Hag

[modricanin]

Citava Holandija slavi Bozic, samo zabranili ovima u Hagu

[modricanin]

Danas je Seselj odbio Ruskog doktora, da ga pregleda,noje sala da je i Rusija mala

[Bean]

TitleBox

Господо, дигните глас против хашког судског убиства Шешеља!

   
ОТВОРЕНО ПИСМО СТЕФАНА КАРГАНОВИЋА
ТОМИСЛАВУ НИКОЛИЋУ И АЛЕКСАНДРУ ВУЧИЋУ

Стефан Каргановић

    Хашки трибунал, који је изгубио професионалну битку са Војиславом Шешељем и сада на најподлији начин покушава да изравна биланс организовањем судског убиства свога сужња, до сржи је корумпиран и дискредитован политички суд. Његове оптужнице су правна ругла, процеси монтирани, пресуде ништавне. То није само моје мишљење већ је то убеђење 95 одсто српских бирача, од којих ви очекујете да гласају за вас
    Ја зато апелујем на вас да сада одмах и без одлагања дигнете свој глас, и да уложите сав утицај и кредибилитет странке којој се данас налазите на челу, како год се она називала, а које без Војислава Шешеља свакако да не би било, у одбрану права животно угроженог Војислава Шешеља на прописну лекарску негу и на правично суђење. Ако ви то не урадите, господо, Бернар-Анри Леви то свакако неће учинити никада
    Казна за некоришћење ваших људских капацитета у одбрану Војислава Шешеља неће вас стићи само на предстојећим изборима. Она ће вас пратити као морални бумеранг кроз цео живот и вероватно - као и неке друге сличне ликове - кроз историју вашега народа
    Када је пре неколико недеља Шешељ био одведен на „третман“ у холандску болницу, таблица са његовим именом била је упадљиво скинута са врата његове ћелије. Злокобнију назнаку о прижељкиваном исходу његовог „лечења“ немогуће је замислити

       
        Уважена господо, Николићу и Вучићу,
 
        Надам се, и поред огромних обавеза које имате и активности у вези са предстојећом политичком кампањом, да пратите положај у којем се налази ваш донедавни пријатељ, кум и страначки лидер, Војислав Шешељ. У случају да нисте у току, изложићу вам укратко неке појединости његовог алармантног стања.
 
        Током јануара 2012. хронично лоше здравствено стање Војислава Шешеља драстично се погоршало. То нагло погоршање подудара се са дефинитивним крахом оптужнице против њега и колапсом свих стратегија његових инквизитора да предмет како-тако окончају у своју корист.
 
       Паралелно са нетранспарентним суђењем одвија се и нетранспарентно „лечење“. Ни Шешељева породица ни ми немамо поузданих обавештења о дијагнози и терапији, а независним стручњацима било је допуштено да обаве преглед тек недавно и након упорног инсистирања породице и јавности. Њихов извештај је поражавајући.
 
       Када је пре неколико недеља Шешељ био одведен на „третман“ у холандску болницу, таблица са његовим именом била је упадљиво скинута са врата његове ћелије. Злокобнију назнаку о прижељкиваном исходу његовог „лечења“ немогуће је замислити.
 
        Као што врло добро знате из периода када сте били саборци Војислава Шешеља, ја нисам члан његове (и ваше бивше) странке, а поред тога нисам грађанин ваше земље па самим тим не бих могао да гласам за ту странку, чак и када бих хтео, нити бих могао да гласам за неку другу која политички делује у различитом смеру. У овом тренутку, мени су сасвим небитни политички ставови Војислава Шешеља. Битан ми је само критичан положај у којем се људско биће под именом Војислава Шешеља налази, које је предмет судског убиства што се на наше очи, и пред очима целога света, бестидно и свирепо одвија.
 
        Господо, ви сте – а не ја – скоро две деценије били у најприснијим личним и политичким односима са угроженим Војиславом Шешељем. Вас је – а не мене – Војислав Шешељ извукао из анонимности и утиснуо вам је политичку личност којом ви сада располажете.
 
        До пре неколико година имао сам прилику да вас виђам у Шевенингену како улазите у притвор да посећујете утамниченог Војислава Шешеља као сарадници његове одбране, истовремено када сам ја ишао у посету притвореницима у чијим сам тимовима одбране радио. Ви сте се – а не ја – до пре врло кратког времена заклињали његовом идеологијом и били сте стегоноше његових идеја у Србији, док је он својим неустрашивим и интелектуално супериорним наступима разбијао не само оптужницу подигнуту против њега лично, већ је истовремено разарао и клеветничку конструкцију против ваше земље и вашег народа, што ће рећи да се својим животом и здрављем заправо борио не за себе него за вас, за ваше породице и за будућност ваше деце.
 
        Све чиме ви сада, господо, располажете, у моралном или политичком смислу, ви дугујете своме бившем пријатељу и ментору, Војиславу Шешељу. Ви се сада налазите на челу оног дела његове странке који сте одвели са собом, а то не бисте били у могућности да учините да он, својим упорним трудом и снагом своје личности (и у једном периоду, наравно, уз вашу помоћ), није успео да ту странку изгради и учврсти.
 
        Без Војислава Шешеља, господо, ви бисте данас били обични и непримећени грађани, а не политички фактори од било каквог значаја. Ако ће хашке судије бити запамћене само по томе што су њему судили, ви ћете свакако бити запамћени искључиво по томе што сте некада били његови сарадници.
 
        Ја зато апелујем на вас да сада одмах и без одлагања дигнете свој глас, и да уложите сав утицај и кредибилитет странке којој се данас налазите на челу, како год се она називала, а које без Војислава Шешеља свакако да не би било, у одбрану права животно угроженог Војислава Шешеља на прописну лекарску негу и на правично суђење. Ако ви то не урадите, господо, Бернар-Анри Леви то свакако неће учинити никада.
 
        Не оклевајте и не ћутите, јер су избори у вашој земљи на прагу. Људи којима ћете се током кампање обраћати са својим политичким ставовима и предизборним обећањима поставиће логично питање: ако они (мислим на вас) одбијају да се заузму за свога пријатеља и ментора сада када је он у најтежој невољи, ако победе како ће се тек заузимати и борити за нас када буду имали да заступају наше интересе пред моћницима овога света? Ако су толико нелојални према особи којој су донедавно били блиски пријатељи и са којом су скоро двадесет година сарађивали, у случају да победе, колико ће лојалности испољавати према нама и нашој држави?
 
        Разлози за вашу неодлучност не постоје. Хашки трибунал, који је изгубио професионалну битку са Војиславом Шешељем и сада на најподлији начин покушава да изравна биланс организовањем судског убиства свога сужња, до сржи је корумпиран и дискредитован политички суд. Његове оптужнице су правна ругла, процеси монтирани, пресуде ништавне. То није само моје мишљење већ је то убеђење 95 одсто српских бирача, од којих ви очекујете да гласају за вас.
 
        Ако су вам ставови и подршка народа коме се нудите као будуће вође – битни, уважите их тако што ћете се са тим народом јавно солидарисати и енергично захтевати отклањање животне опасности и правичност за хашког затвореника савести, Војислава Шешеља.
 
        У критичним ситуацијама у животу, које наш морал и нашу савест стављају на пробу, нечињење је једнако деловању. Ако свој глас и свој поприличан политички потенцијал, што у целокупности дугујете утамниченом Војиславу Шешељу, неизоставно не мобилишете у одбрану његових основних људских права, то ће у очима вашег народа заувек и неповратно дефинисати ваш морални лик.
       
