бих

[Paša]

ti si budućnost snsd-a  samo bi morao da nastupaš kao zaštitnik srpskih nacionalnih interesa u parlamentu fbih i imao bi svaki naredni mandat parlamentarca u rukama 

Cijenim vasu potporu cijenjeni kolega,imat cu vas u vidu kad dodjem na neku funkciju..

[Bean]

TitleBox

Петрич: БиХ се може распасти
25. 01. 2012

Сарајево – Бивши високи представник међународне заједнице у БиХ Волфганг Петрич упозорио је да се БиХ може распасти ако њене институције не буду функционисале.

Према његовим речима, зато треба завршити успостављање неопходних државних институција и омогућити им нормално функционисање.

Поводом изјаве његовог колеге Педија Ешдауна да је сепаратизам из РС претња опстанку државе, Петрич је рекао да је у том случају регионални контекст важан.

„Мислим да је Београду постало јасно да, шта год РС негативно ради према држави БиХ, то ће имати негативан утицај на аспирације Србије ка Европској унији”, рекао је Петрич за „Дневни аваз”.

Он је оценио да ситуација у БиХ последњих година иде уназад и истиче да је међународна заједница предуго у БиХ без преношења одговорности, на снажнији начин, на локалне власти, и пуштајући неке од њих да се превише играју, уместо да се озбиљно баве политиком.

Петрич је казао и „да пажња ЕУ слаби”.

„Може бити случајност, али од када је пропао референдум у ЕУ, у Француској и Холандији 2005. и 2006., видимо све мање интереса за југоисточну Европу, за такозвани западни Балкан”, навео је он. Према његовим речима, то представља велики проблем нарочито за незавршене и слабе државе попут БиХ, где је још интерес за ентитете јачи од интереса за државу.

Поводом најаве РС о одузимању надлежности Суду и Тужилаштву БиХ, Петрич је рекао да је велики проблем када се неко достигнуће покушава поништити, нарочито у овако осетљивој области.

„ЕУ треба јасно да каже, изван сваке сумње, да се европски стандарди нарушавају и да се то не сме дозволити. БиХ ће бити децентрализована и то није проблем, али неке ствари морају бити заједничке, попут сигурносне службе, судства, и институција које раде на приближавању Европској унији”, истакао је Петрич.

Он сматра да нова влада БиХ треба да демонстрира вољу целе државе да се придружи ЕУ.

„Сада ЕУ има толико унутрашњих проблема да БиХ мора постати активнија у демонстрирању воље да се придружи Унији”, казао је Петрич.

vaseljenska

[Bean]

TitleBox

Све мање Срба у Федерацији БиХ30. 01. 2012

У ФБиХ данас четири до пет пута мање Срба у односу на попис становништва из 1991.

Сарајево – У Федерацији БиХ данас има четири до пет пута мање Срба у односу на попис становништва из 1991. године, рекао је у недељу у Сарајеву председник Српског грађанског већа – Покрет за равноправност Сретко Радишић, уводничар на редовној сесији Асоцијације „Круг 99″ о теми „Срби у Федерацији Босне и Херцеговине“. Он је рекао да у старосној структури српског живља у Федерацији доминирају пензионери.

- Део српског становништва одлучио је да заувек остане да живи у Федерацији, а пре свега реч је о људима који нису имали коме да иду, или породицама мешовитог састава. Међу њима су и они који су снагом тишине и самоће, без оглашавања издржали кушњу времена, тешкоће које никоме нису саопштавали, бол и патњу које су сами подносили – рекао је Радишић.

Он је нагласио да би волео, али не може да каже да је положај Срба у ФБиХ добар и повољан.

- Положај Срба у ФБиХ није повољан у постојећој констелацији политичких односа, као и кад је реч о економској позицији, јер велики број радно способних људи није у могућности да обезбеди посао, да врати своја радна права која су имали 1991. године. Нису решена ни многобројна питања у сектору социјалне заштите, здравственог осигурања, а нису задовољене ни културне потребе Срба – истакао је Радишић.

Према његовом мишљењу, има много важних статусних питања која нису обликована и на комплетан начин решена, што се одражава на квалитет живота Срба, а утицало би и на повећање њиховог повратака у ФБиХ. Сагласивши се да Срби и даље одлазе из ФБиХ, Радишић је истакао да то чине јер су се обесхрабрили.

- Пробали су да живе и сусрели су се са великим тешкоћама и немаштином. Осетили су да конститутивност није заживела у оној мери како је то било планирано и осећају и даље велику неравноправност – испред шалтера у општинама, у државним службама, на конкурсима код права за посао. Када су исцрпили све те могућности, онда су поново донели одлуку која је још трагичнија од прве, да морају опет да одлазе – навео је Радишић.

Реџић оптужио Српску

Председник Асоцијације „Круг 99″ Сулејман Реџић је приликом најаве теме сесије за положај Срба у ФБиХ оптужио Српску, истичући да позиција Срба у ФБиХ углавном зависи од политике у Српској према несрбима, нарочито Бошњацима. Он сматра да су Срби у ФБиХ често у прилици да, како каже, сносе одређене консеквенце националистичке политике која долази из Српске.

Иванић: Врхунац ироније

Председник Партије демократског прогреса Младен Иванић оценио је у недељу да су изјаве у којима се Република Српска оптужује за положај Срба у Федерацији БиХ, врхунац ироније и да је Српска крива и кад има и кад нема власт.

Коментаришући став председника Асоцијације независних интелектуалаца „Круг 99″ Сулејмана Реџића, који је за положај Срба у Федерацији БиХ оптужио Републику Српску, Иванић је рекао да би та изјава да није тужна, била најсмешнија могућа изјава.

- За позицију Срба у Федерацији одговорни су велики мултиетничари, између осталог и „Круг 99″ као њихов најбољи представник. Сви они се позивају на Србе само кад желе да остваре своје циљеве, а позиција Срба у Федерацији је изузетно тешка, њих је све мање, све мање посла имају и све теже живе – навео је Иванић.

vaseljenska

[Tommy Gavin]

http://www.nezavisne.com/forum/index.php/topic,9813.msg169518/topicseen.html#top

[Bean]

TitleBox

Amerikanac ubijen nožem na Baščaršiji (FOTO)
 

SARAJEVO - Beživotno tijelo pedesetpetogodišnjeg državljanina Sjedinjenih Američkih Država (SAD) pronađeno je jučer poslije podne na Baščaršiji u centru Sarajeva, potvrđeno je u MUP-u Kantona Sarajevo.

U policiji su potvrdili da je Amerikanac imao povrede na tijelu od uboda nožem, ali do zaključenja sutrašnjeg broja "Nezavisnih" nije utvrđeno da li je on ubijen ili je izvršio samoubistvo.

