликвидиран је у јануару 1943. За четири месеца постојања кроз њега је прошло 6.693 детета, од којих је умрло 1.637. Готово сва деца су испод Козаре.

    * Логор Јастребарско радио је два месеца. Око 1.300 логораша пребачено је у Јасеновац. Али кроз дечји логор Јастребарско, у периоду 12. јул 1942 – 26. август 1942. прошло је 3.336 деце, од тога више од 2.000 са Козаре. Логор је био под управом часних сестара конгрегације св. Винка Паулског. За непуних месец и по дана умрло је 768 деце (по изјави гробара Фрање Иловара, који је био плаћен по комаду).

    * Логор Цапраг код Сиска. Служио је као сабирни логор, углавном за свештенике СПЦ, а касније за све Србе, који су депортовани у Србију. Након престанка депортација, логор је ликвидиран.

    * Логори Лобоград и Горња Ријека у Хрватском загорју. Служили су углавном као транзитни за Аушвиц, Јасеновац и Стару Градишку.

    * Логор Госпић. Формиран у јуну 1941. Дневни капацитет логора био је до 3.000 логораша. С обзиром на велики прилив нових логораша, свакодневно је на стратиште Јадовно на Велебиту одвођено 200–400 логораша и убијано.

    * Логор Јасеновац. Формиран у августу 1941. Ликвидиран априла 1945. По свирепости, садизму, бестијалности највишег степена нема му равна у историји. Број жртава никада није тачно утврђен. Логорска архива је два пута уништавана (почетком 1943. и априла 1945). Земаљска комисија Хрватске констатовала је у извештају Међународном војном суду у Нирнбергу, да је број жртава 500.000–600.000. Најчешће се помиње бројка око 700.000. О зверствима усташа постоји изузетно обимна документација. Највећи број жртава логора су били Срби, а међу жртвама су били и Јевреји и Роми.

    * Логор Стара Градишка — „Јасеновачки логор V". Број побијених логораша никада није утврђен. О бестијалности усташа говоре чињенице: у стратишту Кула смрти било је уређено специјално мучилиште. У ћелијама за клање урађени су посебни одводи крви покланих. У лето 1942. угушено је гасом око 600 деце. За католички Божић 1942. поклано је око 600 жена, итд.

Усташе су смишљале веома окрутне начине убијања, тако да су се користили ножеви, маљеви, а чак је смишљено и ново оружје звано Србосјек за брзо клање Срба.

TitleBox

Цивилне жртве ван логора
Осим ових логора смрти, усташе су вршиле масовне покоље на лицу места, по селима, одводећи похватане Србе до јама, бунара, бездана или река, клали их, убијали маљевима, стрељали или живе бацали у масовне гробнице. Према досадашњим истраживањима, страдања Срба у директном покољу (убијени "на прагу") су следећа:

Табела 2: Срби побијени "на прагу" (у свом насељу или околини):

Р. бр.    Територија    Број локалитета масовног геноцида    Број убијених Срба у директном геноциду
1.    Херцеговина                                 6                                               6.916

2.    Источна Босна                             -                                                  50.000

3.    Средња Босна                             9                                                 11.734

4.    Босанска Крајина                            28                                                 77.200

5.    Лика, Кордун, Банија                   18                                                 55.547

6.    Славонија                                        18                                                 33.089

4.    Срем                                            5                                                 11.899

Укупно                                                84                                               246.025

Иако окупатори, Италијани су се згражавали над усташким злочинима у Другом светском рату, остављајући о томе немали број докумената. Међу најпотреснија италијанска сведочанства о геноциду над Србима спада писмо генерала Александра Лузана Мусолинију:

   Дуче! Моја безгранична оданост према Вама ми, надам се, даје за право да, у нечему, одступим од строгог војничког протокола. Зато и журим да Вам опишем један догађај којему сам, уназад три седмице, лично присуствовао.