        Казна за некоришћење ваших људских капацитета у одбрану Војислава Шешеља неће вас стићи само на предстојећим изборима. Она ће вас пратити као морални бумеранг кроз цео живот и вероватно – као и неке друге сличне ликове – кроз историју вашега народа.
 

fakti

[Ayatolah of rock and rol]

ТОДОРОВИЋ: ЉЕКАРИ ИЗ СРБИЈЕ ЋЕ ПРЕГЛЕДАТИ ШЕШЕЉА

Високи функционер Српске радикалне странке Драган Тодоровић изјавио је данас Срни да ће екипа љекара из Србије отићи у Хаг да прегледа Војислава Шешеља, али није могао да прецизира када.

Инфо | 14:39 20/01/2012 | Извор: СРНА   
   
Портпарол Хашког трибунала Нерма Јелачић данас је на конференцији за новинаре назвала је спекулацијама тврдње радикала да се Шешељу даје погрешна терапија.

Тодоровић је рекао да он Нерми Јелачић и Хашком трибуналу "не вјерује апсолутно ништа" и да ће се тек онда када екипа љекара из Србије прегледа Шешеља, знати каква је ситуација.

Он је подсјетио да је Нерма Јелачић два дана прије него што је Шешељу уграђен пејсмејкер изјавила да је Шешељ у стабилном здравственом стању.
"Хашки трибунал на сваки могући начин хоће да заташка да Шешеља убијају у Хашком трибуналу. Он је у Хаг отишао као здрав човек, а данас има најозбиљније проблеме са срцем, уграђан му је пејсмејкер и за сваког нормалног човека то би било довољно да схвати у кавој се опасности Шешељ налази, сем за Нерму Јелачић и Хашки трибунал", нагласио је Тодоровић.

http://rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=54149

Cao ratatatirci,ratkotatirci,batkotatirci,...

A zasto je voja trazio da ga pregleda ginekolog?

Pazite srbi sta zelite,jer zelja vam se moza ostvariti!

[Sunny day]

Cao ratatatirci,ratkotatirci,batkotatirci,...

A zasto je voja trazio da ga pregleda ginekolog?

Pazite srbi sta zelite,jer zelja vam se moza ostvariti!

iz razloga  da izda upustva daljeg rada svoje stranke....

[Залутало_прасе]

Pazite srbi sta zelite,jer zelja vam se moza ostvariti!

Želimo da nas ti uveseljavaš na forumu.

I gle stvarno, želja nam se ostvarila.

[Maki vas kralj]

Cao ratatatirci,ratkotatirci,batkotatirci,...

A zasto je voja trazio da ga pregleda ginekolog?

Pazite srbi sta zelite,jer zelja vam se moza ostvariti!

Zasto tebe to zanima? 

[Ayatolah of rock and rol]

iz razloga  da izda upustva daljeg rada svoje stranke....

Cao ratatatirci,ratkotatirci,batkotatirci,...

Sssshhh to je tajna!Nikad se nezna ko se krije iza "patriotskih" nick-ova!

Pazite srbi sta zelite,jer zelja vam se moza ostvariti!

[Maki vas kralj]

Cao ratatatirci,ratkotatirci,batkotatirci,...

Sssshhh to je tajna!Nikad se nezna ko se krije iza "patriotskih" nick-ova!

Pazite srbi sta zelite,jer zelja vam se moza ostvariti!

kmeci. 

[Bean]

TitleBox

Уједињене нације су спасиле Орићеву војску

 

СВЕДОЧЕЊЕ ГЕНЕРАЛА МАНОЈЛА МИЛОВАНОВИЋА НА СУЂЕЊУ КАРАЏИЋУ (2)

Генерал Филип Морион


    КАРАЏИЋ: Је ли тачно да је и Служба националне безбедности у Горажду располагала сазнањима да су припадници UNPROFOR-а, 8. децембра из Горажда у Сарајево, одвезли већу количину упаљача за гранате, те да су преносили писане поруке, новац итд...
    МИЛОВАНОВИЋ: То је убрзо постала масовна појава, па су од конвоја UNPROFOR-а такву праксу преузеле и поједине хуманитарне организације, пре свега UNHCR, када су у питању ове три источно-босанске енклаве. У њима се од маја ’93, до јануара ’94, бројно стање муслиманских, наоружаних, свестраних војника кретало око 16.500. А 28.дивизија, под командом Насера Орића смештена у центру Сребренице, бројала је две бригаде у Сребреници и једну у Жепи. Формирана је и 81. дивизија са седиштем у Горажду
    Идеја генерала Мориона је била да се муслиманско становништво из Сребренице 14. марта пребаци у Тузлу, а српско из Тузле (њих 17.500) у Подриње. На упозорење генерала Миловановића -  да је то етничко чишћење, без озбира што му је жеља била да спасе цивиле - Морион је тада рекао: „То је мој проблем”
    МИЛОВАНОВИЋ: Почела је евакуација цивилног становништва из Сребренице, а предност су имали рањени. Када је изашло 12.500 душа, посао је закључен. Питао сам зашто ни један Србин није извучен, а Морион ми је одговорио да Срби неће из Тузле јер чувају станове, а што се тиче извлачења ових, да је свој циљ постигао. Тек накнадно сам схватио да је извукао припаднике војске Насера Орића, које је нешто мало помешао са цивилима, мајкама сестарама и децом. Тако је спасио Орићеву војску у средњем Подрињу

Извештава: Марија М. Зарић

        У незаконитом настојању да што масовније помогну муслиманској страни и њиховим борцима, током рата у Босни и Херцеговини, генерали UNPROFOR-а нису се либили ни од лагања.

        Да је оваква констатација истинита, најбоље сведочи унакрсно испитивање бившег начелника Главног штаба ВРС, генерала Манојла Миловановића, на суђењу Радовану Караџићу у Хагу, који се током тродневног изјашњавања у својству сведока оптужбе, поред многих тема дотакао и односа војне и цивилне управе босанских Срба са UNPROFOR-ом.

        Свестан да су непријатељске односе у Босни углавном подгревали сами представници Уједињених нација, генерал Миловановић, их током унакрсног испитивања, није ни мало штедео. Након што је отпужени председник Републике Српске предочио већу судије О Гон Квона, у четвртак 2. марта 2012. г, документе који бележе прислушкиване радио и телефонске везе муслиманске стране, и њихове извештаје из затворене слободне зоне Сребренице упућене њиховој команди у Тузли, било је више него очигледно да би после UNPROFOR-ових и хуманитарних конвоја уследили много жешћи напади него што би били пре њиховог доласка.

        Борац из Сребренице пише Тузли: „…Морао сам се повући са Рудника, а оно што су приказали на ТВ није тачно. У питању је четничка пропаганда.Наше борце, који су побегли на Рудник, надам се да ћете вратити овамо, протерати за пет дана и Братунац ће бити наш. Само храна да дође, а ови момци из елитне групе завршиће ти тај део посла …”. Ваши подчињени су делимично били у праву да чешће храните муслимане, него Србе. Да ли сте запазили да су увек после конвоја били много жешћи напади, него пре конвоја? - надовезао се Караџић на разговор о Директиви 4. и наредби да се према муслиманским цивилима и разоружаним борцима понашају према свим правилима Женевске конвениције.

        Помињање несразмерног односа UNPROFOR-а према зараћеним странама у рату у Босни, довело је два стара знанца, бившег врховног комаданта и бившег заменика генерала Ратка Младића, до рашчишћавања теме шта је био узрок таквог понашања „миротвораца”.   

        Слажемо ли се да је, у складу са међународним правом, UNPROFOR у нашој земљи био по нашој одлуци и да не би ни могли да буду на нашој територији - без наше сагласности? - интересовало је оптуженог који је желео да докаже већу да је UNPROFOR био добродошао, бар што се тиче српске стране.

        - Присуство UNPROFOR-а на простору СФРЈ је прво тражило оно крње председништво СФРЈ, због заштите српског народа на просторима Хрватске. Избијањем сукоба у БиХ, СБ је одлучио да UNPROFOR дође и у Босну, са три мандатна задатка - да спроводи конвоје хуманитарне помоћи, да има посматрачку и медијаторску улогу ... - присећао се сведок.