Amerikanac je malo poslije 14 sati pronađen u prolazu pored kuće u Ulici Kračule, nedaleko od Sebilja, na Baščaršiji i sarajevske Vijećnice.

"Možemo potvrditi da je Amerikanac zboden i da ima povrede od noža. Međutim, ne može se sada utvrditi da li je ovaj slučaj ubistvo ili je riječ o samoubistvu. Naložili smo obdukciju, koja će dati odgovor na ovo pitanje", kazao je Irfan Nefić, glasnogovornik MUP-a Kantona Sarajevo, istakavši da niko zbog ovog događaja nije uhapšen.

Ni Hamza Žujo, vještak medicinske struke, koji je jučer bio na uviđaju, nije mogao da se izjasni da li je Amerikanac ubijen.

“Ne može se sada utvrditi da li je ovaj slučaj ubistvo ili je riječ o samoubistvu, to će utvrditi obdukcija, rekao Nefić”
Nezvanično saznajemo da je ime Amerikanca Klark, te da je živio u Vašingtonu, a u Sarajevo je došao u oktobru prošle godine. Rijetkim državljanima BiH s kojima je komunicirao predstavljao se kao "pisac, pjesnik i pijanista".

Kada je tek došao u Sarajevo živio je u hotelu "Jildiz" na Baščaršiji. Kasnije je prešao u sobu u privatnoj kući, u čijoj blizini je pronađeno tijelo.

"On je bio osobenjak. Kada sam ga prvi put upoznao samo je šutio. Nije htio ni ruku da mi pruži. Kasnije smo se bolje upoznali. Rekao mi je da je pisac i da je došao da upozna našu zemlju. Vodio sam ga po Trebeviću, na visočke piramide i ratni tunel. Nije bio loš čovjek, samo je bio malo čudan, a i djelovao je zapušteno. Imao je povratnu kartu za SAD, gdje je trebalo da se vrati 8. februara", kazao je Ibrahim Derbasand, menadžer hotela "Jildiz" i turistički vodič.

Amerikanac je trebao da se vrati kući 8. februara

Derbasand je jedan od rijetkih koji je poznavao Amerikanca, te je jučer dao izjavu u policiji. Iako nije bilo zvanične potvrde, mnogi vlasnici radnji na Baščaršiji smatraju da je Amerikanac praćen i ubijen.

"Sramota je da stranac turista bude ubijen u centru grada. On nije izgledao kao da ima mnogo para, ali sigurno su ga upratili i ubili", kazao je jedan od Sarajlija.

NN
  mevludin dobio slobodan vikend?

[Bean]

TitleBox

Лажира се број погинулих Бошњака
04. 02. 2012

Бошњаци и њихови сарадници и даље говоре о 300.000 бошњачких жртава

Сарајево – У јеку најновије политичке и медијске хајке на Републику Српску, праћену квалификацијама „геноцидна творевина настала на крви 300.000 бошњачких жртава“, заобилазе се чињенице које је утврдио сарајевски Истраживачко-документациони центар да је до сада регистровао око 98.000 убијених у протеклом рату – свих националности.

Овај податак о броју свих цивилних и војних жртава, припадника сва три конститутивна народа, донекле се подудара и са званичним подацима власти Српске које тврде да је убијено око 90.000 људи.

Директор ИДЦ-а Мирсад Токача каже да овај број још није дефинитиван, јер се истраживање наставља, али тврди да он неће прећи 100.000 убијених, укључујући и око 500 грађана БиХ који су страдали 1991. на ратиштима у Хрватској и Словенији.

Утврђено је да су од 98.000 жртава – 55 одсто војници, а 45 одсто цивили. Међу убијеним је око 64.000 Бошњака, 24.900 Срба, 7700 Хрвата и око 500 „осталих“. Према подацима институција РС, убијено је више од 30.000 Срба.

- Истраживања смо радили по општинама, а интересовала нас је и национална структура. Највише жртава регистровано је у Сарајеву: 13.756, а затим у Сребреници, Приједору, Зворнику, Братунцу, Фочи, Власеници, Мостару, Добоју, Вишеграду, Бањалуци, Брчком и Рогатици – рекао је Токача.

Он каже да је – на основу прикупљене документације о свакој жртви, затим, контаката са породицама, медицинске документације о утврђеној смрти жртве, те других извора утврђено да је у Сарајеву (у оба дела града) страдало 8400 војника и 5600 цивила.

- У нашем послу имали смо великих проблема са бројем жртава, јер многи користе потпуно неаргументоване и неутемељене бројке. Као да имате неку врсту такмичења ко ће објавити већи број жртава и тиме потврдити да је злочин био већи, што је апсурдно. Тиме се само узнемирава јавност – оценио је Токача.

Токача сматра да је претеривање у броју убијених, силованих, као и заточених особа „део менталитета и покушаја да се бројевима ствари направе горим него што јесу, а оне су саме по себи грозне“.

Посланик СНСД Славко Јовичић каже за „Новости“ да је цифра од 300.000 бошњачких жртава обична лаж коју је измислио бошњачки политички врх и амерички ментори.

- Добро је што је Токача саопштио ове податке, јер они руше стереотип о искључиво бошњачкој жртви. И Срби су убијани масовно. Одржавање лажи о броју убијених је начин припремања терена за укидање Српске, а ми то никад нећемо дозволити – рекао је Јовичић.

vaseljenska
  ma nije moguce 

[Bean]

TitleBox

Лична карта ипак и на ћирилици
04. 02. 2012

И ЕУ прихвата ћирилична документа

Сарајево – Након осам месеци борбе српских посланика и опструкција бошњачких, на личну карту грађана БиХ враћена је ћирилица, а она ће убудуће садржати и опцију за унос ентитетског држављанства.

Нове личне карте захтев су ЕУ која од БиХ тражи да њена идентификациона документа садрже биометријске податке. Ипак, и поред упозорења да би у питање могао доћи и безвизни режим, бошњачки посланици пуних осам месеци су опструисали усвајање овог закона јер су представници РС инсистирали на својим амандманима према којима се рубрике на овом документу попуњавају и латиницом и ћирилицом.

И све до самог гласања о предложеном закону, посланици СДА су тврдили да ће гласати против њега јер им је неприхватљиво да се на личној карти нађе и држављанство ентитета.