Обилазећи среска места Столац, Чапљину и Љубиње (између 60 и 130 km северно од Дубровника) - сазнам од наших обавештајних официра да су Павелићеве усташе, претходног дана, починиле неки злочин у једном селу (Пребиловци), и да ће, кад се то прочује, околни Срби поново да се узнемире. Недостају ми речи да опишем оно што сам тамо затекао. У великој школској учионици, затекао сам заклану учитељицу и 120 њених ученика! Ниједно дете није било старије од 12 година! Злочин је неумесна и невина реч - то је превазилазило свако лудило! Многима су одсекли главе и поређали их по ђачким клупама. Из распорених утроба усташе су извукле црева и, као новогодишње врпце, растегли их испод плафона и ексерима укуцали у зидове! Рој мува и несношљив смрад нису дозвољавали да се ту дуже задржимо. Приметио сам начети џак соли у ћошку и згрануто установио да су их клали полако, солећи им вратове! И, таман кад смо одлазили, у задњој клупи се зачуло дечје кркљање. Пошаљем двојицу војника да виде шта је. Изнели су једног ђака, још је био у животу, дисао је са напола пресеченим гркљаном! Својим колима одвезем то јадно дете у нашу војну болницу, повратимо га свести и од њега сазнамо пуну истину о трагедији. Злочинци су најпре, на смену, силовали учитељицу Српкињу (име јој је Стана Арнаутовић) и онда је, пред децом, убили. Силовали су и девојчице од осам година. За све то време, певао је силом доведени оркестар Цигана и ударао у тамбуре! На вечну срамоту наше, римске цркве - и један божји човек, један жупник, у свему томе је учествовао! Дечак кога смо спасили, брзо се опоравио. И чим је рана зарасла, нашом непажњом побегао је из болнице и отишао у своје село, да тражи родбину. Послали смо патролу за њим, али узалуд: нашли су га на прагу куће закланог! Од хиљаду и нешто душа, у селу више нема никога! Истога дана (то смо открили касније) кад је извршен злочин у школи, усташе су похватале још 700 становника села Пребиловци и све их бацили у јаму или на животињски начин на путу до јаме побили. Спасило се само око 300 мушкараца: једино је њима успело да пробију усташки обруч око села и да побегну у планину! Тих 300 преживелих јаче је од најелитније Павелићеве дивизије. Све што су имали да изгубе, они су изгубили! Децу, жене, мајке, сестре, куће, имовину. Чак су и страха од смрти ослобођени. Смисао њиховог живота је једино у освети, у страшној освети њих је, у неку руку, и стид што су преживели! А таквих села, као што су Пребиловци, пуна је Херцеговина, Босна, Лика, Далмација. Покољи Срба су достигли такве размере да су, у тим крајевима, загађени и многи водени извори. Из једног врела у Поповом Пољу, недалеко од јаме у коју је бачено 4.000 Срба, избијала је црвенкаста вода, лично сам се у то уверио! На савест Италије и наше културе пашће неизбрисива мрља, ако се, док је време, не дистанцирамо од усташа и не спречимо да се нама припише да подржавамо безумље!
— Александар Лузано

Усташе бацају људе у јаму.



Усташе су 1942. тестером одрезали главу Бранку Јунгићу, младићу из села Грабовца код Босанске Градишке. Тестера се чува у бањалучком музеју.


Отпремање жена и дјеце у сабирне логоре

[free2020]

TitleBox

У 1943. години у САД објављена је мапа Југославије о страдању српског народа у периоду од априла 1941. до августа 1942. године, са подацима о побијеним Србима и њиховим крвницима.[тражи се извор од 09. 2009.]  Види се да је убијено 744.000 Срба. У овај број нису урачунати настрадали војници, герилци и цивили страдали од бомбардовања, већ само жртве геноцида.

Табела 3: Амерички извештај Масакр невиног српског становништва од априла 1941 до августа 1942 (Massacre of the innocent Serbian population From April 1941 to August 1942)

проценат
1.     Немаца     78.000     10,48 %
2.     Италијана     20.000     2,69 %
3.     Мађара     30.000     4,03 %
4.     Усташа (Хрвата и Муслимана)     600.000     80,65 %
5.     Албанаца     10.000     1,34 %
6.     Бугара     6.000     0,81 %
Укупно         744.000     100,00 %

TitleBox

Када усташке вође причају о томе да су заклали милион православних Срба - укључујући бебе, децу, жене и старце то је онда, по мени, претеривање и самохвалисање. На основу извештаја који су стигли до мене, процењујем да број невиних, ненаоружаних, закланих Срба износи око 750 000.         
— Херман Нојбахер

Према подацима више аутора (С. Курдулије, Б. Кочовића) није претерана тврдња да је подручје авнојске Хрватске (дакле без дела НДХ које је покривало БиХ) остало без око 500.000 Срба (око 300.000 побијених по логорима и "на прагу", и око 200.000 пребеглих у Србију). Посебно је страдала Српска православна црква. Од 21 епископа петорица су убијена, двојица интернирана и умрла, двојица премлаћена и пребачена у Србију, где су убрзо умрла, један држан у затвору заједно са патријархом, а затим послат у логор у Немачку, један у логор у Италију, а двојица протерана у Србију. Само су десеторица остала на својим местима. Једна четвртина свештеника је побијена (око 700), око 300 је помрло, око 400 је било у логорима, једна трећина протерана у Србију, док је само једна четвртина остала на својим местима. Половина манастира и цркава је мање или више оштећена, једна четвртина срушена, а готово све опљачкано. Ратна штета СПЦ износи око 7 милијарди предратних златних динара.

О зверствима усташа у српском колективном сећању усађена је неизбрисива информација и успомена.

