Истина о четницима

[Bean]

TitleBox

Српска герила по немачким документима!
Владимир Димитријевић

Београд, 09.12.2011

Мали квиз за читаоце:                                   
1. Која је диверзантска група у Другом светском рату међу герилским покретима у окупираној Европи извршила највише диверзија?                           
2. Која је офанзива антинемачких снага на просторима окупиране Југославије године 1943. била највећа?                                       
3. Ко је, пре доласка совјетских трупа, убио више војника Вермахта: четници или партизани?                                               
4. Где се сви ови подаци могу наћи?   
                           
Тачни одговори:                                       
 1. Реч је о диверзантској групи „Гордон“, која је припадала Југословенској војсци у Отаџбини.

Немачка обавештајна група „Винеке“, која је радила на заустављању саботажа српске гериле, покренуте 1943. да би се помогло Савезницима у бици за снабдевање (реч је о борби против Ромелових трупа у северној Африци), открила је 1499 саботажа и диверзија, од тога:

1.    прекида телеграфских и телефонских веза: 320;
2.    саботажа у халама фабрика и намерних кварова: 524;
3.    исклизнућа возова због оштећења пруга: 156;
4.    минирања водостаница: 2;
5.    прекида саобраћаја због диверзија маневарског и возног особља: 350;
6.    намерних судара возова: 78;
7.    напада на железничке станице: 56;
8.    демолирања железничких станица: 13.
Овде нису урачуната дизања мостова у ваздух, што је био задатак других диверзантских четничких група. Нацистички обавештајци су разбили групу „Гордон“, ухапсивши 773 лица, од чега је стрељано њих 396, док су остали послати у затворе и логоре.                                           
2. Највећа антинемачка офанзива на простору Југославије у току 1943. године био је покушај Југословенске војске у отаџбини да ослободи Сарајево.
Све је почело крајем септембра 1943, када је ђенерал Михаиловић, у договору са представницима западних Савезника, издао наређење да се крене у ослобађање Вишеграда како би се пресекла витална комуникациона линија окупаторских трупа. У Вишеграду су, поред немачких трупа, биле и снажне јединице муслиманских и хрватских усташа. Вишеград је ослобођен 5. октобра 1943. године. Непријатељ је имао 350 мртвих, много рањених и 22 заробљеника, а заплењена су два топа, три баца бацача, 11 пушкомитраљеза, око 200 пушака, коњи и аутомобили. Одмах после заузимања Вишеграда, кренуло се у рушења моста на Лиму, који су Немци свим силама бранили. Ипак, четници су га освојили и дигли у ваздух 8. октобра 1943.

Трупе ђенерала Михаиловића наставиле су га гоне нацисте и усташе, а онда је 15. октобра заузета Рогатица, после битке на фронту Јабука – Месићи – Рогатица, која се одвијала два дана пре тога. Немци осећају да се спрема напад на Сарајево, и у једном њиховом извештају стоји: „Четници источно од Сарајева много су јаки. Такође се нешто спрема и у Сарајеву. Ноћ прошла мирно у Травнику. Безусловно ће бити потребна нова појачања“.
Извршени су напади на Рељево и железничку станицу Семизовац. 19. октобра 1943. четници су артиљеријом напали усташку касарну „Подроманија“ два километра југозападно од Соколца. Главни циљ четника био је разбијање усташког гнезда у Соколцу... Али...

Али, тада је у помоћ Немцима и усташама прискочио Јосип Броз, који депешом од 21. октобра обавештава Други ударни корпус: „Четници под командом Рачића заузели Вишеград и Рогатицу. Пета дивизија стигла у Фочу и данас смо јој издали наређење да одмах крене у правцу Горажда и Рогатице, заузме Вишеград и чека даља наређења“. Други ударни корпус, коме је Тито наредио да заузме Прибој и Рудо, случајно се сукобио с Албанцима у служби Вермахта. Тито их оштро опомиње: „Нисте требали да се закачите с Албанцима, већ сте ваше операције морали усмерити према Србији.

То је најважнија стратешко-политичка задаћа садашњице да се онемогући Дража. Треба радити хитно у том правцу због вањско-политичких разлога“. Пеко Дапчевић, командант корпуса, извињава се због борби са Албанцима: „Ми нисмо напали Арбанасе, већ они нас заједно са Немцима из правца Андријевице. Чак смо их покушавали неутралисати и водили са њима разговоре“.

И, наравно, офанзива према Сарајеву је пропала.
Ђенерал Михаиловић извештава:„Напад на Соколац требало је да се изврши 22. октобра по ноћи. Уочи 22. октобра комунисти су се издајнички и подмукло подвукли позади наших снага које су дошле из Србије и ударили у леђа, а усто време усташе и Немци извршили су удар с фронта. Ово нека послужи као најбољи доказ свима да су комунисти у пуној сарадњи са усташама и Немцима а у своје редове примили су сав олош који мрзи Југославију и Србе“. Четници су успели да се пробију из обруча, али њихова офанзива је пропала.                       

