Novi Reporter br. 139, 9/11/2005
Аutor: Slobodan Durmanović
Rada Dragičević, svedok i žrtva ratnog užasa
Svedočenje iz pakla
U rano jutro, 28. decembra 1992. muslimanski vojnici upali su u selo Bioča kod Ilijaša i prvo joj silovali, a zatim i ubili devetogodišnju kćerku Mirjanu. „Kad su pošli da je skidaju, vrištala je i plakala, dozivala me ’mama, mama’, ali nisam joj mogla pomoći, oni su me držali... Taj prvi kad je silovao moju Mirjanu, još je bila svesna i dozivala me, ali posle joj više nisam čula glas. Niti je plakala, niti me dozivala... Ništa. Samo je bespomoćno ležala na podu... Kad su to uradili, pucali su u nju, pa na mene...“, priseća se Rada svog pakla
Rat je užas i strah, oskrnavljene duše, osakaćena i beživotna tela dece, žena i ljudi, stradanje i razaranje - ukratko pakao. I kad se ratni pakao slegne u vremenskom vrtlogu, opet se prikuje za ljudsku dušu da zajedno s njom luta i ne da joj smiraja. Isprva, duše plutaju nošene očajem i žalom što im nije zadato da pored svojih najmilijih nađu smiraj u ratnom vrtlogu. A kad žal prođe i očaj se iz duše preseli u srce, a bol se za sva vremena ukoreni u duši, ostane samo nada da će se rastavljene duše, jednom kada im bude dato, ponovo naći zajedno u večnom smiraju...
Zločin, pakao: Trinaest godina trebalo je Radi Dragičević da u svojoj duši pronađe snage da predoči ljudima svoj ratni pakao. Užas i strah trinaest godina prevladavali su u njenoj duši bol i nadu u smiraj. Rat je zatekao Radu u roditeljskom domu u zaseoku Donja Bioča kod Ilijaša, gde se 1984. godine, nakon razvoda, vratila sa dvoje maloletne dece, trogodišnjim sinom i jednogodišnjom Mirjanom.
“Tu sam se rodila i živela, udala se iz te kuće i onda se vratila u nju. Imala sam kuću, radila sam, skromno, ali lepo živela“, priča Rada na početku ispovesti za „NR“.
Skoro da nije osetila kad je došao rat. Kao i mnogi drugi, nemajući kud navikla se brzo na novi način života, gledajući da zaštiti svoju decu i čekajući samo da se rat što pre završi. Prvi ratni meseci nisu joj bili ni teški, ni laki, a ništa nije slutilo da će i poslednji dani prve ratne godine biti mnogo drugačiji od svih dotadašnjih. Donja Bioča bila je sklonjena sa prve linije sarajevskog ratišta, a u selu su ostali uglavnom civili i poneki vojnik. “Dvadeset sedmog decembra legli smo naveče spavati: deca i ja, moja majka i tetka, majčina sestra. Bilo je sve normalno, onako ko i do tada. Kad je osvitao dvadeset osmi, pred zoru oko pola šest, možda je bilo i šest sati, začuli su se pucnjevi.
Majka se probudila i rekla da vidim šta se dešava. Ustala sam i videla kroz prozor da se puca. Čula se pucnjava, padale su granate, videla sam neke vojnike, ali mislila sam da su to naši vojnici. Ubrzo sam videla, po uniformama, da su to muslimanski vojnici koji su ušli u selo. Galamili su i vrištali, na našem i na nekom tuđem, meni nerazumljivom jeziku. Bilo je strašno, požurile smo da izađemo iz kuće i da bežimo.
Majka i tetka su pošle da izađu, a ja sam ostala da obučem decu pa da pokušamo izaći. Kad je majka izašla, prvo sam začula pucnjeve i majka i tetka su zajaukale. Sin mi je ostao u drugoj sobi, a ja i kćerka pošle smo ka izlazu. Ali, nismo mogli dalje: trojica muslimanskih vojnika već su ušli u kuću. Kad su došli do nas dve, kćerku su mi oteli iz ruku, a mene su gurnuli u stranu. Doveli su majku i nas dve odgurali u drugu prostoriju. Sin mi je ostao u drugoj sobi na ulazu u kuću, podvukao se ispod kreveta i tamo, na sreću, nisu ni ulazili... Majka je vriskala i dovikivala: ’Rado, čuvaj decu’. Ali, ja više nisam mogla ništa...“, priseća se danas Rada.