Након Другог светског рата

Повлачење усташа и домобрана ка Аустрији 1945.
Након повлачења немачких трупа са Балкана, дошло је до масовног повлачења квислиншких формација и сарадника окупатора (усташа, словеначких квислинга, љотићеваца, недићеваца, четника и домобрана). Сви они су хрлили у сусрет западним савезницима, надајући се да ће их они спасти од партизанске одмазде. Међутим, у месту Блајбург на аустријско-словеначкој граници, током маја 1945. године, савезници су предали Југословенској армији више десетина хиљада заробљеника. Након тога је уследио блајбуршки масакр у коме је извршена масовна егзекуција заробљеника, а међу настрадалима је највише било Хрвата, припадника усташа и домобрана.

Преживеле усташе су након Другог светског рата у емиграцији наставили да се боре против СФР Југославије терористичким средствима. 1971. године усташе су убиле Владимира Роловића, народног хероја и југословенског амбасадора у Стокхолму.

TitleBox

Рецепт за православне, који је примио усташки вођа и поглавник, председник Независне Државе Хрватске, Анте Павелић, подсећа на најкрвавије религиозне ратове: 'Једна трећина мора да постане католичка, једна трећина мора да напусти земљу, а једна трећина мора да умре. Последња тачка програма била је и спроведена у дело.       
— Херман Нојбахер

Лешеви пронађени у реци Сави 1945. године.

[free2020]

TitleBox

Домобранство у НДХ

Домобранство је у Независној Држави Хрватској (НДХ) је квислиншка војна формација. После проглашења Независне Државе Хрватске (10. априла 1941., с одобрењем Немаца и под њиховом контролом, почело је формирање домобранства, по узору на Краљевско угарско-хрватско домобранство до 1918., као главног дела оружаних снага НДХ, које су се састојале од Усташке војнице и Оружништва. Називом Домобранство усташко вођство је настојало да истакне континуитет хрватске државности и непосредну везу НДХ и аутономије постигнуте Хрватско-угарском нагодбом из 1868. године.

За формирање домобранства послужио је део људства из Југословенске војске, а на водеће положаје су постављани официри из бивше аустро угарске војске, који су се истицали у антијугословенству и сепаратизму, у ком духу је требало и обезбедити васпитање јединица домобранства, како би постале поуздан инстримент у функцији усташког режиме. Наоружавање Домобранства је потицало из разбијене Југословенске војске, које су им Немци ставили на располгање уз накнаду у сировинама и другом материјалу.

Значајну улогу у формирању и јачању Домобранства имао је врх Католичке цркве и политика вођства Хрватске сељачке странке (ХСС), а део Грађанске и Сељачке заштите је директно укључен у Домобранство под именом Хрватски заштитни ловци и употребљен за формирање уташког режома.

До 16. априла 1941 формиран је Главни стожер војсковође, Заповедништво војске и Министарстви Домобранства са штабовима за копнену војску, ваздухопловство и морнарицу. Немци су, на почетку, одредили да Домобранство може имати 16.000 људи, али после избијања оружаног устанка дозволили су формирање јачих домобранских снага.

Домобрантво је сачињавало тзв. редовну војску НДХ која је стварана и попуњавана мобилизацијом и регрутовања Хрвата, Муслимана и др, силом закона, а обухватало је копнене, ваздухопловне и пловне снаге.

Копнена војска

Ваздухопловство
Под Заповедништвом ваздухопловства билу су летачке јединице, противавионска артиљерија (протузракопловно топништво). Због недостатка авиона у почетку су формиране само две ваздухопловне базе у Загребу и Сарајеву, а касније у Бањалуци, Броду и Земуну. Затим су од авиона које су добили из ратног плена Југословенске војске и купљених у Италији и Немачкој формиране ескадриле (јата) у базама у чијем је саставу било и више од 160 авиона. Од других јединица фирмиране су: Зракопловна школска пуковнија, Падобранска бојна и Једриличарска школа. Од прекобројног људства формирани су ваздухопловни здругови који су употребњавани као пешадијке јединице, а део људства (нарочито механичара) пребачен је у Немачку и Француску и распоређен у немачке јединице и установе. Немци су НДХ одобрили да има авиона колико је потребно да се пилоти припреме да у саставу немачке авијације учествује у борбама на источном фронту и против јединица НОВЈ.

Противавионска одбрана као и обавештајна служба нису имале значајну улогу. Ради спречавања бекства пилота са авионима на страну НОВЈ, ваздухопловство је од почетка било под непосредном контролом усташа и Немаца.

Морнарица
Иако то Италијани нису желели формирано је Заповедништво пловних снага (од септембра 1943. Заповедништво морнарице) са седиштем у Загребу, Заповедништво обале и поморског промета у Сплиту, са лучким заповедништвима и Заповедништво река и речног премета у Сиску. Рад морнаричких команди био је под контреолом италијанских власти и ограничавао је обављање лучко приморске службе и контролу над рибарством.