3. Пре доласка совјетских трупа у Србију, више Немаца су убили четници – 3910, а партизани 2536. Четници су, до тада, заробили 2600 Немаца, док је број Немаца које су заробили партизани био занемарљив.

То је последица чињенице да су четници стално нападали Немце, док су се партизани углавном бранили од Немаца, који су им наносили велике губитке (операција „Шварц“, „битка на Сутјесци“,однела је 12 000 живота партизанских бораца). То је и разлог због кога су четници у непосредној борби заробљавали немачке заставе (једна од фотографија таквог заробљавања дата је и на насловној страни књиге коју приказујемо).   
                       
4. Сви ови, и многобројни други подаци, могу су наћи у изврсној књизи Милослава Самарџића, „Срби против Вермахта/ Непозната немачка документа“, која се у издању крагујевачких „Погледа” појавила недавно, у 2011. години српског страдања за Крст Часни и Слободу Златну. Она се, сасвим природно, наставља на Самарџићеве претходне књиге, које смо такође приказали на сајту „Двери“ – књигу о комунистичком кривотворењу историје Другог светског рата на нашим просторима и књигу о савезничким бомбардовањима српских градова у овом периоду. Самарџић се, по ко зна који пут, показује као првопроходник многих путева у потрази за историјском истином, уместо које смо, под комунистима, имали Булајићеве филмове, „Валтер брани Сарајево“ и „Отписане“.       
                                       
Пошто у нашим архивама Самарџић није имао довољно немачких докумената о борбама Вермахта против четника, он се, о свом руху и круху, плаћајући из сопственог џепа, окренуо немачком Бундес архиву и добио преко 600 страна нових, непознатих докумената о борби ђенерала Михаиловића против окупатора, од којих су најважнији они о четничкој офанзиви на Сарајево 1943. године, када је преко 18000 бораца ЈВуО нападало ово немачко-усташко упориште, због чега су Немци морали да довуку један моторизовани пук из Албаније, један ловачки пук из околине града и један СС батаљон са приморја.

Немци су, у одговор на офанзиву, по Сарајеву хапсили таоце, именујући их „српским таоцима“. „Тек кад се ово има у виду, постаје јасно колико су комунисти фалсификовали историју. Примера ради, у филму „Валтер брани Сарајево“, приказано је како комунистички илегалци са хрватским и муслиманским именима масовно нападају Немце чак и у граду – а они у ствари нису ни постојали. Хрвате и муслимане у Сарајеву Немци су посматрали као фактор подршке Силама осовине, док су непријатеље видели само у Србима, а они су подржавали генерала Михаиловића. Немачки официри из дана у дан су извештавали о могућности избијања „четничког устанка“, ни не помињући комунисте“.           
                                   
Самарџић је, пишући ову књигу, имао следеће циљеве: укратко навести све борбе између четника и Немаца у Другом светском рату;  подробно описати све борбе према новооткривеним документима.
                                   
Књига је, захваљујући Самарџићевој скрупулозности, лишена патетике и гусларских претеривања, што доказују и његова основна теза о доприносу Срба победи савезничких трупа у Другом светском рату: пуч од 27. марта 1941. одложио је напад немачких трупа на Совјетски Савез за пет недеља;  четничке диверзије и саботаже 1943. дале су знатан допринос савезничкој борби против Ромелових снага у Африци, отежавајући њихово снабдевање; нацисти и њихови савезници морали су да на територији Југославије држе несразмерно велики број трупа, очекујући савезничко искрцавање на Јадрану и придруживање четника савезничким трупама.
         
Ипак, ако се узме у обзир да су и четници и партизани до доласка Совјета убили негде око 7000 Немаца, а да је губитак Срба само у чачанско-рудничком крају у Другом светском рату био такође скоро 7000 људи, остаје нам да чекамо одговор на питање које Самарџић поставља на крају своје нове књиге. Питање гласи: „Зашто су се Срби излагали више од осталих европских народа“...
Одговор, макар таутолошки звучао, можда може да се наслути из тврдње –ваљда зато што су Срби, то јест, како је Хитлер рекао 1944, „једини државотворни елеменат на простору Југоистока Европе“

dverisrpske
 
Највећа антинемачка офанзива на простору Југославије у току 1943. године био је покушај Југословенске војске у отаџбини да ослободи Сарајево.

Све је почело крајем септембра 1943, када је ђенерал Михаиловић, у договору са представницима западних Савезника, издао наређење да се крене у ослобађање Вишеграда како би се пресекла витална комуникациона линија окупаторских трупа.