По закону усвојеном закону, издавање нових личних карата почиње од 1. јануара 2013. године, али сукцесивно, по истеку важећих, а цену треба да утврди Савет министара БиХ.
Ипак из СДА су навели да су се предомислили након усаглашавања на проширеном колегијуму.
- Дошло је до усаглашавања. Добили смо позитиван одговор Европске комисије и људи који су радили на закону да ће личне карте имати проходност преко граница. Било нам је спорно увођење ентитетског држављанства, али оно је уставна категорија и опција за сваког грађанина – рекао је Асим Сарајлић из СДА.
- Ћирилица је победила европске принципе – био је еуфоричан Драго Калабић, посланик СНСД-а.
Међутим, европски принципи, као што се испоставило током осмомесечне битке за ћирилицу, нису били препрека за њен повратак на личне карте одакле је протерана пре више до седам година.

Став Европске комисије је био да се на документу нађу оба писма, уз обавезне биометријске податке. Све време борили смо се само за Уставом БиХ загарантована права, равноправност писама и ентитетско држављанство, и на крају смо успели, рекли су из Клуба СДС-а.

vaseljenska
 

[Bean]

TitleBox

„Босни треба покрет за суђење творцима Дејтонског споразума“

   

БОШЊАЧКИ ИДЕОЛОГ МУХАМЕД ФИЛИПОВИЋ
У ЧАСОПИСУ ЗА КУЛТУРУ ДИВАН (1)

      Мухамед Филиповић

    Било би логично да у БиХ настане један покрет који би код Међународног суда за правду повео један процес против твораца Дејтонског мировног споразума. Против свих који су учествовали
    Босна је географски компактно тло. Само је будали могло пасти на памет да је дјели
    Босна као држава једнако је стара као било која држава. Ако је Франачка држава настајала у VI вијеку, Хрватска у VIII вијеку, Рашка у IX вијеку и Босна је једнако стара и на једнак је начин настајала као засебна држава. Зашто? Зато што је имала засебно становништво
    То јест, имала је становништво које се разликовало од других. Сви су се осјећали као припадници једног народа, како су себе називали Добри Бошњани
    Османлије су према документима које су направили, а они су одмах по доласку направили детаљне пописе становништва и свих прилика, нашли јединствен босански народ, Добре Бошњане које су они назвали Бошњаци. Они су се дјелили вјерски, али су били један народ
    Велики број њих је прихватио ислам. Зашто? Зато што је ислам донио нови просперитет овдје. Настајали су градови, јака занатска производња, трговина, која се сада одвијала на огромним просторима Османског царства, од Индонезије до Бихаћа, а са друге стране и прекоморска трговина је цвјетала
    Знам да су моји преци извозили стоку и друге босанске производе у Италију
    Навешћу примјер свога претка фра Фрање Филиповића, католика загребачког који у своме писму бану и надбискупу Драшковићу каже овако: „Сви гласови који долазе из Турске Хрватске (дијелова Хрватске који су били под Османлијама) говоре о томе да тамо влада велика слобода, да нема кметова, да је слободно вјеровање... У Сабору се говори латински, а у Загребу њемачки језик. Наш хрватски бан мање вриједи него један аустријски наредник“. То каже тај мој предак који ће прећи на Османску страну и на ислам - то је Мехмед паша Филиповић, оснивач наше фамилије

        БОШЊАЧКИ часопис за културу објавио је обиман разговор са једним од кључних идеолога бошњаштва – академиком Мухамедом Филиповићем. По много чему индикативан разговор. И по бошњачко-исламском прекодирању историје Босне. И по скривеном „нишањењу“ свега српског. И по апологији Османлија и османизма...

        ФАКТИ ће у два наставка, у целини, објавити све што је Дивану изговорио Филиповић. Треба, ако ништа друго, држати на оку све што раде и говоре Филиповићи...

        Кад смо код Дејтонског споразума, да ли је вријеме за његову промјену, за нови Устав? Да ли и међународна заједница размишља у том правцу?

        Мене не интересује шта мисли међународна заједница, него мене занима шта мисли наш народ. Било би логично да у БиХ настане један покрет који би код Међународног суда за правду повео један процес против твораца Дејтонског мировног споразума. Против свих који су учествовали. Они који су били тамо и потписали споразум, сада се појављују као некакви спасиоци Босне. Сада говоре не ваља споразум, није добар, и чему то води, све иде на адресу Алије, а није он једини тамо био, био је и Харис Силајџић, Иво Комшић, Миро Лазовић, и шта знам ко је све био.

        Уважени професоре, поменули сте толеранцију, флексибилност, доброту коју Бошњаци имају и коју су имали још од својих предака добрих Бошњана.

        Босна је географски компактно тло. Само је будали могло пасти на памет да је дјели. Босна као држава једнако је стара као било која држава. Ако је Франачка држава настајала у VI вијеку, Хрватска у VIII вијеку, Рашка у IX вијеку и Босна је једнако стара и на једнак је начин настајала као засебна држава. Зашто? Зато што је имала засебно становништво. То јест, имала је становништво које се разликовало од других. Сви су се осјећали као припадници једног народа, како су себе називали Добри Бошњани. У документима се спомињу Добри бошњани.

        Оно што је битно за Босну да у њој никад није дошло до вјерске хомогенизације, да је староантичко стање вјерског плуралитета у босни задржано. Није кристијанизација потпуно извршена. Кад је дошло до подјеле у првобитној кршћанској цркви, и кад је становништво хомогенизирано на бази католичанства са једне стране и на бази ортодоксије на другој страни, то се у Босни није догодило. Босна је остала мултирелигијска.

        У њој је настала Босанска црква, названа Богумилска, то је једна засебна кристолошка црква која се ослањала на Аријенизам, на учење Арија, који је био на Никејском сабору анатемисан од цркве као херетик. Појављује се католичанство под утицајем запада и касније из Рашке, из Византије, ортодоксија. Зато Босански краљ Твртко у једном писму Папи, када му Папа приговара што у својој земљи толерише присуство и Богумила и ортодокса, одговара да у његовој држави живе у источним крајевима ортодокси, у западним дјеловима католици и у средишњим дјеловима припадници Цркве Босанске, и да су сви кршћани, а да он као владар има обавезу и дужност, по традицији, да чува и осигура њима право које у Босни одвајкада вриједи да вјерују слободно онако како они желе. Дакле, он одбија да истребљује и ортодоксе и припаднике Цркве Босанске.

        Папе су често захтјевале од околних владара да казне Босанске владаре и Босну као државу због тога што не истрбљују „проклете Богумиле“, те херетике. У свим тим ратовима Босна је успјела да се одбрани и од краља Милутина, и од Угарских краљева и од Хрватских краљева и банова који су нападали Босну. Босну су подједанко бранили сви Бошњани, без обзира јесу ли били католици, ортодокси или крстјани (припадници Цркве Босанске). Босански патриотизам је ту био изразит.