После капитулације Италије (септембар 1943) Немци су од морнара НДХ формирали одреде у Дубровнику, Макарској, Сплиту, Шибенику и Ријеци и распоредили их на бродове заплењене од Италије. Средином 1944, повукли су их са бродова и пребцили у Загреб, где су формирали одред, који су у борбама код Трговишћа (новембра 1944) заробиле јединице НОВЈ. Речна флота је имала неколико пловећих објеката, који су у току 1944 скоро сви потопљени.

Легионарске јединице
На захтев Немаца и Италијана издвајани су из Домобранства добровољци од којих је 1941. формирана Појачана хрватска 369. пјешачка пуковнија и Лаки превозни здруг. Обе формације упучене су у Немачку, односно Италију, а затим ангажоване на источном фронту. Код Стаљинграда су претрпеле велике губитке и биле заробљене.

Од ваздухопловаца састављена је Хрватска зракопловна пуковнија и без авиона упућена у Немачку, где је формирана у две ескадриле, ловачку и бомбардерску, које су затим са немачким авионима упућене такође на источни фронт.

Од добровољаца из морнарице формиран је Хрватски поморски склоп, који је пребачен у Варну и ушао у састав немачке црноморске морнарице као посада 7 немачких бродова. У новембру 1943. морнари су пребачени у Трст и распоређени на немачке ратне бродове. Укупно стање свих легионара износило је око 8.000 људи.

Незадовољни моралом и борбеним квалитетом домобрана, Немци ду изнудили од владе НДХ да је од регрута за Домобранство, после обуке у Ауструији, у 1942 и 1943 формирала тзв. легионарске дивизије: 369, 373, и 392. (тројног састава) са немачким старешинским и стручним саставом. Дивизије су биле намењене за источни фронт, али су због развоја НОР-а у Југославији употребњене на подручју НДХ као саставни део немачких оружаних снага. Свака дивизија имала је око 10.000 људи.

http://en.wikipedia.org/wiki/Independent_State_of_Croatia

TitleBox

Military
See also: Croatian Home Guard, Ustaše, and Air Force of the Independent State of Croatia
Croatian manned German built Panzer I light tank. The NDH operated a variety of light tanks and armoured vehicles of German, Italian, French and even Polish origin in its operations on the Yugoslav Front between 1941 and 1945.

The NDH founded the Croatian Home Guard (Croatian: Hrvatsko domobranstvo) in April 1941 with the consent of the German armed forces (Wehrmacht). The task of the new Croatian armed forces was to defend the new state against both foreign and domestic enemies.The Home Guard had an air force and a minimal navy. The NDH also created the Ustaška Vojnica, which was conceived as an elite militia, and a Croatian gendarmerie.

The Croatian Home Guard was originally limited to 16 infantry battalions and 2 cavalry squadrons - 16,000 men in total. The original 16 battalions were soon enlarged to 15 infantry regiments of two battalions each between May and June 1941, organised into five divisional commands, some 55,000 men. Support units included 35 light tanks supplied by Italy, 10 artillery battalions (equipped with captured Royal Yugoslav Army weapons of Czech origin), a cavalry regiment in Zagreb and an independent cavalry battalion at Sarajevo. Two independent motorized infantry battalions were based at Zagreb and Sarajevo respectively.

Under the terms of the Rome Agreement with Italy, the NDH navy was restricted to a few coastal and patrol craft, which mostly patrolled inland waterways.

When established in 1941, the Air Force of the Independent State of Croatia (Croatian: Zrakoplovstvo Nezavisne Države Hrvatske) (ZNDH), consisted of captured Royal Yugoslav aircraft (seven operational fighters, 20 bombers and about 180 auxiliary and training aircraft) as well as paratroop, training and anti-aircraft artillery commands. During the course of the war on the Yugoslav Front it was supplemented with several hundred new or overhauled German, Italian and French fighters and bombers, until receiving the final deliveries of new aircraft from Germany in April 1945.
Croatian Air Force Legion (HZL) aircrew pose in front of their Dornier Do 17Z bomber in recognition of the unit's 1,000th sortie over the Eastern Front, 16 September 1942. The unit returned to Croatia in December 1942.

The Croatian Air Force Legion (Croatian: Hrvatska Zrakoplovna Legija), or HZL, was a military unit of the Air Force of the Independent State of Croatia which fought alongside the Luftwaffe on the Eastern Front from 1941 to 1943 and then back on Croatian soil. The unit was sent to Germany for training on July 15, 1941 before heading to the Eastern Front. Many of the pilots and crews had previously served in the Royal Yugoslav Air Force during the Invasion of Yugoslavia in April 1941. Some of them also had experience in the two main types that they would operate, the Messerschmitt 109 and Dornier Do 17, with two fighter pilots having actually shot down Luftwaffe aircraft.