        И ви у својим наредбама захтевате пристојан и пријатељски однос наших војних струкутра према UNPROFOR-у. У циљу несметане и безбедне доставе хуманитарне помоћи ви стриктно наређујете Корпусу да не сме да дође до спречавања и блокаде одобреног кретања екипа UNPROFOR-а и конвоја хуманитарне помоћи. Истичете да се оствари потпун увид у квалитет људства на свим контролним пунктовима и да се хитно смене, по процени, сви потенцијални изазивачи инцидената, профитери који не поштују захтеве и наређења претпостављених старешина ... - набрајао је оптужени: - Дакле, усред кризе и великих борби у Подрињу, наредили сте да је војска дужна да прида потребан значај конвојима и да се за задатке њихових пратилаца из редова ВРС одреде проверени, морално чисти, образовани, културни и стучно способни припадници и патриоте.

        Далеко од тога да проблема на терену није било. Пошто су се сложили да народна војска није професионална војска, те да је генерал неколико пута био приморан да исправља потезе нестручног, некоретног и бахатог понашања појединаца, Караџић је ипак признао да је често био неправедан према Главном Штабу, јер су му странци, појединачне испаде, представљали као ставов и однос ВРС према UNPROFOR-у.

        Често сам неправедно сумњичио нашу Војску на основу притужби страног фактора - признао је Караџић.

        Неоправаност је потицала отуда што сте прихватали информације од некомпетентних личности. Једном сам вас напао: како сте могли да направите споразум са Јасуши Акашијем да се наша артиљерија око Сарајева преда UNPROFOR-у. Ви сте се запрепастили, јер је информација, коју ми је дао начелник штаба UNPROFOR-а за БиХ ген. Ван Бал, била лаж. Човек је једноставно желео да ме превари. Е па тако, као што сам ја добио информацију од некомпетентног човека, тако сте и ви. Неком возачу хуманитарног конвоја се не би свидело што га је уопште и зауставио контролни пункт и он би вам тада пренео да га малтретирају Срби. Па ви распалите по Главном штабу - у даху је одговорио генерал. 

        Генерал Ван Бал је овде, иначе, сведочио да сте му ви рекли да не пуштају трамвајски саобраћај јер ћете у супротном наредити сјанперско деловање у Сарајеву. Испоставило се да тога заправо нема у његовим белешкама? - испливавле су на видело неистине UNPROFOR-овог официра.

        - Јадна је војска која има таквог генерала. Састали смо се 27. марта ’94 на редовном месечном састаку. Ван Бал ме је то јутро напао као што је својевремно учинио и генерал Ремзи, поводом Маркала. Дакле, дан раније је снајперисан трамвај на Марин Двору, и пошто ме је питао - да ли знам нешто о томе, напао ме је да су Срби пуцали на то возило. Марин Двор је био муслимански центар Сарајева, а положај ВРС одатле је био удаљен пет и по километара. На питање одакле зна да су Срби то учинили, отприлике је испало да нема ко други. Који снајпер функционише на пет и по километара? Погоци су били у лим изнад излаза, што значи да је трамвај гађан одозго, а рањене су две жене. Ни једна муслиманка, већ Хрватица и Српкиња.

        Генерал је део свог одговора посветио и објашњењу да је константно апеловао на званичнике UNPROFOR-а да утичу код муслиманске стране да се по правилима о Женевској конвенцији, након увођења ратног стања, не скупљају организовано на јавним местима, као што су фудбалске утакмице, биоскопи, позоришта, тргови, и ноћу. Једна од обавеза по Конвенцији, била је и да се искључи градски саобраћај, јер ту је највећа концентрација људи на малом простору.

        - Ван Бал ме је кроз циничан осмех упитао шта ће се догодити ако то не уради, на шта сам му одговорио да не гарантујем да нека будала неће да пуца. На суђењу Слободану Милошевићу је слагао да сам му рекао да ћемо да пуцамо. Срећом по мене, то сам већ испричао Милошевићу, па је он хитро демантовао. Иначе, пар дана после састанка на којем сам вас напао за артиљерију, Ван Бал ме је позвао на састанак на аеродром у Цазинској Крајини да разговарамо о Петом корпусу. Хтео је да ме води мечки на рупу, Атифу Дудаковићу. Иначе, Ван Бал се понашао као да сам његова секретарица. Звао ме је сваких 15-20 минута дан и ноћ да му је нешто требало и нешто му није било јасно. Кад му оде шеф генерал Роуз, он би зивкао Изетбеговића или вас, па комаданте зараћених страна - Младића, Делића, Петковића - па кад га и сви ви откачите, онда зове мене. Стално је настојао да докаже нешто о својим способностима које није имао.

        Вративши се на тему злоупотребе конвоја од стране UNPROFOR-а, упитан - да ли се сећа да је српска страна дуго ћутала и жмурила на снабдевање муслимана оружјем, муницијом и горивом, сведок је наставио да се присећа.

        - Шверц у муслиманске енклаве смо открили у конвојима за снабдевање UNPROFOR-а, а не у конвојима хуманитарне помоћи. У деловима извештаја који говоре о роби која се превози у тим камионима, уочио сам да се дотура одређена количина муниције за потребе UNPROFOR-а. Једном приликом сам о томе питао генерала Роуза јер ми није било јасно, ако немају војне активности, а рецимо, прошле недеље су допунили своје резерве муниције и горива, за шта су им поново потребне нове резерве. Не сећам се тачног његовог одговора, али је био баналан, из чега сам закључио, мада нисам тада могао да докажем, да оружје и муницију дотурају муслиманима. Роуз се клео да је то немогуће, а ипак, касније смо откривали и резервоаре са дуплим дном у возилима UNPROFOR-а.

        Је ли тачно да је и Служба националне безбедности у Горажду располагала сазнањима да су припадници UNPROFOR-а, 8. децембра из Горажда у Сарајево, одвезли већу количину упаљача за гранате, те да су преносили писанне поруке, новац итд...

        - То је убрзо постала масовна појава, па су од конвоја UNPROFOR-а такву праксу преузеле и поједине хуманитарне организације, пре свега UNHCR, када су у питању ове три источно-босанске енклаве. У њима се од маја ’93, до јануара ’94, бројно стање муслиманских, наоружаних, свестраних војника кретало око 16.500. А 28. дивизија, под командом Насера Орића смештена у центру Сребренице, бројала је две бригаде у Сребреници и једну у Жепи. Формирана је и 81. дивизија са седиштем у Горажду, која је остала ту и после операције када је безбедносна зона сведена на три километра пречника. Нико не може да  ме убедити да UNPROFOR није знао за постојање те војске, као и да није био организатор снабдевања муслимана оружјем и муницијом у тим енклавама.

        Пре него што је судија закључио ову седницу, сведок је детаљно објаснио да је извођењем операције „Парашут“, снабдевање енклава из ваздушног простора била само маска UNPROFOR-а за дотурање оружја.

        - Ветар је понеки падобран доносио и на срспску страну. Сећам се да су наши борци то једва дочекали, очекујући храну и друге потребштине. Рецимо, у једном пакету су пронашли запаковану муницију за митраљез калибра 12,7 мм, у омоту за брашно. Један такав пакет послат је команди UNPROFOR-а у Сарајево, као доказ да се у енклаве шверцује оружје и муниција, али нисмо добили резултате истраге нити верујем да је уопште и било.

        Иначе, још на самом почетку унакрсног испитивања, генерал Милановић  сетио се једног инцидента непосредно пре склапања споразума о заштићеној зони када је генерал Филип Моријон тврдио да гененрал Ратко Младић нема централизовано командовање ВРС, односно да се не ради о савремено организованој војскци.