        А шта се дешава са Добрим Бошњанима и Црквом Босанском кад долазе Османлије са једном новом културом и религијом?

        Кад је Босна пала под Османску власт, Османлије су према документима које су направили, а они су одмах по доласку направили детаљне пописе становништва и свих прилика, нашли јединствен босански народ, Добре Бошњане које су они назвали Бошњаци. Они су се дјелили вјерски, али су били један народ.

        Велики број њих је прихватио ислам. Зашто? Зато што је ислам донио нови просперитет овдје. Настајали су градови, јака занатска производња, трговина, која се сада одвијала на огромним просторима Османског царства, од Индонезије до Бихаћа, а са друге стране и прекоморска трговина је цвјетала.

        Знам да су моји преци извозили стоку и друге босанске производе у Италију. Дакле, шта желим рећи!? Османлије нису донијеле искључивост која је била карактеристична било за западне кршћанске земље, било за источне кршћанске земље. Њихово начело је било „У вјери нема присиле“, нека свако вјерује сходно својој традицији, али мора да поштује државу.

        Они који нису били муслимани, били су ослобођени војске и одласка у рат, али су морали да плаћају одређени порез, који су касније злонамјерно назвали харач. Дакле, овдје захваљујући првобитном концепту Босне, старе Босанске државе, док нису задња два католичка краља покренула прогон, никад није било прогона другог и друкчијег, друге религије, другог народа, другог етноса. У Босни су живјели припадници различитих народа и сви у слободи. Касније су дошли почетком XVI стољећа и Јевреји и они су постали дио те заједнице која је била толерантна.

        Ја ћу вам навести примјер свога претка фра Фрање Филиповића, католика загребачког који у своме писму бану и надбискупу Драшковићу каже овако: „Сви гласови који долазе из Турске Хрватске (дијелова Хрватске који су били под Османлијама) говоре о томе да тамо влада велика слобода, да нема кметова, да је слободно вјеровање, да се ни наког не врши притисак, да се говори домаћи језик, а у нас овдје у Хрватској домаћи хрватски језик се може чути само на сеоским сајмовима. У Сабору се говори латински, а у Загребу њемачки језик. Наш хрватски бан мање вриједи него један аустријски наредник“. То каже тај мој предак који ће прећи на Османску страну и на ислам, то је Мехмед паша Филиповић, оснивач наше фамилије. Шта то значи?

        То што су донијеле Османлије да нема кметских обавеза, нико није био везан за земљу, сељак је могао да тражи боље, да се сели, могао је и да посједује своју земљу. Друго, вјерска слобода. Ти си могао да прихватиш ислам ако ти је то одговарало и ако си желио, а могао си и друго.

        Зато су нпр. сви власи који су допали под власт Венеције постали католици, то су наши херцеговачки католици, а сви власи који су остали у Османској држави остали су су у својој вјери. Ево нпр. случај Додик, Владислав Додик из Љубушког је католик, а Милорад Додик из Лакташа је ортодокс, а погледај и антрополошки - види се одмах да су из истог племена Додика.

        У Босни је, која је била најистуренија Османска провинција настао снажан, елитни слој наших људи. Бошњаци су имали сународнике који су у Османској држави имали велику улогу, Мехмед паша, Рустем паша и други. Неки су понекад владали Османском државом. Шта је то значило? Да су они били веома способни и да је Босна била веома важна провинција.

        Ех, када је Османско царство под ударцима Русије, Енглеза, Француза, Аустрије, Млетака, почело да слаби и да губи одбрамбену моћ, код бошњачке елите се јавио осјећај да морају преузети одговорност, пошто, како се каже у акту у којем се захтјева аутономија и именовање Босанца за везира, каже се ми смо ову земљу бранили 300 година и успјели смо да је сачувамо, ми желимо да сада везир буде наш човјек, који зна наше прилике и потребе и који ће бити способан да нас организира да се одбранимо. Зашто су они то урадили? Зато што су видјели да су Османлије почеле да препустају босанске територије Србима.

        Султан је 1828. године препустио шест нахија Србима и они су одмах почели истребљивати Бошњаке, то се завршило потпуним протјеривањем Бошњака 1876. године. Дакле, ту се ради о томе да је Босна и Херцеговина, односно Босна (ово Херцеговина су додали Аустроугари како би стимулирали дисолуцију) осјећала да се мора заштитити.

        Бошњаци су ушли и у рат са Османлијама како би добили своју државу и како би могли да се заштите од прогона и убијања које их је чекало. Добили су битку код Приштине и наравно изгуби кључни сукоб због нејединства, због дисолуције херцеговачких првака, Али-паше Ризванбеговића и Смајл-аге Ченгића. Дакле, да се запад према том покрету Хусеин-капетана Градашчевића односио као према другим устанцима: Срба, Грка, Бугара, он би успио и ми би већ тада средином претпрошлог вијека били једна самостална кнежевина, држава, република или већ шта, и она би паралелно се обновила као и друге државе и можда би били спријечени прогони и злочини који су касније почињени у више наврата над Бошњацима. Међутим, пошто су муслимани, Бошњаци водили тај отпор против Османлија, запад не да их није помогао, него је помогао Османлијама да угуше тај устанак. А најбоље је погледати документе како је Аустро-Угарска испоручила Хусеин-капетана Градашчевића Османлијама да га они пошаљу у прогонство и вјероватно отрују.

fakti
 
tako je to bilo , a zli srbi falcifikuju historiju i povjest!

[Bean]

TitleBox

У Босни најмање 104 српске масовне гробнице
15.02.2012.
   

У РАТУ У БОСНИ СТРАДАЛО НАЈМАЊЕ 32.000 СРБА,
А НЕ 24.900 КАО ШТО СУ ТВРДИЛИ МУСЛИМАНИ

    Коначно направљена мапа злочина над Србима која обухвата око 1.600 локација масовних и појединачних гробница
    Број српских жртава у целој БиХ, а посебно у Сарајеву, знатно је погубнији за српску популацију у БиХ него што наводи центар Мирсада Токаче - објашњава директор београдског Института за истраживање српских страдања у 20. веку, историчар Миливоје Иванишевић

        Пише: Марија М. Зарић

        СРБИ су масовно убијани у протеклом рату у Босни. И то на најмонструознији начин, а њихове смрти су остале без икаквог судског епилога.

        Према евиденцији Организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Републике Српске, страдало је најмање 32.000 Срба, од којих - 10.000 цивила. Апел да се направи централна евиденција несталих у БиХ, како би престало да се манипулише са бројем српских жртава, коначно је уродила плодом.