Kroz težak, potmuli plač, zagledana u 28 .decembar 1992. u svom domu i trojicu muslimanskih vojnika koji joj otimaju kćerku iz naručja.
“Dvojica su bili izrazito crne puti, mislim da su bili mudžahedini, sa belim trakama preko čela, a treći je bio bele puti. Svi u uniformama, s puškama... Moja kćerka bila je u crvenoj trenerci, ja sam je obukla. Kad su je uhvatili i odvodili od mene, ona je vrištala, plakala. Kad su pošli da je skidaju, vrištala je i plakala, dozivala me ’mama, mama’, ali nisam joj mogla pomoći, oni su me držali... Taj prvi kad je silovao moju Mirjanu, još je bila svesna i dozivala me, ali posle joj više nisam čula glas. Niti je plakala, niti me dozivala... Ništa. Samo je bespomoćno ležala na podu... Kad su to uradili, pucali su u nju, pa na mene...“, završava Rada svoje svedočenje iz pakla. Suznih očiju, oborenog pogleda, uperenog u ruke koje se sporo spuštaju u krilo. Ubrzo, diže glavu i zagledana u daljinu, kažiprstom desne ruke briše suze...
Bol, tragovi smiraja: Istog dana kada su počinili zločin, muslimanski vojnici proterani su iz Donje Bioče: u kontranapadu, srpski vojnici su ih potisnuli nazad. Iza napadača ostale su spaljene kuće, beživotna tela devetogodišnje Mirjane i starca Nikole Mićića. Radina majka Milojka zatečena je teško ranjena, ali je preživela. Teško ranjena Radina tetka Lenka Skočo preminula je od posledica teškog ranjavanja. Teško ranjena u trbuh i u noge, Rada je zamalo izbegla smrt: istog dana odneli su je najpre u Dom zdravlja u Ilijaš, gde su joj pružili prvu pomoć, a zatim u „Žicu“ u Blažuju, pa u bolnicu na Koranu, a odatle helikopterom na VMA u Beograd. Nakon skoro pola godine i mnogobrojnih operacija, lekari su uspeli da „zakrpe“ Radine rane i da ih zaleče...
Bol za Mirjanom niko nije mogao da zaceli: kada se vratila roditeljskom domu, to više nije bio topli dom u kome je odrasla i provela svoju mladost, u koji se vratila sa decom dvadesetak godina ranije. Bila je to samo kuća koju
su joj ogadili zločinci iživljavajući se nad njenim devetogodišnjim detetom: to mesto vraćalo ju je u zoru 28. decembra 1992. Iznova preživljava užas. Bllesak pakla...
Zato joj je, u zimu 1996. godine, bilo lakše nego drugima u izbegličkoj koloni iz Ilijaša, da ode iz roditeljske kuće i zauvek napusti taj dom.
“Tad sam je zaključala... Dolazila sam u kuću posle još samo jednom i više ne. Nisam mogla, preteško mi je kad vidim to mesto... Tu gde su mi to uradili mom detetu, više se nikad ne mogu vratiti da živim...“, tim rečima Rada opisuje svoj konačni oproštaj od mesta na koje više nije želela da ide.
Kasnije, i da je htela ne bi mogla da ide, jer je kuća ubrzo sasvim srušena. Sada je na tom mestu samo omanja hrpa kamenja. Rada danas radi kao konobarica u jednom restoranu u Han Pijesku, a živi kao podstanar u Vlasenici.
“Nekako se mora živeti“, kratko objašnjava svoj položaj. Pomoć ne dobija ni od jedne zvanične institucije u ovoj zemlji...
A smiraj?