During operations over the Eastern Front, the unit's fighters scored a total of 283 kills while its bombers participated in some 1,500 combat missions. Upon return to Croatia from December 1942, the unit's aircraft proved a welcome addition to the strike power of the Axis forces fighting the Yugoslav Partisans on the Yugoslav Front right up to the end of 1944.

Because of low morale among Home Guard conscripts and their increasing disaffection with the Ustaša regime as the war progressed, partisans came to regard them as a key element in their supply line. According to William Deakin, who led one of the British missions to the partisan commander-in-chief Josip Broz Tito, in some areas, partisans would release Home Guard soldiers after disarming them, so they could come back into the field with replacement weapons, which would again be seized. Other Home Guard soldiers either defected or actively channelled supplies to the partisans — particularly after the NDH ceded Dalmatia to Italy. Home Guard troop numbers dwindled from 130,000 in early 1943 to 70,000 by late 1944, at which point the NDH government amalgamated the Home Guard with the Ustaše Army and was organised into eighteen divisions, including artillery and armoured units.
Croatian legionnaires, including many Muslims, in Bosnia heading to fight against Tito's partisans, 22 December 1943.

Despite these difficulties, the Croatian Army, with the help of the German-commanded XV Cossack Corps and other Wehrmacht formations, held its lines in Syrmia, Slavonia and Bosnia against the combined Soviet, Bulgarian and Partisan offensives from late 1944 to shortly before the NDH collapse in May 1945.

The Air Force of the Independent State of Croatia provided some level of air support (attack, fighter and transport) right up until May 1945, encountering and sometimes defeating opposing aircraft from the British Royal Air Force, United States Air Force and the Soviet Air Force. The final deliveries of up-to-date German Messerschmitt 109G and K fighter aircraft were still taking place in April 1945.

By the end of March, 1945, it was obvious to the Croatian Army Command that, although the front remained intact, they would eventually be defeated by sheer lack of ammunition. For this reason, the decision was made to retreat into Austria, in order to surrender to the British forces advancing north from Italy.The German Army was in the process of disintegration and the supply system lay in ruins.

The Croatian Army remained engaged in battle a week after the capitulation of Germany on May 8, 1945. At that time, the combined fighting forces numbered some 200,000 troops.

[free2020]

TitleBox

Партизани на територији НДХ

Огромну већину партизана на територији НДХ чинили су Срби побегли од усташког клања.

Ту чињеницу потврђују сви извори од докумената партизанске провинцијенције (извештаји настали у току рата о националном саставу, говори партизанских челника, послератни мемоари учесника рата итд) па до документа немачке провинцијенције који су само српско становништво у тзв. НДХ сматрали непријатељем.

Према документима насталим у току рата (извештаји и бројном и националноим саставу партизана), а објављеним након рата у Зборнику докумената, том V, књига 30 национални састав дивизија насталих на тлу Хрватске је 1942 је био:

    * Шеста личка дивизија - 96% Срба;
    * Седма банијска дивизија - 92% Срба
    * Осма кордунашка дивизија - 95% Срба
    * Дванаеста славонска дивизија - 85% Срба

У далматинским бригадама састав је био мешовит мада углавном са хрватском већином од око 70-80% осим у бригадама са севера Далмације које су имале већи проценат Срба.

Према записнику у свом говору на Другом засједању Авноја хрватски комуниста и представник НОП-а Хрватске Владимир Бакарић је између осталог рекао:"На првом засједању ми смо били више представници српског отпора у Хрватској него представници НОП Хрватске." (извор-С. Нешовић-Прво и Друго засједање Авноја, страна 281)

Из књиге хрватског историчара Јозе Томашевића "Четници", страна 106: "Колико год те бројке биле ужасне несумљиво би биле још веће да су усташе могле спроводити свој програм без сметњи. Само партизански отпор, а у много мањој мјери четнички, спасио је Србе на територији НДХ од потпуне пропасти. Тисуће Срба, особито млађих, суочених с алтернативом :или под усташки нож или у шуму, отишло је у шуму гдје их се већина придружила партизанима. У ствари све до 1943. већина партизана на територију усташке државе чинили су Срби с тих подручја, и ако су истовремено други Срби из усташке државе прилазили четницима."