        - Морион је тада захтевао од Младића да отвори ватру на одређеној тачки у Подрињу. Младић ме је позвао и наредио да „пуцам“. Пренео сам наредбу команди Дринског корпуса и отоворили смо ватру, а пар минута касније опет ме је позвао и рекао да му Морион не верује. Поновили смо, али је тек трећи пут на моје апеле да не трошим муницију рекао „доста, верује!” - испричао је као увертиру са каквим је опредељењем UNPROFOR ушао у преговоре стварања безбедносне зоне, иначе Морионова идеја.

        Његова идеја је била и да се муслиманско становништво из Сребренице 14. марта пребаци у Тузлу, а српско из Тузле (њих 17.500) у Подриње. Генерал Миловановић му је објаснио да је то етничко чишћење, без озбира што му је жеља била да спасе цивиле. Како сведочи Миловановић, Морион је тада рекао: „То је мој проблем”.

        - Почела је евакуација цивилног становништва из Сребренице, а предност су имали рањени. Када је изашло 12.500 душа, посао је закључен. Питао сам зашто ни један Србин није извучен, а Морион ми је одговорио да Срби неће из Тузле јер чувају станове, а што се тиче извлачења ових, да је свој циљ постигао. Тек накнадно сам схватио да је извукао припаднике војске Насера Орића, које је нешто мало помешао са цивилима, мајкама сестарама и децом. Тако је спасио Орићеву војску у средњем Подрињу.

fakti

[Bean]

TitleBox

Подвиг др Војислава Шешеља

(Фото: Српска радикална странка)

Шешељ је својом одбраном отворио очи многима, постао један од најхрабријих светских антиглобалиста.

Девет година хашко чудовиште узима живот Војиславу Шешељу; девет година се Војислав Шешељ не да, борећи се не само за себе, него, пре свега и изнад свега, за народ коме припада. Приближио се тренутак коначног обрачуна са несломљеним писцем „Идеологије српског национализма“: решили су да га, као и толике друге, судски убију, јер не могу да га поразе, и, наравно, не могу да му докажу кривицу. Саучесници у убиству овог српског политичара и родољуба биће, свакако, и домаћи представници колонијалне управе Србије: зна се да је Шешељ послат у Хаг (о томе је писала Карла дел Понте), уз досманлијски поклич: „Водите га, и више нам га не враћајте!“

Шешељ је све то очекивао. У „Погледима“ од 26. септембра 1994. изјавио је: „Често ме у последње време питају за Хаг… Међутим, ја сам се одавно изјаснио. Кад ме је један западни званичник 1992. године први пут ставио на листу ратних злочинаца, а то је био тадашњи амерички министар иностраних послова Лоренс Иглбергер, рекао сам да, ако против мене буде подигнута оптужница, неће бити потребно никакво изручење, ја тамо идем одмах и добровољно“. Што је обећао, испунио је почетком 2003. године: отишао је добровољно, уздигнуте главе… А није да није знао шта га чека на „кенгурском суду“; знао је, и то врло добро. У разговору 1994. рекао је: „Шта ако се у Хагу појаве лажни сведоци? Па шта, нек се појаве! Ја сам већ навикао на лажне сведоке. Рецимо, на својевременом суђењу у Сарајеву имао сам доста лажних сведока, па је то увесељавало публику у судници. Mислим да би тај процес био један велики спектакл, па никада не бих могао да опростим себи да се тамо не појавим. С друге стране, не бих могао да опростим себи да ме неко оптужи за ратне злочине а да ја не искористим све што ми је при руци да те оптужбе оповргнем, иако не признајем правну заснованост суда. Не постоје правни принципи које би могао да конституише тај суд, не постоји међународни кривични законик по којем би тај суд судио, не постоји закон о кривичном процесу по коме би судио међународни кривични суд. Међутим, то мене не интересује. Мене интересује политички моменат свега овога и ја бих одмах отишао тамо.“

И ето, то се све тако збило: дошли су лажни сведоци – и њих, и суд који их ангажује, Шешељ је извргао руглу, комбинујући суверено познавање правне науке и довитљивост свог земљака, Давида Штрпца, који је „главатој господи“, окупаторима из Беча, ставио до знања колики може да буде човек кад се у њему „Срб напири и надме“; Хаг је отужни спектакл-серијал, који Србија прати већ девет година, при чему Шешељ непрестано показује сву беду учесника у истом, трећеразредних глумаца глобалног позоришта сенки; искористио је оптужбе против себе не само да би их оповргао, него да би он оптужио Империју, која почива на осовини зла Вашингтон – Ватикан; видело се, почев од покушаја да се Шешељу наметне бранилац, па све до сада, када га, наочиглед света, убијају, да Хаг није никакав суд, него револуционарни трибунал за гиљотинирање оних који одбијају да се поклоне богу мамону; Шешељ је искористио сваки „политички моменат“ да саопшти истину о свом народу и његовој борби за слободу.

За време свог боравка у тамници, „кући необичној“, Шешељ је радио, састављао зборнике, писао и остављао трагове о ономе што се дешава у свету под влашћу кнеза таме. Те књиге ће остати, нарочито„Римокатолички злочиначки пројекат вештачке хрватске нације“ (као и „Идеологија српског национализма“, која је настала пре одласка у хашки казамат). У овој књизи, др Војислав Шешељ је доказао да је данашња хрватска нација вештачки конструкт, настала на основу преверавања (прво унијаћења, па католичења) православних Срба. Уосталом, све праве усташе, од Анте Павелића, преко Андрије Артуковића и Милета Будака, до Макса Лубурића пореклом су бивши Срби, који су злочинима покушавали да у себи пониште сећање на порекло.

Хрвате су, онакве какве их данас знамо, направили мештри из Ватикана, који су, много пре теоретичара „сукоба цивилизација“, Семјуела Хантигтона, тврдили да је граница између Истока и Запада на Дрини, у шта се Срби, духовна деца Светога Саве, раширена чак до Жумберка и Беле Крајине, никако нису уклапали.

Др Војислав Шешељ је, својом одбраном, отворио очи многима: пре свега, Русима, чији га угледни политичари, научници и јавни радници упорно бране пред лицем неправде. Јер, он је, јасно и гласно, рекао целом свету: рат против Срба био је, крајем 20. века, увод за рат против Русије, који ће одредити судбину века у коме живимо. Сви непријатељи православних народа знају за дубоку духовну везу која постоји између двају народа: зато је Наполеон подржавао Турску против Карађорђеве Србије; зато су Беч и Берлин били тако немилосрдни према Српству у Првом светском рату; зато је и Хитлер беснео, говорећи да народ као што су Срби не сме да живи уз Дунав. После победе над Србима у рату на просторима бивше Југославије, НАТО сатанисти желе да нас и духовно сломе, и да ову древну националну заједницу, коју су, бацајући на нас тридесет хиљада тона бомби са осиромашеним уранијумом, трајно ранили и изложили умирању, гурну, у оквиру својих окупаторских трупа, у рат против наше браће, потомака Светог Сергија Радоњешког. Ни ђенерал Недић, иако се налазећи под најсуровијом влашћу Хитлерових окупационих војски, није дозволио да иједан Србин оде у рат против Русије на Источном фронту; данашње слуге Империје, које у Београду играју ЕУ коло смрти, то једва чекају да учине. Шешељ их је разобличавао и разобличава; њихова издаја ће, кад-тад, бити осуђена као издаја, и остаће црним словима уписана у нашу повесницу.

Шешељ је, у исти мах, и један од најхрабријих српских и светских антиглобалиста, који зна да ће будуће банкарско царство бити планетарни концентрациони логор. Као што је изнад врата Аушвица стајало да „рад ослобађа“, тако изнад уласка у глобални ГУЛАГ стоје пароле о демократији, људским правима, слободном тржишту, испод којих умиру људи и народи. Стари робијаш из казамата титоизма (а Тито је, сад сви то знају, био НАТО поузданик против совјетског блока), Шешељ је, свим својим животом, био спреман да посведочи чињеницу, непорециву као дисање, да је слобода човека и народа немогућа без слободне националне државе, за коју се наш народ вековима борио.