        Коментаришући наводе Истраживачко-документационог центра БиХ - тзв. ИДЦ - да је у протеклом рату у БиХ страдало 24.900 Срба - председник ове организације Недељко Митровић, у више интервјуа је упозорио да је тај податак непотпун и нетачан,  јер су, пре свега Сарајево и делимично Подриње, „крили“ истину о великом страдању Срба. Данас, то може и да докаже.

        Оперативни тим Републике Српске је стога, за тражење несталих израдио коначну верзију електронске мапе локација појединачних и масовних гробница, са више од 4.100 убијених Срба у протеклом рату, документовану потресним фотографијама које сведоче о спаљеним и измасакрираним жртвама. Реч је о веома обимном и сложеном пројекту Оперативног тима Српске за тражење несталих особа и Координационог тима Владе РС за истраживање ратних злочина, а до сада је евидентирано 70 одсто стратишта широм БиХ.

        - Овде се крије разлика стварних губитака српског народа у БиХ, коју ИДЦ Мирсада Токач није хтео да преузме. Сарајевски ИДЦ умањио је и број масовних српских гробница у БиХ, јер је приказао постојање свега осам регистрованих масовних гробница, иако Република Српска располаже подацима о 104 српске масовне гробнице. А на 1.600 локација у БиХ до сада је пронађено око 4.000 српских тела - преноси Митровић.

        Очигледно фингирањем података, истраживачко-документациони центар БиХ је, уз објаву да је до сада током ратних сукоба од 1992. до 1995. године регистровао укупно око 98.000 жртава (55 одсто војници, 45 одсто цивили), оценивши да је међу њима убијено око 64.000 муслимана, 24.900 Срба, 7.700 Хрвата и око 500 „осталих“. Осим што је, евидентно, тиме ИЦД умањио број српских жртава за 5.800 убијених на нивоу БиХ и 4.027 у Сарајеву, новим подацима је додатно доказано и да је цифра од 300.000 убијених муслимана, најблаже речено - лажна.

        - Број српских жртава у целој БиХ, а посебно у Сарајеву, знатно је погубнији за српску популацију у БиХ него што наводи центар Мирсада Токаче - објашњава директор београдског Института за истраживање српских страдања у 20. веку, историчар Миливоје Иванишевић.

        Како је за домаће медије потврдио и шеф тима Горан Крчмар, нова мапа је аргументовани доказ да је српски народ претрпео огромна страдања у протеклом рату.

        - Подаци, број убијених, локације, фотографије ексхумираних посмртних остатака, недвосмислено показују какав се злочин десио над Србима, а ово је наш аргументован одговор на све лажи и манипулације којима се негирају српске жртве. Мапа обухвата око 1.600 локација масовних и појединачних гробница, разврстаних по градовима и општинама у БиХ, гробнице у Славонском Броду, Задру, Пакрацу и Сплиту, а израђена је и верзија на енглеском језику.Само у Сарајеву су евидентиране 333 појединачне и девет масовних гробница у којима су пронађена тела 394 убијена Србина -каже Крчмар.

        Мапа гробница садржи и спискове са именима српских жртава на територији целе БиХ, а подаци сведоче и о спаљивању посмртних остатака жртава на планини Озрен, где је још 1996. године откривена масовна гробница српских бораца Србачке бригаде. Наведене су и локације у западнокрајишком делу РС, Посавини, Подрињу, централној БиХ, на подручју Озрена и Сарајева. Нека пронађена тела су била и минирана.

        Као сведоци свесне манипулације са бројем жртава протеклог рата, углавном на штету Срба, ова мапа ће сигурно променити слику о рату у БиХ и срушити стереотип о искључиво бошњачким жртвама.

        Фaктu сматрају да је пробијен сваки рок да домаће и међународне институције пронађу и дају одговор на питање - ко је убио толико невиних српских цивила?

fakti
  pa zar bih nije multietična tvorevina stvorena na razumevanju različitosti? 

[miskotes]

To nindža :

ЗАКОН О ПРАВИМА БОРАЦА ФБиХ: У РАТУ БИЛИ ОД 1991.

Федерација БиХ признала је законом о правима бораца да су њени војници у рату били од марта 1991. године, иако се као почетак рата у БиХ узима април 1992. године, пише "Еуроблиц".
   

Инфо
08:40   |   24/02/2012

 

 

Извор: СРНА
   

Шеф Тима за координацију активности истраживања ратних злочина Републике Српске Сташа Кошарац каже да тај федерални закон још једном потврђује да је Сарајево планирало ратне догађаје у БиХ и да је бошњачка политичка елита преузела на себе одговорност према онима који су кроз различите групације радили на наоружавању и обуци.

"То је почело прије 1992. године и очигледно је да су их законом морали наградити за то што су се припремали за рат", рекао је Кошарац.

Предсједник Предсједништва Борачке организације РС Дражен Перендија каже да је општепознато да су муслиманске паравојне снаге почетком 90-тих ратовале прво на страни оружаних снага у Вуковару и Осијеку у Хрватској, а касније су извршили злочине у марту 1992. године.

"Еуроблиц" пише да нико од бошњачких политичара нити представника борачких удружења није желио да коментарише закон, па су се представници СДА правдали како нису упознати са детаљима, а слично су одговорили и у удружењу бораца.

Федерални министар за борачка питања Зукан Хелез каже да су те одредбе унесене под притиском борачких удружења и да су тај закон "донијели они прије њега".

Ђ.В.

Samo da se zna kada i kakvu su nam papicu spremali multiHetnićari.

Il si, znaš već šta !

[Maki vas kralj]

To nindža :

Samo da se zna kada i kakvu su nam papucu spremali multiHetnićari.

Il si, znaš već šta !

a gdje su sada dezurni Halijanderi, ratkotatirci, Grgage-Mujage-Suljage... 

[Maki vas kralj]

BiH je mrtva onaj dan kad ne bude niti jednog Bosnjaka  u njoj,taj dan jest mrtva sigurno !!

A ozivece onda kada i poslednji Alijic bude otputovao u Majcicu Tursku.

[Bean]

TitleBox

Крваве лекције босанског сценарија
01.03.2012. -


Стручњак: стручњак Центра за проучавање савремене балканске кризе Института за изучавање словенских народа РАН Ана Филимонова:

Пре двадесет година – 1. марта 1992. године – власти Републике Босне и Херцеговине која је улазила у састав тадашње Југославије, изјавиле су да су на референдуму победиле присталице независности. Буквално у року од неколико недеља територија „новорођене“ државе, укључујући и делове главног града Сарајева, била је захваћена грађанским ратом на етничкој основи. Притом САД и водеће западноевропске државе не само да нису покушале да спрече конфликт, већ су уложиле максималне напоре за његово распиривање. Дубоки узроци босанске трагедије наводе се у материјалу нашег дописника Пјотра Искендерова.