Приликом Титовог сусрета са Черчилом у Казерти 1944 Тито је говорећи о својој војсци рекао да су у почетку у њој били скоро искључиво Срби,
Викицитати „Морамо овдје повући чињеницу да се у редовима Народноослободилачке војске и партизанских одреда Југославије, од самог почетка па до данас налазе у огромној већини баш Срби, умјесто да то буде обратно. Баш српски, црногорски, босански и лички партизани и бригаде, које су биле састављене готово искључиво од Срба, водиле су и данас воде немилосрдну борбу не само против окупатора, већ и против четника Драже Михаиловића и осталих непријатеља народа.“


али да је сада (то јест 1944) састав вишенационалан. На то се Черчил окренуо Шубашићу и Косановићу који су му климајући потврдили Титове речи. У Хрватској ће се Хрвати, углавном из Далмације, први пут почети укључивати у партизане тек од друге половине 1942 ;та појава ће међу Далматинцима бити раширена уочи и након капитуације Италије 1943. А 1944 кад је већ било јасно питање победника прелазак Хрвата у партизане био је масован, нарочито после Титовог обећања да ће амнестирати све припаднике квислиншких формација ако до 1. септембра 1944 пређу у партизане. Тад у партизане прелази велики број домобрана па чак и неке бивше усташе. На крају рата (крај 1944) када се редови партизана пуне бившим домобранима и усташама, међу партизанима у Хрватској је Хрвата два и по пута више него Срба мада додуше чак и тада Срби учествују у саставу партизана дупло више него што би се могло очекивати на основу њиховог учешћа у броју становништва Хрватске.

Док се у Хрватској Хрвати почињу укључивати у партизане у другој половини рата, у БиХ ће огромну већину партизана чинити Срби чак и до самог краја рата.

http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%9D%D0%B0%D1%80%D0%BE%D0%B4%D0%BD%D0%BE%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B1%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D0%BB%D0%B0%D1%87%D0%BA%D0%B0_%D0%B2%D0%BE%D1%98%D1%81%D0%BA%D0%B0_%D0%88%D1%83%D0%B3%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%B8%D1%98%D0%B5

TitleBox

Evo otvaram temu za raspravu uz napomenu da će svaki spam i off topic biti brisan i kažnjavan.

[Matovilo]

Citat:

Приликом Титовог сусрета са Черчилом у Казерти 1944 Тито је говорећи о својој војсци рекао да су у почетку у њој били скоро искључиво Срби.

To je opste poznato(nazalost)kazem nazalost jer da je bilo u Srba barem malo pameti i srece nije trebao nijedan Srbin stati pod barjak AU kaplara (podmukoga)zlocinca Broza koji se u Isr.narocito istakao u klanju i vesanju Srba civila u rejonu macva ...
vec svi redom u Srbsku tj.Cetnciku pod barjak Draze M tj.JKVuO.

Da su nasi pretci tako ucinili danaske bi Srbi bili u sasvim 100-oj drugacijoj (boljoj)situaciji a moja malenkost garant nebi bio van etnickog prostora mojih predaka.I nebi Srba dasnke bilo 7-8 milona vec 15 miliona a Srbija bila do Une Djevdjelije i Skadra ukljucujuci i taj Srbski stari srednjevekovni grad.

[Manitu_]

Među 7000 hrvatskih partizana potkraj 1941. godine, prema
procjenama koje su, čini se, dosta točne, bilo je pribIvo