Таквом човеку суде у Хагу. Таквог човека хоће да убију. Његов велики претходник, Србин из Босне, књижевник и национални делатник, Петар Кочић, једном је завапио: „У ропству се родих, у ропству живјех, у ропству, вајме, и умријех“(и заиста: умро је у Београду 1916, под аустријском окупацијом). Не дао Бог да и Шешељ доживи Кочићеву судбину: од зеничке робијашнице, у којој се нашао вољом тито-муслиманске клике браће Поздерац до хашке тамнице, у коју га је бацила Империја са својим београдским слугерањама, његов живот би заиста могао да опише трагични лук живота у физичком ропству.

Но, Шешељ никад није робовао душом: тврдоврат, непокоран, одлучан да не посрне под теретом истинољубља о свом народу и његовом страдању, увек је био слободан дух који је непријатељима у лице говорио он о чега су се непријатељи највише плашили. Био је огледало за њихова лица, искежена у инквизиторском грчу мржње према свему што се не држи империјалне максиме: „Пољуби ме у задњицу или ћу ти разбити главу“ (тако је покојни Харолд Пинтер дефинисао америчку политику према народима планете).

Молећи се Богу Правде за др Војислава Шешеља, ми знамо да је он већ победио, и да се Империја руши. Јесте, сад су бесни, спремни на све, и ускоро би могли да изазову Трећи светски рат; па ипак, ипак: то су последњи трзаји једног чудовишта које је било засновано на вољи за моћ и лишено сваке човечности. Људи попут Шешеља се нису уплашили чудовишта; јер „бој не бије свијетло оружије, / већ бој бије срце у јунака“. Шешељ је, у Хагу, показао да има, што народ каже, „срце ко кућа“. Срце које је Србија, заједничка кућа свију нас.

vaseljenska

[Bean]

TitleBox

Шешељ изрекао пресуду трибуналу и својим судијама

   

ИСТОРИЈСКИ ПРОЈЕКАТ СРЕБРЕНИЦА
Завршна реч Војислава Шешеља и професионални сумрак Хашког трибунала



* Шешељ је посрамио и поразио не само Трибунал већ и – како се живописно али сасвим примерено изразио – „мрачне силе“ које иза њега стоје. Обим његовог тријумфа је, међутим, много шири. Пре свега, он је обезглављеној и посусталој нацији личним примером доказао апсолутну премоћ и неуништивост људског духа

* Дискутабилно је да ли ће се он, када и у каквом облику вратити физички. Али, гњиде које су га испоручиле туђинским силницима, његово  морално присуство ни за један тренутак док је тамновао у Шевенингену нису могле избећи. За њих, подједнако док је у Хагу као и у Београду, он је ноћна мора првога реда

* Београдске вештице, које су му по налогу страних газда и у сарадњи са препаднутим домаћим квислинзима неуморно приправљале ђаволске напитке -монтирајући лажне доказе и припремајући лажне сведоке - сада ће морати да их испију саме, или можда у друштву са чиновницима корумпираног тужилаштва Хашког трибунала

* Суђење Војиславу Шешељу јединствено је још и по томе што су се на крају процеса и тужилаштво и расправно веће показали као потпуно ирелевантни. Пресуду Карнеадима који су му судили изрекао је оптужени

Пише: Стефан Каргановић

          ВОЈИСЛАВ Шешељ је надчовек. Не у опаком и надменом Ничеовском смислу тог појма, него као племенити хришћански витез од слова и врлине. Он је то доказао својом величанственом завршном речју у Хашком трибуналу.

          Шешељ је посрамио и поразио не само Трибунал већ и – како се живописно али сасвим примерено изразио – „мрачне силе“ које иза њега стоје. Обим његовог тријумфа је, међутим, много шири. Пре свега, он је обезглављеној и посусталој нацији личним примером доказао апсолутну премоћ и неуништивост људског духа.

          Макар однос снага био хиљаду према један, ако се на једној страни налази само гола сила и ништа више, а на другој усамљен слободан  појединац одлучан да се за људско достојанство и истину избори до краја, непотребно је бити следбеник Хегела да би се констатовало ко ће победити. Од данас, Војислав Шешељ и његов предмет више неће бити само саставни део градива где год се проучава међународно кривично право, као што је он при крају свога излагања тачно констатовао. Он је постао нешто много битније и узвишеније.

          Узор, role model, читавом свом народу, а његовој деморалисаној омладини посебно. Својим упорним противстајањем хашком Молоху, он је свим младим људима Србије показао шта појединац – може.

          Лекција није ограничена на правну арену. Њена примена је универзална у свим областима живота. Усвајање те лекције, да истрајним противљењем злу и концентрацијом свих расположивих снага можемо превазићи сваку препреку и поразити сваког противника, један је од предуслова за васкрс посрнуле Србије. А то пре и изнад свега уливањем силних количина самопоуздања и енергије у свест њених поколебаних младих људи.

          Шешељ је такође бацио у прашину и све локалне зле језике и пакоснике који су се понадали да је не само одведен већ и да им се заиста „неће враћати“.

          Дискутабилно је да ли ће се он, када и у каквом облику вратити физички. Али, гњиде које су га испоручиле туђинским силницима, његово  морално присуство ни за један тренутак док је тамновао у Шевенингену нису могле избећи. За њих, подједнако док је у Хагу као и у Београду, он је ноћна мора првога реда.

          Још једно драматично и необориво сведочанство неуништивости и свеприсутности људског духа, независно од времена и простора. Београдске вештице, које су му по налогу страних газда и у сарадњи са препаднутим домаћим квислинзима неуморно приправљале ђаволске напитке -монтирајући лажне доказе и припремајући лажне сведоке - сада ће морати да их испију саме, или можда у друштву са чиновницима корумпираног тужилаштва Хашког трибунала.

          Овај тренутак у Србији ипак је најгорчи двема гњидама које су у причи Војислава Шешеља најбедније прошле и највише се во вјеки вјеков морално искомпромитовале. У својој завршној речи Шешељ их је поменуо поименце и  њихову улогу и мотиве подробно је расветлио. Та двојица су не само највећи подлаци него и магарци у јавном животу Србије данас.

          Да ли је ико, макар био тек полуинтелигентан, па чак да је руковођен најнижим побудама, могао као они да донесе тако катастрофално погрешну процену опште ситуације и сопственог прагматичног интереса у њој, па колико год иначе аморалан био?

          Частан положај и углед који су захваљујући Војиславу Шешељу имали, и надасве реалну перспективу да у предстојећем колапсу квислиншког система стварно дођу до политичке афирмације, они су заменили варљивом надом да ће их нове газде неким преким поступком поставити на власт, уз могућност да уживају све варљиве почасти и стварне материјалне предности које би им се тада пружиле. Али авај, Фаустовске погодбе увек су на штету несрећника који у њих улази, никада на уштрб ђавола.

          Они су сада политичке играчке у канџама својих господара. А ти господари познати су баш по несентиментално искоришћавачком односу према пионима који им се потчине. Они своје пионе не пензионишу, он их бацају или уништавају када им прође рок трајања. Један од њихових највећих стратешких умова то је најбоље, најтачније и најциничније изразио: бити њихов непријатељ је опасно, али бити им савезник, најчешће је то – фатално.

          Шешељев маестрални подвиг такође је шамар и свим површним умовима српске надри-интелигенције, који би да праве труле аналитичке компромисе, да му делимично и реда ради одају признање али на крају ипак да му скрену пажњу на приземне и неупитне наводне стварности овога света, којој можда робују они, али он – не. Тако је Шешељу пре неки дан једна „реална“ госпођа из ове екипе у својој плиткој анализи поручила да се упркос свим достигнућима у неравноправној борби са неманима, и супротно од онога што је својевремено најавио, ипак последњи неће смејати он.