Рат у Босни и Херцеговини у периоду 1992-1995. године се по својој окрутности издваја чак и на општем фону драматичног распада Југославије, који је почео од одвајања Словеније и Хрватске и који траје и данас у виду нерегулисане косовске кризе. Укупан број његових жртава је и дан-данас непознат. По неким подацима, број погинулих је достигао 200 хиљада. У сваком случају, ради се о најкрвавијем оружаном конфликту у послератној Европи. Обично се сматра да је јединствене Југославија представљала жртву све већих унутрашњих међуетничких и међуконфесионалних противречности, на које је утицао и спољни фактор у виду мешања ОУН, НАТО, Европске уније и исламског фундаментализма. То је у многоме тачно, али не само кад је Босна у питању. У њој су управо спољне силе допринеле распиривању сукоба.

Ради се о томе што је Босна и Херцеговина ишла ка својој независности у току неколико месеци. Још у октобру 1991. године републички парламент је усвојио „Меморандум о суверенитету Босне и Херцеговине“. Документ је донет простом већином гласова иако се по уставу за овакве одлуке захтевала квалификована већина. У јануару 1992. године присталице изласка републике из састава Југославије, огромна већина Муслимана и значајан део Хрвата је иницирала спровођење референдума. Плебисцит је одржан у току два дана 29. фебруара – 1. марта 1992. године, међутим, његови резултати су били унапред познати. Срби који чине око једне трећине становништва изјавили су да желе да остану у саставу јединствене државе и бојкотовали су гласање. Већ 1. марта увече власти у Сарајеву су изјавиле да су победиле присталице независности, а Срби су изразили спремност да бране своје интересе.

Било је јасно да република вртоглавом брзином пада у грађански рат и низ европских политичара је покушавао да спаси ситуацију. Најтемељнији план су у име европске заједнице предложили британски лорд Питер Карингтон (Peter Carrington) и португалски дипломата Жое Кутиљеро (José Cutileiro). Он је предвиђао претварање Босне и Херцеговине у конфедеративну државу на основу предаје већине овлашћења централне владе по местма и строгу поделу овлашћења на свим административним нивоима међу Муслиманима, Србима и Хрватима. Захваљујући напорима посредника лидери три државотворна народа су пристали да потпишу 18. марта 1992. године такозвани „лисабонски споразум“. Под документом је стајао потпис и тадашњег вође Срба Радована Караџића – којег ће Запад касније прогласити за главног кривца за рат у Босни. Међутим, у ствари се умешао амбасадор САД у Југославији Ворен Цимерман. Он је 28. марта 1992. године одржао тајни састанак с лидером Муслимана Алијом Изетбеговићем, на којем је судећи по информацијама које су касније процуриле у медије, захтевао од њега да повуче потпис с документа обећавши у размену за то да ће у име Вашингтона лобирати брзо међународно признање независности унитарне Босне и Херцеговине под само његовим руководством. Истог дана Изетбеговић је изјавио да се одриче Лисабонског споразума. САД, Немачка и друге водеће западне земље су ускоро признале Босну и Херцеговину, а на територији републике су започете тешке борбе.

Геополитичке циљеве, које су Американци имали у Босни и Херцеговини, касније је открио утицајни конгресмен Том Лантос. По његовим речима, улогу САД у стварању муслиманске државе у центру Европе по заслузи не треба да оцене „сам одговорни лидери муслиманских држава као што је Индонезија, већ чак и најразиличитији припадници џихада“. Управо подршка Муслиманима и Албанцима на Косову постала је за САД кључни противаргумент у полемици с исламским светом, која је започела у другој половини 1990-их година и заоштрила се после упада у Авганистан и Ирак.

Међутим, прогласивши за главног непријатеља у регулисању босанског питања Србе и истовремено пружајући војну подршку и политичку заштиту Муслиманима у чијим редовима је ратовало на хиљаде муџахедина из Северне Африке, земаља Блиског и Средњег истока, САД, Немачка и друге западне државе су практично отвориле капију Европе за радикалне исламисте. На сличан начин су неколико година касније пружили сличну подршку албанском фактору, који представља директну претњу за стабилност целе Европе – објаснила је за „Глас Русије“ стручњак Центра за проучавање савремене балканске кризе Института за изучавање словенских народа РАН Ана Филимонова:

Овај процес је безусловно деструктивног карактера, не само за Балкан, већ и за целу европску цивилизацију. Ради се о врло опасном деструктивном антицивилизцијском фактору, који се пушта у Европу. И у Босни и Херцеговини, и у целини на Балкану, НАТО, Европска унија и друге институције су спроводиле сопствене циљеве. Међутим, резултат њихове пасивности или насупрот томе, једностраног мешања, представља дестабилизација читавог региона. И ако за Американце Балкан остаје далеки полигон за вежбање технологије „ограничених ратова“, деловање Европљана у босанском, а касније и косовском рату је било слично и у многоме налик на самоубиство.

Уосталом, уједињена Немачка је имала своје разлоге кад је у питању Балкан. Главни се састојао у стварању у региону својих војно-политичких утврђења, као и услова за пребазирање тамо са сопствене територије америчких војних база. Братоубилачки конфликт у Босни и Херцеговини, заједно са заоштравањем ситуације на Косову на најбољи могући начин је одговаро овом циљу.

Како је показало искуство рата у Босни, снаге, заинтересоване за распиривање војних конфликата често по својој моћи и утицају превазилазе присталице политичког регулисања постојећих проблема. Испробавши 1990-их година на Балкану сценарио „хуманитарних интервенција“ и других војних и подривачких операција, водеће западне државе га данас све активније примењују у другим стратешки важним регионима света. А сама Босна и Херцеговина још увек није у стању да превлада последице крвавог међуетничког раскола.

vostok
29 februar  pa srećan ti 5-ti rodjendan nakaradna tvor - evino 

[Bean]

TitleBox

Уједињене нације су спасиле Орићеву војску

 

СВЕДОЧЕЊЕ ГЕНЕРАЛА МАНОЈЛА МИЛОВАНОВИЋА НА СУЂЕЊУ КАРАЏИЋУ (2)