ližno 5400 Srba (77) te po 800 Hrvata i ostalih te nepoznatih
nacionalnosti (po 11,5 posto).17 Tijekom te godine
poginulo ih je 1188: Srba 927 (78,0), Hrvata 231 (19,4) te
ostalih i nepoznatih nacionalnosti 30 (2,6 posto).18
Postotak Hrvata u partizanima do kolovoza 1942. raste na
32, a do rujna 1943. na 34 posto:19 tada je, navodno, u
partizanima u Hrvatskoj bilo približno 19.500 Srba i 10.500
Hrvata. No, čini se da je procjena o broju potonjih preniska,
jer ona, sudeći prema svemu, ne uključuje pripadnike
pozadinskih jedinica, naoružanih seoskih straža, saniteta i
drugih pomoćnih službi.
Posve nesporno je da u tjednima nakon kapitulacije Italije
broj partizana ubrzano raste te se njihov broj, prema procjenama,
u desetak dana udvostručio, narastao na 60.000, s
time da su novopridošle u većini činili Hrvati. A 30.
studenoga 1944. bio je u partizanima u Hrvatskoj 121.351
borac: Hrvata je bilo 73.327 (60,4), Srba 34.758 (28,6) te
ostalih i nepoznatih nacionalnosti 13.266 (11 posto).20
U pojedinim jedinicama, koje su bile objedinjene u tadašnje
54 partizanske brigade, Hrvata je bilo od 38 posto u
17 Prema: V. Ivetić, Srbi u antifašističkoj borbi na područjima NDH 1941-
1945. godine, Vojnoistorijski glasnik, br. 1, Beograd, 1995., 152-167.
18 Prema: D. Cvetković, Stradali pripadnici NOV Jugoslavije iz Hrvatske
prema popisu Žrtve rata 1941.-1945. iz 1964. godine. Analiza trenutnog
stanja prema do sada izvršenoj reviziji, u: Dijalog povjesničara/istoričara
(Dijalog...), 6, prir. H.-G. Fleck i I. Graovac, zbornik radova sa međunarodnoga
skupa održanog u Zagrebu 5.-7. listopada 2001. godine, Zagreb,
2002., 365-381.
19 Prema V. Ivetić, n.dj., 156 i 158.
20 Prema: isto, 165.
264 Srbi i Hrvati u narodnooslobodilačkoj borbi u Hrvatskoj
1. tenkovskoj do čak 96 posto u Zagorskoj brigadi.21 Inače,
Hrvati su činili većinu u 49 brigada. U partizanskim divizijama,
pak, od kojih je prva osnovana u studenome 1942.
godine, bilo je 62,6 posto Hrvata. No, i tu postoci variraju:
u 6. ličkoj, u srpnju 1943. godine, ih je 4,5, a u 34. karlovačko-
pokupskoj, u ožujku 1945. godine, čak 95,4 posto.22
U Hrvatskoj je, prema popisu iz 1964. godine, u partizanima
stradao 60.131 borac: Hrvata 31.805 (52,9), Srba
26.715 (44,4) te ostalih i nepoznatih nacionalnosti 1611
(2,7 posto).23 Ovi se brojevi u budućim istraživanjima
dijelom mogu još korigirati, ali se, prema svemu sudeći,
navedeni odnosi time neće bitno mijenjati.24
Kada se navedeni brojevi usporede s brojevima partizana u
drugima republikama prijašnje Jugoslavije može se uočiti
da su Hrvati iz Hrvatske dali približno 22 posto operativnih
snaga tadašnje Jugoslavenske armije, iako su, prema popisima
stanovništva, činili tek 16 posto ukupnog stanovništva.
Dakle, Hrvata iz Hrvatske bilo je u partizanima 40
posto više u odnosu na jugoslavenski prosjek.25 Srbi su iz
Hrvatske istodobno činili približno 4-5 posto ukupnoga
jugoslavenskog stanovništva, a potkraj 1941. bilo ih je
21 Prema: B. Dubravica, Vojska antifašističke Hrvatske (1941.-1945.),
Zagreb, 1996., 3.
22 Prema: isto, 36.
23 Prema: D. Cvetković, n.dj., 366 i dalje.
24 Gotovo je sigurno da rezultate popisa iz 1964. valja značajno korigirati
ponajviše u slučaju židovskih žrtava (usp., detaljno s literaturom, I. Goldstein,
Holokaust u Zagrebu, n.dj., 636-648, i Istraživanja židovskih žrtava:
razmatranja o Zagrebu i Hrvatskoj, u: Dijalog... 5, prir. H.-G. Fleck i I.
Graovac, zbornik radova sa međunarodnoga skupa održanog 2.-4. ožujka
2001. u Herceg Novome, Zagreb, 2002., 445-463.
25 Prema: B. Dubravica, n.dj., 3.
Ivo i Slavko Goldstein 265
između 20 i 25 posto među pripadnicima partizanskih odreda.
I potkraj 1944. godine, unatoč masovnom pristupanju
jedinicama NOV i mobilizaciji u čitavoj Jugoslaviji, Srbi u
Hrvatskoj čine gotovo 10 posto ukupnih pripadnika NOV
Jugoslavije (NOVJ). Tako je ispodprosječno sudjelovanje u
narodnooslobodilačkom ratu Srba iz Srbije na svojevrstan
način kompenzirano iznadprosječnim sudjelovanjem Srba iz
Hrvatske (i BiH) u tom ratu.26
Naposljetku, neosporna je i ne može biti sporna činjenica
da su operativne jedinice iz Hrvatske činile približno trećinu
ukupnih snaga NOVJ.27 Time je partizanski pokret u Hrvatskoj,
ostvaren zajedništvom Hrvata i Srba, prema masovnosti
i organiziranosti bio bez premca u Evropi (ravan mu
je, moguće, samo partizanski pokret u okupiranim dijelovima
SSSR-a).

Evo nasao sam ovo da se vidi i procita,sad jel istina ili nije ,neka svako sudi po svom . Ako netko ima drugacije podatke neka ih stavi .

[kanarinac]

prema masovnosti
i organiziranosti bio bez premca u Evropi (ravan mu
je, moguće, samo partizanski pokret u okupiranim dijelovima
SSSR-a).

Šta je izvor ovog članka?
Zadnja ocena o tome kako je samo partizanski pokret u SSSR-u bio "moguće ravan" partizanskim pokretom u Jugoslaviji je očigledno nepoznavanje materije ili namerno precenjivanje jugoslovenskih partizana.Naši partizani su bili dobro organizovani,ali porediti ih sa sovjetskim je smešno.Sovjeti su bili mnogo bolje organizovani i mnogo efikasniji u borbama.

[Manitu_]

A, izvor je Ivo Goldstajn,i njegova knjiga,koju je pisao prema drugim knjigama i dokumentima,vidis da i ovdje ima od kud je uzimao podatke.