          Шта она сада о томе мисли? Ко се сада на крају грохотом смеје, бедни и сироти тужилац Маркузен, или Војислав Шешељ? Са нестрпљењем чекамо њену следећу колумну да нам то објасни.

          Суђење Војиславу Шешељу јединствено је још и по томе што су се на крају процеса и тужилаштво и расправно веће показали као потпуно ирелевантни. Пресуду Карнеадима који су му судили изрекао је оптужени.

FAKTI

dr Vojislav Šešelj - Završna reč - Hag - 14.03.2012

Vojislav Šešelj - suđenje u Hagu (15.03.2012)

Др Војислав Шешељ - Завршна реч 20.03.2012

[Bean]

TitleBox

SVEDOK NA SUĐENjU RADOVANU KARADžIĆU ui HAGU POTVRDIO:
Muslimani ubijali i sopstvenu decu


Snajperom su gađali muslimanske civile, uključujući i decu kako bi za to bili okrivljeni Srbi, rekao kanadski general Dejvid Frejzer
 

MUSLIMANI PROVOCIRALI SRBE: General kanadske vojske Dejvid Frejzer

U nastavku suđenja bivšem predsednku RS Radovanu Karadžiću, general kanadske vojske Dejvid Frejzer, koji je tokom rata u Bosni bio u sastavu UNPROFOR-a u Sarajevu, izjavio je da je bilo slučajeva da su muslimanske snage iz minobacača ili snajpera gađale muslimanske civile, uključujući decu, kako bi za to bili okrivljeni Srbi.
"Muslimani su bili odgovorni za gađanje svojih civila i predstavnici UN- a smo uložili zbog toga protest vlastima u Sarajevu - kazao je Frejzer koji se na suđenju pojavio kao svedok Tužilaštva.
Ovaj kanadski general je objasnio da su muslimanski snajperi delovali sa zgrada Unisa i vlade u centru Sarajeva, a pokretni minobacači otvarali su vatru iz blizine komandi UN da bi izazvali srpsku reakciju, zbog čega je Unprofor često protestovao kod vlasti.
General Frejzer tvrdi i da je informacije o otvaranju vatre na sopstveni narod preneo i tadašnjem članu ratnog Predsedništva BiH Ejupu Ganiću koji je "ostao bez reči".
- Čuo sam i za priču da su francuski vojnici iz sastava UNPROFOR- a raspolagali video snimom muslimanskih snajperista kako pucaju po sopstvenom narodu. Međutim, ja nikada nisam video taj snimak - tvrdi general Frejzer koji je boravio u Sarajevu od aprila 1994. do maja 1995. godine.
- I mi smo čuli za postojanje tog snimka, ali razumećete me što ne želim o tome da govorim u ovom trenutku - kaže za "Vesti" šef Pravnog tima Karadžića.
General Frejzer je u Haškom tribunalu istakao i da je rukovodio istragama o više incidenta u Sarajevu i da je u jedom slučaju utvrđeno da je minobacačka granata doletela sa položaja Armije BiH u centru Sarajeva, koje je neposredno pre toga pogodila granata ispaljena sa položaja VRS.
- To smo utvrdili u zajedničkoj istrazi sa muslimanskim snagama, izgleda je namera muslimana bila da da izazovu više žrtava i da za to okrive Srbe. Beleške o tom incidentu odavno sam dao tužilaštvu Tribunala - kazao je general Frejzer našta je tužilac odgovorio da Tužilaštvo ne raspolaže tim dokumentom.
Goran Petronijević ističe da su muslimani uspeli da lukavom vojnom stategijom ubijanja sopstvenog naroda, sebe naprave kao žrtvama, ali da će odbrana ipak uspeti da raskrinka tu igru.
- Svedočenje Frejzera, a prethodno i generala Majkla Rouza ozbiljno su poljuljali optužnicu, ali tek očekujte pravi preokret kada pozovemo mnoge svedoke kojih se Tužilaštva "naprasno" odreklo, a zatim i mnoge aktere spornih događaja od kojih se neki i dan-danas, prema zvaničnoj interpretaciji događaja u Bosni, vode kao mrtvi - kaže Petronijević.



 


Pouzdanost vojnih posmatrača

General kanadske vojske je prilikom unakrsnog ispitivanja potvrdio i da je "pouzdanost i doslednost vojnih posmatrača" umnogome zavisila od toga iz koje su zemlje, te da su se zbog toga komandanti UNPROFOR-a oslanjali uglavnom na sopstvene izvore kako bi potvrdili informacije sa terena.


Radovan nije dobro

Petronijević kaže da se Radovan Karadžić vratio u sudnicu posle kraće pauze izazvane bolešću, ali da se i dalje ne oseća dobro.
- Radovan je i dalje bolestan, ali se svi nadamo da će ozdraviti. Pretpostavljam da je problem u padu imuniteta i velikom pritisku kojem je izložen - kaže Petronijević

vesti

[Bean]

TitleBox

Историјски пројекат Сребреница: Случај Драгана Обреновића


Драган Обреновић (Фото: Факти)

Најава превременог пуштања на слободу из хашке тамнице несрећника на правди Божијој, Драгана Обреновића, обрадоваће сваку часну и правдољубиву особу. Посебно писца ових редова, који је радио у његовом тиму одбране, упознат је са свим околностима тог предмета – јавним и тајним – и зна да је скоро дванаестогодишњу казну, на срамоту Инквизиције и њених нечасних апологета, одлежала потпуно невина особа.

Драган Обреновић није само невина већ и трагична особа. Ухапшен је по тајној оптужници [lettres de cachet, за шта су „просветитељи“ некада тако жестоко критиковали ancien régime у Француској, данас је са пуним одобравањем ревнитеља људских права постао уобичајени механизам „међународне правде“] од стране окупаторских снага у БиХ 2001. године на Ускрс, и затим испоручен правним џелатима у Хагу на даље процесуирање. Његова оптужница била је састављена шаблонски, обухватајући лепезу стандардних епитета, од геноцида, прогона и злочина против човечности, до удруженог злочиначког подухвата, у оквиру чега му је Тужилаштво правнички фиктивно импутирало убиство седам до осам хиљада људи у Сребреници иако он није убио ни једну једину конкретну особу.

Када сам заједно са његовим америчким главним адвокатом, Џином Вилсоном, у притворској јединици у Шевенингену упознао Драгана Обреновића, то је било непосредно после његовог испоручења. Оптужени је био у ратоборном расположењу, одлучан у намери да „докаже невиност“ пред „судом“. Код куће у Зворнику, чекали су га супруга и тада шестогодишљи синчић. У родном месту, Рогатици, брижни родитељи и браћа.

Драган Обреновић је био елитни професионални официр ЈНА, међу најбољим дипломцима војне академије. Када је 1992. године избио рат, као патриота родом из Босне, будући преко потребан стручан кадар капетан Обреновић остао је да служи у новоформираној Војсци Републике Српске. До краја рата био је унапређен у чин мајора. У време критичних догађања у вези са Сребреницом, у јулу 1995. године, налазио се на положају начелника штаба Зворничке бригаде, Дринског корпуса.

У чему се састојала „кривица“ Драгана Обреновића, када је реч о извођењу сребреничке операције и њеним последицама? На то питање заиста је тешко одговорити, мада тужилаштво Хашког трибунала јесте имало свој одговор. Наиме, највећи део времена у критичном периоду после 11. јула Драган Обреновић и његови малобројни Спартанци провели су у планинским врлетима изнад Зворника, далеко од Сребренице и од стратишта за заробљене припаднике Армије БиХ. Они су тамо, супротстављајући се вишеструко бројнијој хорди 28. дивизије АРБиХ у оружаном пробоју, организовали очајнички отпор и заштитну одбранбену акцију. Постојала је потпуно реална могућност да противничке снаге, чије намере у том тренутку нису биле познате, упадну у град Зворник, где тада није било војске способне да га брани, и да тамо почине покољ.