Na tragove smiraja njena duša danas nalazi na groblju u rodnoj Donjoj Bioči, pored velikog mermernog krsta nad humkom, umesto spomenika, na kojem piše samo „Mirjana Dragičević 1983-1992“. Zbog udaljenosti dolazi povremeno, kad uzmogne. Ne želi da priča kako su grob i krst skrnavili nekoliko puta do danas „nepoznati počinioci“.
“Kad dođem ovde na grob, ja se malo rasteretim, bude mi malo lakše u plućima, u duši. Isplačem se i osetim da sam isto sa njom, ko i pre. Kad dođem, ja joj pričam, i tako... A opet, teško mi je kad dolazim, jer kad dođem šta vidim - samo ovaj krst... Ali kad idem, opet mi je teško, jer je opet ostavljam samu tu...“, tim rečima Rada opisuje svoju bol. Neizrecivu.
Onda zapali sveću, pa čučne kraj mermernog krsta. Jednom rukom zagrli kamen, a na podlakticu druge ruke nasloni čelo. I plače, dugo i jetko...
Pre nego sa Mirjaninog večnog počivališta pođe, Rada ostavi na krstu jednu kesu bombona i jednu čokoladu. Na ovom mestu, to nije samo onaj naš prostodušni običaj. To su neke male stvari koje objašnjavaju jednu majčinsku ljubav od koje su zločinci oteli devetogodišnje dete i pred njom ga ubili, ljubav majke kojoj zločinci nisu dali da bude izrečena do kraja.
Neki od zločinaca iz donjobiočke zore 28. decembra 1992, davno su napustili ove prostore i otišli u neke druge zemlje. Možda su i tamo ubijali nečiju decu, a možda su i sami ubijeni - to više niko ne želi da kaže. Njihova „braća u zločinu“ koja su ostala u ovoj zemlji, još po njoj slobodno hodaju. Pred ovozemaljski sud još nijedan od njih nije izveden. I zbog toga je pravda u ovoj zemlji još uvek slepa.
Odgovorni za zločin u Donjoj Bioči
Napad na selo Donja Bioča kod Ilijaša, 28. decembra 1992. izveli su pripadnici 2. bataljona 7. muslimanske brigade, stoji u podacima koje su sakupile organizacije iz RS koje se bave dokumentovanjem ratnih zločina. Reč je o jedinici koju su činili mahom islamski dobrovoljci, kao i domaći radikalni islamisti. U kontranapadu Vojske RS na pripadnike 2. bataljona koji su zaposeli Donju Bioču, pronađena je jedna video-kaseta na kojoj se jasno vidi kako pripadnici 2. bataljona pale kuće i pucaju po selu, uzvikujući verske pozdrave „Alahu ekber“ i mnoštvo rečenica na arapskom jeziku.
Među njima se, međutim, primećuju u domaći muslimani, koji ne zaostaju u paljevinama za svojom „braćom“. U dokumentu o zločinu u Donjoj Bioči navodi se nekoliko imena učesnika ovog nedela, kao i imena odgovornih po komandnoj liniji. Ovom prilikom navešćemo ime jednog visokog oficira za koje se sa velikom sigurnošću može tvrditi da je komandno odgovoran.
Reč je o Šerifu Patkoviću, komandantu 7. muslimanske brigade. Nepoznato je da li je pukovnik Patković ikada sproveo istragu o zločinima svojih vojnika, ili je, može biti, i sam davao naređenje da u akcijama ne sme biti zarobljenika!?
Poznato je, međutim, da je pukovnik Patković u svojim govorima isticao da on i njegovi potčinjeni „vode džihad“, upoređujući svoju borbu „za pobedu islama“ sa „borbom u Čečeniji i Palestini“. Ovi citati samo su neke od Patkovićevih sintagmi izrečenih u govoru svojim vojnicima na drugu godišnjicu formiranja 7. muslimanske brigade, 17. novembra 1994, nedugo pošto je predao raport svom „vrhovnom komandantu“ Aliji Izetbegoviću...
http://www.novireporter.com/look/report ... ticle=1424
„Mirjana“
Ispovest Rade Dragičević nakon 13 godina ćutanja, ovog leta pretočena je u dvanaestominutni dokumentarni film koji nosi naziv po imenu njene kćerke - „Mirjana“.