Генерал Филип Морион


    КАРАЏИЋ: Је ли тачно да је и Служба националне безбедности у Горажду располагала сазнањима да су припадници UNPROFOR-а, 8. децембра из Горажда у Сарајево, одвезли већу количину упаљача за гранате, те да су преносили писане поруке, новац итд...
    МИЛОВАНОВИЋ: То је убрзо постала масовна појава, па су од конвоја UNPROFOR-а такву праксу преузеле и поједине хуманитарне организације, пре свега UNHCR, када су у питању ове три источно-босанске енклаве. У њима се од маја ’93, до јануара ’94, бројно стање муслиманских, наоружаних, свестраних војника кретало око 16.500. А 28.дивизија, под командом Насера Орића смештена у центру Сребренице, бројала је две бригаде у Сребреници и једну у Жепи. Формирана је и 81. дивизија са седиштем у Горажду
    Идеја генерала Мориона је била да се муслиманско становништво из Сребренице 14. марта пребаци у Тузлу, а српско из Тузле (њих 17.500) у Подриње. На упозорење генерала Миловановића -  да је то етничко чишћење, без озбира што му је жеља била да спасе цивиле - Морион је тада рекао: „То је мој проблем”
    МИЛОВАНОВИЋ: Почела је евакуација цивилног становништва из Сребренице, а предност су имали рањени. Када је изашло 12.500 душа, посао је закључен. Питао сам зашто ни један Србин није извучен, а Морион ми је одговорио да Срби неће из Тузле јер чувају станове, а што се тиче извлачења ових, да је свој циљ постигао. Тек накнадно сам схватио да је извукао припаднике војске Насера Орића, које је нешто мало помешао са цивилима, мајкама сестарама и децом. Тако је спасио Орићеву војску у средњем Подрињу

Извештава: Марија М. Зарић

        У незаконитом настојању да што масовније помогну муслиманској страни и њиховим борцима, током рата у Босни и Херцеговини, генерали UNPROFOR-а нису се либили ни од лагања.

        Да је оваква констатација истинита, најбоље сведочи унакрсно испитивање бившег начелника Главног штаба ВРС, генерала Манојла Миловановића, на суђењу Радовану Караџићу у Хагу, који се током тродневног изјашњавања у својству сведока оптужбе, поред многих тема дотакао и односа војне и цивилне управе босанских Срба са UNPROFOR-ом.

        Свестан да су непријатељске односе у Босни углавном подгревали сами представници Уједињених нација, генерал Миловановић, их током унакрсног испитивања, није ни мало штедео. Након што је отпужени председник Републике Српске предочио већу судије О Гон Квона, у четвртак 2. марта 2012. г, документе који бележе прислушкиване радио и телефонске везе муслиманске стране, и њихове извештаје из затворене слободне зоне Сребренице упућене њиховој команди у Тузли, било је више него очигледно да би после UNPROFOR-ових и хуманитарних конвоја уследили много жешћи напади него што би били пре њиховог доласка.

        Борац из Сребренице пише Тузли: „…Морао сам се повући са Рудника, а оно што су приказали на ТВ није тачно. У питању је четничка пропаганда.Наше борце, који су побегли на Рудник, надам се да ћете вратити овамо, протерати за пет дана и Братунац ће бити наш. Само храна да дође, а ови момци из елитне групе завршиће ти тај део посла …”. Ваши подчињени су делимично били у праву да чешће храните муслимане, него Србе. Да ли сте запазили да су увек после конвоја били много жешћи напади, него пре конвоја? - надовезао се Караџић на разговор о Директиви 4. и наредби да се према муслиманским цивилима и разоружаним борцима понашају према свим правилима Женевске конвениције.

        Помињање несразмерног односа UNPROFOR-а према зараћеним странама у рату у Босни, довело је два стара знанца, бившег врховног комаданта и бившег заменика генерала Ратка Младића, до рашчишћавања теме шта је био узрок таквог понашања „миротвораца”.   

        Слажемо ли се да је, у складу са међународним правом, UNPROFOR у нашој земљи био по нашој одлуци и да не би ни могли да буду на нашој територији - без наше сагласности? - интересовало је оптуженог који је желео да докаже већу да је UNPROFOR био добродошао, бар што се тиче српске стране.

        - Присуство UNPROFOR-а на простору СФРЈ је прво тражило оно крње председништво СФРЈ, због заштите српског народа на просторима Хрватске. Избијањем сукоба у БиХ, СБ је одлучио да UNPROFOR дође и у Босну, са три мандатна задатка - да спроводи конвоје хуманитарне помоћи, да има посматрачку и медијаторску улогу ... - присећао се сведок.

        И ви у својим наредбама захтевате пристојан и пријатељски однос наших војних струкутра према UNPROFOR-у. У циљу несметане и безбедне доставе хуманитарне помоћи ви стриктно наређујете Корпусу да не сме да дође до спречавања и блокаде одобреног кретања екипа UNPROFOR-а и конвоја хуманитарне помоћи. Истичете да се оствари потпун увид у квалитет људства на свим контролним пунктовима и да се хитно смене, по процени, сви потенцијални изазивачи инцидената, профитери који не поштују захтеве и наређења претпостављених старешина ... - набрајао је оптужени: - Дакле, усред кризе и великих борби у Подрињу, наредили сте да је војска дужна да прида потребан значај конвојима и да се за задатке њихових пратилаца из редова ВРС одреде проверени, морално чисти, образовани, културни и стучно способни припадници и патриоте.

        Далеко од тога да проблема на терену није било. Пошто су се сложили да народна војска није професионална војска, те да је генерал неколико пута био приморан да исправља потезе нестручног, некоретног и бахатог понашања појединаца, Караџић је ипак признао да је често био неправедан према Главном Штабу, јер су му странци, појединачне испаде, представљали као ставов и однос ВРС према UNPROFOR-у.

        Често сам неправедно сумњичио нашу Војску на основу притужби страног фактора - признао је Караџић.

        Неоправаност је потицала отуда што сте прихватали информације од некомпетентних личности. Једном сам вас напао: како сте могли да направите споразум са Јасуши Акашијем да се наша артиљерија око Сарајева преда UNPROFOR-у. Ви сте се запрепастили, јер је информација, коју ми је дао начелник штаба UNPROFOR-а за БиХ ген. Ван Бал, била лаж. Човек је једноставно желео да ме превари. Е па тако, као што сам ја добио информацију од некомпетентног човека, тако сте и ви. Неком возачу хуманитарног конвоја се не би свидело што га је уопште и зауставио контролни пункт и он би вам тада пренео да га малтретирају Срби. Па ви распалите по Главном штабу - у даху је одговорио генерал. 

        Генерал Ван Бал је овде, иначе, сведочио да сте му ви рекли да не пуштају трамвајски саобраћај јер ћете у супротном наредити сјанперско деловање у Сарајеву. Испоставило се да тога заправо нема у његовим белешкама? - испливавле су на видело неистине UNPROFOR-овог официра.