Да, али Драган Обреновић је био официр и начелник штаба бригаде у чијој су „зони одговорности“ почињени злочини. Суптилности његовог стварног положаја и могуће делатности у том периоду биле су небитне за Хашко тужилаштво. У тој фази инквизиције, важно је било само то да се операционализују осуђујуће пресуде против командног нивоа ВРС коме су поред Обреновића, припадали суоптужени пуковник Видоје Благојевић и капетан Момир Николић из Братуначке бригаде, и Драган Јокић, командант инжењеријске чете Зворничке бригаде. Случај овог последњег посебно сликовито одражава хашку фарсу. Јокић је био оптужен за „потпомагање у убијању мушкараца босанских Муслимана … тако што је ресурсе и особље инжењерије ставио на располагање за копање масовних гробница и укоп погубљених жртава у њима.“ Јокићев коментар на све то био је достојан једног Шешења или Гарсије Маркеса: „Уместо што ми суде, требало би да ми за то дају орден. Да по оној летњој жези нисмо брзо извршили укоп, околно становништво би вероватно помрло од колере!“

После неколико месеци током којих смо интензивно посећивали утамниченог Обреновића, Вилсон и ја смо приметили драстичну промену у расположењу оптуженог. У свакодневном додиру са „староседеоцима“ у притворској јединици, Обреновићев борбени елан нагло је спласнуо. Не знам да ли је у Војној академији читао Дантеов „Пакао“, али је било јасно да је из непосредног искуства докучио његову основну поруку. Једног дана, Обреновић нам је са запрепашћењем саопштио да је један од оптуженика на његовом спрату признао два убиства која није починио. На питање нашег штићеника, зашто је тако поступио, тај човек је навео прагматичне разлоге, сматрајући да ће му такво признање највише користити да постигне нагодбу са тужилаштвом и да се најзад отараси ноћне море процеса који се води против њега. Обреновић је био шокиран, а такође и ја, пошто сам тада био прилично зелен по питању начина рада Хашког трибунала. Сада ми је све то већ сасвим нормално.

Тужилац у предмету Драгана Обреновића био је злогласни хашки Вишински, Питер Маклоски. Ако у Трибуналу постоји универзално презрена особа, и међу адвокатима и међу оптуженицима, то је он. Маклоски је школски пример онога против чега је упозоравао свети апостол Павле: ревност не по разуму. Размажено дете из богате америчке политичке фамилије (отац му је био конгресмен у време вијетнамског рата), осредњих интелектуалних и професионалних капацитета (то се подразумева), Питер је од Сребренице (поред омиљеног хобија, пецања) направио свој животни морални пројекат. При том, у проучавању предмета он никада није одмакао даље од карикатуралних представа из званичног наратива. Бити Србин и у Питеровим очима бити на неки начин повезан са Сребреницом било је, по дефиницији, врло опасна ствар.

Следећих годину и по дана предпретресног поступка било је за нас емотивни тобоган, у зависности од променљивог расположења и намера клијента. У једном периоду, Обреновић је упао у озбиљну клиничку депресију. Када се сагледају све околности, то је потпуно разумљиво. За мене је остала необјашњива само једна ствар: његов скоро непрекидни рефрен, „како ћу овако тешке оптужбе објаснити сину када порасте?“ Мени је одговор на то питање био кристално јасан: сасвим је довољно детету рећи да треба да се поноси тиме што је оцу судио нелегитиман суд чији су политички мотивисани закључци о „кривици“ ништавни и без икаквог правног или моралног дејства. Невино страдање није срамота него је велика част, када је неко тога удостојен. То би бар ја рекао своме детету. Али, suum cuique.

После извесног времена почело се назирати отварање судског процеса против тада већ четворице сребреничких оптуженика. Фазе клонулости духа смењивале су фазе решености да се докаже „невиност“ и да се иде до краја, па опет колапс. То је тако било до неколико дана пред почетак суђења у априлу 2003. године. Тада се, као гром из ведра неба, пронела вест да је суоптужени Момир Николић склопио нагодбу и да ће за узврат за признање кривице и сведочење против других у корист тужилаштва избећи неизвесности суђења и добити мање-више предвидљиву казну.

Али вратимо се мало уназад. Иза завесе, на сцени је преко супруга, главног адвоката у предмету Обреновић, почела да делује госпођа Ненси Вилсон. Носталгична за својом кућом у САД, пријатељицама и неуротичним псом којег су Вилсонови морали да оставе другоме на чување када су се привремено преселили у Холандију у очекивању дугогодишњег судског процеса, Ненси је код супруга активно лобирала да пронађе неко решење да би се могли што пре вратити кући. Маклоски је више пута преко адвоката упућивао Обреновићу позиве на сарадњу, што је оптужени одлучно одбијао да прихвати. Адвокат Вилсон је по професионалној дужности имао обавезу да оптуженом објасни потенцијалне предности и недостатке прихватања или одбијања понуда тужилаштва. Како је време одмицало, Вилсонове правне поуке, које су по правилима службе морале да остану строго неутралне, све више су воду терале на воденицу госпође Вилсон. Када је Николић склопио свој споразум, на само неколико дана пре почетка суђења, затекли смо Обреновића у врло несређеном стању. Искористио је своје право да главног адвоката овласти да покрене формалне разговоре са Маклоским о евентуалној нагодби.

Маклоски је ликовао. Једна од његових тактика да убеди Обреновића пре тога било је да му прети да је боље да одлучи да нагодбу склопи што брже, пре суђења, јер у противном, од тренутка када процес почне, понуда тужилаштва постаће драстично гора. Али упркос ранијим упозорењима, овог пута, да би помоћу Обреновићевог сведочења запушио бројне рупе у свом сребреничком предмету, Маклоски је ипак показао своју „људску страну“. Поручио је Обреновићу да ће му великодушно опростити закаснело признање (нагодба обухвата писање „Изјаве о чињеницама и прихватању кривице“ и неке друге ситнице, што траје неколико недеља, а све ово се одигравало буквално на само неколико дана пре него што је суђење требало да почне) и да ће без обзира на све ипак бити третиран као да је одлуку донео „на време“.

Охрабрен овако дирљивим излажењем тужиоца у сусрет, тада већ сломљени Обреновић наложио је тиму одбране да прионе на посао. У подруму зграде Хашког трибунала састајали смо се данима да уобличимо „Изјаву о чињеницама“. Још увек зеленом, било ми је чудно зашто врло образованом и писменом Обреновићу није било допуштено да сам састави барем нацрт изјаве коју је требало да потпише. Ваљда је он особа која најбоље познаје „чињенице“ у свом предмету. Наравно, таква могућност је недопустива зато што „изјава“ оптуженог срочена за потребе нагодбе нема никакве везе са чињеницама. То је матрица које се он мора држати у будуће, када ће као сведок тужилаштва наступати против других. Зато је неопходно да сценарио по коме ће он одиграти своју улогу буде унапред јасно зацртан. Што је важило за Обреновића, важило је и за Ердемовића и за Николића, за Бабића и за Дероњића – њихови наводни искази били су обликовани у канцеларији тужиоца и по мери његових потреба. Највише што оптужени може је да се успротиви уношењу неких периферних навода, али суштину „исказа“ који ће му се приписати контролише искључиво тужилаштво. У случају одбијања оптуженог да потпише оно што му се диктира, нагодба пропада. Он се тада мора суочити са наставком судског процеса и потенцијалном осветом разјареног Трибунала.

Подразумева се да када је пристао на Фаустовску нагодбу, очајни Драган Обреновић није могао бити свесан домета и свих последица потеза који је повукао. Уследиле су године понижавајућег лажног сведочења против сабораца и колега на другим суђењима где су се разматрали догађаји у Сребреници. Он ће тек сада имати шта сину, када порасте, да објашњава. Али кривицу за бацање овог невиног човека у хашку црну рупу безакоња и неправде не сноси он; сносе је креатори савремене Инквизиције, рушиоци правног поретка и њихови корумпирани хвалитељи.