“Početkom ove godine, Rada mi se javila i rekla da hoće da mi ispriča svoju priču. Kad sam je čuo, plakao sam kao malo dete. Ali, mesecima sam je uveravao da sve mora da ispriča javnosti i na kraju je pristala“, kaže za „NR“ Slavko Jovičić, potpredsednik Saveza logoraša RS, u čijoj je produkciji nastao ovaj dokumentarni film. Film je potpisalo nekoliko poznatih novinara i snimatelja iz RS. Autorski tim, pored ostalih, čine novinar i snimatelj Asošijeted presa (AP) Radul Radovanović i Vojislav Stjepanović, a režiser je Snježan Lalović, urednik redakcije dokumentarnog filma RTRS-a. Film je prvi put prikazan na festivalu u Milanu u Italiji 22. septembra ove godine.
“Hiljade ljudi su bile šokirane Radinom ispovešću. Deset kopija tog dokumentarca tokom festivala podelili smo raznim udruženjima iz zemalja zapadne Evrope, koje se bave zaštitom prava žena i žrtava rata, kao i raznim producentima iz sveta dokumentarnog filma“, kaže Jovičić.
____________
Документарни филм "Мирјана"
1.дио
2.дио
Курир, 17.април 2006.
Sada joj i grob skrnave
Slavko Jovičić Slavuj, potpredsednik Saveza logoraša Republike Srpske, kaže da, posle gubitka deteta, Rada Dragičević danas prolazi kroz novu golgotu.
- Ova tragedija se nastavlja u dva pravca. Rada Dragičević, koja sada živi u Vlasenici, dobila je nalog za deložaciju. Savez logoraša RS ulaže napore da se ova deložacija obustavi, jer ona nema gde. Ilijaš je pripao muslimanima, kuća joj je srušena, a trenutno radi kao konobarica u Han Pijesku da bi preživela. Drugo, muslimanski ekstremisti su nekoliko puta skrnavili grob pokojne Mirjane, pa sada vodimo akciju da se posmrtni ostaci ekshumiraju i prenesu na teritoriju RS - kaže Jovičić za Kurir.
http://arhiva.kurir-info.rs/Arhiva/2006 ... 2006.shtml
SARAJEVO - Tužilaštvo BiH ni posle godinu dana neće da se izjasni o krivičnoj prijavi protiv vojnika Drugog bataljona Sedme muslimanske brigade Armije BiH i njihovih komandanata za zločine nad srpskim civilima, počinjene 28. decembra 1992. u selu Gornja Bioča kod Ilijaša. Među ubijenim i mučenim Srbima, nalazi se i devetogodišnja Mirjana Dragičević, koju su pre smrti silovala tri mudžahedina koji do danas nisu identifikovani!
...
Srpsko tužilaštvo osumnjičilo je osam identifikovanih i tri neidentifikovane osobe. Načelnik Štaba Vrhovne komande Oružanih snaga Republike BiH Sefer Halilović i njegovi podređeni Rasim Delić, Enver Hadžihasanović i Nehru Ganić, svi oficiri Armije BiH, se terete da su znali za izvršenje ovog zločina, a nisu preduzeli nužne mere da to spreče. Oni, takođe, nisu ništa učinili da pronađu i kazne izvršioce.
Za zločin se direktno terete pripadnici Sedme muslimanske brigade Armije BiH kojom su komandovali Mahmut Karalić, Asim Koričić, Kadir Jusić i Šerif Petković. Pripadnici ove brigade bila su i trojica neidentifikovanih mudžahedina iz islamskih zemalja koji su na svirep i ponižavajući način silovali i ubili devojčicu Mirjanu Dragičević (9), a njenu majku Radu Dragičević (45) prvo naterali da gleda silovanje, a onda i ubistvo svoje ćerke.