Zavisi kako gledas to ,jer Rusija nije bila okupirana cijela, i imala je vojsku ,dok se ova partizanska stvarala iz nicega. Mozda na to misli,mozda je negdje bilo i partizanske borbe Rusa,koji su ostali na nekim teritorijama,recimo Ukrajini.

[kanarinac]

mozda je negdje bilo i partizanske borbe Rusa,koji su ostali na nekim teritorijama,recimo Ukrajini.

Nije valjda da nikada nisu čuo za partizane u Belorusiji i Ukrajini i njihove akcije???
Odmah da nađeš podatke za Sidora Kovpaka,Alekseja Fjodorova,Mihaila Duku i ostale...Raspitaj se šta su značili "koncerti" 

[Manitu_]

Nije valjda da nikada nisu čuo za partizane u Belorusiji i Ukrajini i njihove akcije???
Odmah da nađeš podatke za Sidora Kovpaka,Alekseja Fjodorova,Mihaila Duku i ostale...Raspitaj se šta su značili "koncerti" 

Ma ko ce sve da cita ,ja to od "oka" napisem ,sad jel ima logike ili nema, a nekad ima ,a nekad i nema 

[kanarinac]

Ma ko ce sve da cita ,ja to od "oka" napisem ,sad jel ima logike ili nema, a nekad ima ,a nekad i nema 

Dobro,nema veze.Videću ja da ovih dana napišem nešto o sovjetskim partizanima na onoj temi "Crvena armija u pobedi porazu" (inače,mogao je i neko drugi da piše na toj temi,a ne samo ja).
Uglavnom,nećemo više o Sovjetima na ovoj temi!

[Manitu_]

Dobro,nema veze.Videću ja da ovih dana napišem nešto o sovjetskim partizanima na onoj temi "Crvena armija u pobedi porazu" (inače,mogao je i neko drugi da piše na toj temi,a ne samo ja).
Uglavnom,nećemo više o Sovjetima na ovoj temi!

Ma kad je slabo znam o tim stvarima,ja samo pitam ili ako mi je nesto nelogicno onda napisem. Samo ti pisi ,ja cu da citam,pa cu biti pametan na nekom drugom forumu 

[kanarinac]

partizanima u Hrvatskoj bilo približno 19.500 Srba i 10.500
Hrvata. No, čini se da je procjena o broju potonjih preniska,
jer ona, sudeći prema svemu, ne uključuje pripadnike
pozadinskih jedinica, naoružanih seoskih straža, saniteta i
drugih pomoćnih službi.

Ova podvučena napomena koju daje Goldštajn mi se čini nepotpuna.Šta je on mislio reći kada kaže da izgeda tu nisu uključeni Hrvati koji su bili u seoskim stražama i pozadini?Pa toga je bilo i kod Srba.Logično je da je sastavljač izveštaja onda morao isključiti i Srbe (kao i sve ostale) iz tih jedinica,ako nema ni Hrvata.
Kada čitam ovaj pasus pada mi na pamet da su u pitanju samo manevarske formacije (vredi i za Srbe i Hrvate) tipa divizija i brigada.Eventualno je mogao uračunati odrede-iako su partizanski odredi (NOPO) bili formacije namenjene dejstvu samo na određenoj teritoriji-u njihov sastav nisu ulazili pozadinski irgani na koje aludira Goldštajn (bolnice,radionice i slično-to je sve bilo pod GŠ za Hrvatsku).

[Manitu_]

Ova podvučena napomena koju daje Goldštajn mi se čini nepotpuna.Šta je on mislio reći kada kaže da izgeda tu nisu uključeni Hrvati koji su bili u seoskim stražama i pozadini?Pa toga je bilo i kod Srba.Logično je da je sastavljač izveštaja onda morao isključiti i Srbe (kao i sve ostale) iz tih jedinica,ako nema ni Hrvata.
Kada čitam ovaj pasus pada mi na pamet da su u pitanju samo manevarske formacije (vredi i za Srbe i Hrvate) tipa divizija i brigada.Eventualno je mogao uračunati odrede-iako su partizanski odredi (NOPO) bili formacije namenjene dejstvu samo na određenoj teritoriji-u njihov sastav nisu ulazili pozadinski irgani na koje aludira Goldštajn (bolnice,radionice i slično-to je sve bilo pod GŠ za Hrvatsku).

A,to je receno odmah na pocetku ,kad je napisao da je 41. bilo 7000 partizana,tada je to bio mali broj, sto on tu podrazumjeva pod pozadinske jedinice,mozda ilegalce recimo u Zagrebu,ili je neko dobavljao ,tj slao MTS,a da jos nije presao u partizane. Tek 43.imamo taj broj partizana,kao operativnih jedinica,a ove sto su tajno radili tj, bili u ilegali,pa nisu bili na spisku.