Епилог драме Драгана Обреновића, који је за своју „сарадњу“ добио седамнаестогодишњу казну (од чега је требало да издржи две трећине, или дванаест, а часни суд му је због узорног понашања недавно од тога опростио осам месеци) догодио се у ходнику Хашког трибунала. Кратко време након што је од своје несрећне жртве Драгана Обреновића изнудио „сарадњу“ и „признање“, у сусрет нам је ишао раздрагани тужилац Питер Маклоски. Његове речи морају се цитирати на изворном енглеском:

„Hey guys, you know something, we didn’t have anything on him, anyway…“

На бе-ха-есу (то је званични есперанто Хашког трибунала, хибридни непостојећи босанско-хрватско-српски језик):

„Хеј, дечаци, знате ли да ми и нисмо имали никаквих доказа против њега…“

Стефан Каргановић

Председник

Историјски пројекат Сребреница

vaseljenska

[Bean]

TitleBox

Хаг Хрватима опрашта „Олују”?!

   
БРАМЕРЦ САОПШТИО ДА СВАКУ ДАЉУ ИСТРАГУ ПРОТЕРИВАЊА СРБА
ИЗ КРАЈИНЕ 1995. ПРЕПУШТА ХРВАТСКИМ ВЛАСТИМА

Готовина и Маркач у судници ICTY

    Главни хашки тужилац Серж Брамерц објавио да више не инсистира да Хрватска достави докумената који се односе на „Олују“
    То заправо значи да тужилаштво „диже руке” од утврђивања истине о томе шта се догађало од 4. августа 1995. године, када је у акцију „Олуја” кренуло 138.500 припадника хрватске војске, МУП-а и Хрватског вијећа обране и довело до егзодуса више од 200.000 Срба из Хрватске

Пише: Марија М. Зарић

        НАЈНОВИЈА изјава хашког тужиоца Сержа Брамерца - да више не инсистира да Хрватска достави докумената који се односе на „Олују“ - још једном потврђује несразмеру односа Трибунала према хрватским и муслиманским, насупрот српским страдањима у ратовима деведесетих.

        Успут, тужилац сваку даљу истрагу протеривања Срба из Крајине 1995. године великодушно препушта у руке самим хрватским институцијама. Чак откривајући: да то може да „реши хрватска влада, и то због својих потреба”. Заправо, тужилац им оваквим ставом поручује, да им оставља на вољу да учине - шта желе.

        А о чему се ради? Како преноси хрватски t-portal.hr Брамерц је изјавио да је тужилаштво у Хагу, током суђења Анти Готовини и другима, било затражило један број војних докумената који се односе на операцију „Олуја”, али да с обзиром да је сада донесена првостепена пресуда у том предмету, више не инсистира на томе да се та документа доставе у контексту поступака који се води пред судом.

   Серж Брамерц

        То заправо значи да тужилаштво „диже руке” од утврђивања истине о томе шта се догађало од 4. августа 1995. године, када је у акцију „Олуја” кренуло 138.500 припадника хрватске војске, МУП-а и Хрватског вијећа обране и довело до егзодуса више од 200.000 Срба из Хрватске. И наравно да су задовољни са 24 године затвора (од 27 затражених од стране тужилаштва), колико је суд доделио Готовини, што је за злочин ових размера потпуно невероватно, само ако се рецимо упореди са захтевом, да се рецимо лидер Радикала др Војислав Шешељ осуди на 28. 

        Овакав (не)очекивани заокрет тужилаштва у Хагу још је чуднији ако се зна да је Трибунал првостепено утврдио да су хрватске снаге у лето 1995., током операције „Олуја“, прогнале српско становништво Книнске крајине тако што су цивиле убијале, мучиле, пљачкале и уништавале њихову имовину, као и да су неселективно гранатирале читаве градове. Готовина, Чермак и Маркач оптужени су за прогон; присилно премештање и депортацију; пљачкање јавне и приватне имовине; безобзирно разарање насеља; убиства и нехумана дела и окрутно поступање према српским цивилима у Книнској крајини током и после „Олује“, од 4. августа до краја септембра 1995.

        Тужилац свој „нови“ однос према хрватским злочинима, током интервјуа правда тиме што су хрватски званичници изјавили да ће наставити истрагу о томе где се ти документи налазе без обзира на став Хага, „тако да за своје потребе могу решити тај проблем“. Ако се узме у обзир да је подручје захваћено хрватском офанзивом напустило тада готово целокупно српско становништво, тачније, према подацима Документационо-информационог центра Веритас, у акцији хрватске војске погинуло је и нестало 1.960 особа, од којих 1.205 цивила, 522 жене и 12 деце, исход таквих „истрага” је више него известан.

Eгзодус Срба током операције „Олуја“

        Брамерц, међутим, иде и корак даље и наглашава да закон о ништавости неких правних аката бивше ЈНА, СФРЈ и Србије, који је усвојио претходни сазив Хрватског сабора пре свог распуштања (на иницијативу претходне владе ХДЗ-а), представља само „несрећан развој догађаја и препреку регионалној сарадњи“.

        - Међутим, нови предлог владе да се тај закон укине видимо као добар корак према наставку сарадње судских власти Хрватске и Србије - указује главни хашки тужилац, потпуно игноришући да „несрећни развој догађаја” Република Хрватска слави као државни празник, Дан побједе и домовинске захвалности за акцију „Олуја” и као Дан оружаних снага Хрватске, и све симболично - баш на 5. август, дан пошто је погром почео 1995.године.             

        Брамерц је најавио посету региону и да ће се у мају врло вероватно срести с новом хрватском владом и разговарати о „отвореним питањима“. Успут оцењује и да је Међународни кривични суд за бившу Југославију допринео процесу помирења и суочавању с прошлошћу, истичући да је на локалним институцијама и политичарима да преузму водећу улогу како би се тај процес наставио.

        - Помирење је трајан процес, а политичари у региону имају врло важну улогу у помагању људима да разумеју што индивидуална кривична одговорност заправо значи. Многима је још и данас тешко да прихвате да су њихови ратни хероји заправо злоупотребили свој положај и починили тешке злочине над цивилима - дипломатски одговара Брамерц, у потпуности игноришући да Влада Хрватске није чак прихватила ни петицију и захтев Коалиције удружења избеглица у Србији да хрватски Сабор усвоји Декларацију о поштовању права прогнаних Срба из Хрватске, који су и данас дискриминисани у законодавству Хрватске и поступању њених државних органа.

Скуп подршке генералу Готовини

        Прогнани и избегли Срби траже повратак имовине, станарских и других стечених права, престанак злоупотребе спискова оптужених и потерница, у циљу застрашивања Срба, успостављање истих стандарда у суђењима за ратне злочине, решавање питања од значаја за очување националног и културног идентитета… брже решавање судбине несталих лица, која се, тренутно, одвија необјашњиво споро. Наиме од 1.927 несталих Срба, разјашњена је судбина њих 911, док је 1.011 и даље непозната.

        И Удружења породица несталих и погинулих у Хрватској наводе да у Хрватској још нису ексхумиране познате локације са телима 390 српских жртава, а 369 тела, више година чека на идентификацију у Институту за судску медицину у Загребу.

        Прогнани Срби потражују 40.000 станова и другу имовину, а судећи по извору Асоцијације удружења избеглица из Хрватске, према резултату прошлогодишњег априлског пописа становништва, у Хрватској данас живи три одсто Срба, што неспорно указује да су ратни циљеви Фрање Туђмана и његове команде - остварени.

        Ништа горе наведено, наравно, није спречило хрватске медије да 1. априла, (некима би се према наслову учинило и да се ради о првоаприској шали) објаве интервју са Брамерцом под називом „Да није било Хашког суда, не би било ни правде за жртве”.

fakti