        - Јадна је војска која има таквог генерала. Састали смо се 27. марта ’94 на редовном месечном састаку. Ван Бал ме је то јутро напао као што је својевремно учинио и генерал Ремзи, поводом Маркала. Дакле, дан раније је снајперисан трамвај на Марин Двору, и пошто ме је питао - да ли знам нешто о томе, напао ме је да су Срби пуцали на то возило. Марин Двор је био муслимански центар Сарајева, а положај ВРС одатле је био удаљен пет и по километара. На питање одакле зна да су Срби то учинили, отприлике је испало да нема ко други. Који снајпер функционише на пет и по километара? Погоци су били у лим изнад излаза, што значи да је трамвај гађан одозго, а рањене су две жене. Ни једна муслиманка, већ Хрватица и Српкиња.

        Генерал је део свог одговора посветио и објашњењу да је константно апеловао на званичнике UNPROFOR-а да утичу код муслиманске стране да се по правилима о Женевској конвенцији, након увођења ратног стања, не скупљају организовано на јавним местима, као што су фудбалске утакмице, биоскопи, позоришта, тргови, и ноћу. Једна од обавеза по Конвенцији, била је и да се искључи градски саобраћај, јер ту је највећа концентрација људи на малом простору.

        - Ван Бал ме је кроз циничан осмех упитао шта ће се догодити ако то не уради, на шта сам му одговорио да не гарантујем да нека будала неће да пуца. На суђењу Слободану Милошевићу је слагао да сам му рекао да ћемо да пуцамо. Срећом по мене, то сам већ испричао Милошевићу, па је он хитро демантовао. Иначе, пар дана после састанка на којем сам вас напао за артиљерију, Ван Бал ме је позвао на састанак на аеродром у Цазинској Крајини да разговарамо о Петом корпусу. Хтео је да ме води мечки на рупу, Атифу Дудаковићу. Иначе, Ван Бал се понашао као да сам његова секретарица. Звао ме је сваких 15-20 минута дан и ноћ да му је нешто требало и нешто му није било јасно. Кад му оде шеф генерал Роуз, он би зивкао Изетбеговића или вас, па комаданте зараћених страна - Младића, Делића, Петковића - па кад га и сви ви откачите, онда зове мене. Стално је настојао да докаже нешто о својим способностима које није имао.

        Вративши се на тему злоупотребе конвоја од стране UNPROFOR-а, упитан - да ли се сећа да је српска страна дуго ћутала и жмурила на снабдевање муслимана оружјем, муницијом и горивом, сведок је наставио да се присећа.

        - Шверц у муслиманске енклаве смо открили у конвојима за снабдевање UNPROFOR-а, а не у конвојима хуманитарне помоћи. У деловима извештаја који говоре о роби која се превози у тим камионима, уочио сам да се дотура одређена количина муниције за потребе UNPROFOR-а. Једном приликом сам о томе питао генерала Роуза јер ми није било јасно, ако немају војне активности, а рецимо, прошле недеље су допунили своје резерве муниције и горива, за шта су им поново потребне нове резерве. Не сећам се тачног његовог одговора, али је био баналан, из чега сам закључио, мада нисам тада могао да докажем, да оружје и муницију дотурају муслиманима. Роуз се клео да је то немогуће, а ипак, касније смо откривали и резервоаре са дуплим дном у возилима UNPROFOR-а.

        Је ли тачно да је и Служба националне безбедности у Горажду располагала сазнањима да су припадници UNPROFOR-а, 8. децембра из Горажда у Сарајево, одвезли већу количину упаљача за гранате, те да су преносили писанне поруке, новац итд...

        - То је убрзо постала масовна појава, па су од конвоја UNPROFOR-а такву праксу преузеле и поједине хуманитарне организације, пре свега UNHCR, када су у питању ове три источно-босанске енклаве. У њима се од маја ’93, до јануара ’94, бројно стање муслиманских, наоружаних, свестраних војника кретало око 16.500. А 28. дивизија, под командом Насера Орића смештена у центру Сребренице, бројала је две бригаде у Сребреници и једну у Жепи. Формирана је и 81. дивизија са седиштем у Горажду, која је остала ту и после операције када је безбедносна зона сведена на три километра пречника. Нико не може да  ме убедити да UNPROFOR није знао за постојање те војске, као и да није био организатор снабдевања муслимана оружјем и муницијом у тим енклавама.

        Пре него што је судија закључио ову седницу, сведок је детаљно објаснио да је извођењем операције „Парашут“, снабдевање енклава из ваздушног простора била само маска UNPROFOR-а за дотурање оружја.

        - Ветар је понеки падобран доносио и на срспску страну. Сећам се да су наши борци то једва дочекали, очекујући храну и друге потребштине. Рецимо, у једном пакету су пронашли запаковану муницију за митраљез калибра 12,7 мм, у омоту за брашно. Један такав пакет послат је команди UNPROFOR-а у Сарајево, као доказ да се у енклаве шверцује оружје и муниција, али нисмо добили резултате истраге нити верујем да је уопште и било.

        Иначе, још на самом почетку унакрсног испитивања, генерал Милановић  сетио се једног инцидента непосредно пре склапања споразума о заштићеној зони када је генерал Филип Моријон тврдио да гененрал Ратко Младић нема централизовано командовање ВРС, односно да се не ради о савремено организованој војскци.

        - Морион је тада захтевао од Младића да отвори ватру на одређеној тачки у Подрињу. Младић ме је позвао и наредио да „пуцам“. Пренео сам наредбу команди Дринског корпуса и отоворили смо ватру, а пар минута касније опет ме је позвао и рекао да му Морион не верује. Поновили смо, али је тек трећи пут на моје апеле да не трошим муницију рекао „доста, верује!” - испричао је као увертиру са каквим је опредељењем UNPROFOR ушао у преговоре стварања безбедносне зоне, иначе Морионова идеја.

        Његова идеја је била и да се муслиманско становништво из Сребренице 14. марта пребаци у Тузлу, а српско из Тузле (њих 17.500) у Подриње. Генерал Миловановић му је објаснио да је то етничко чишћење, без озбира што му је жеља била да спасе цивиле. Како сведочи Миловановић, Морион је тада рекао: „То је мој проблем”.

        - Почела је евакуација цивилног становништва из Сребренице, а предност су имали рањени. Када је изашло 12.500 душа, посао је закључен. Питао сам зашто ни један Србин није извучен, а Морион ми је одговорио да Срби неће из Тузле јер чувају станове, а што се тиче извлачења ових, да је свој циљ постигао. Тек накнадно сам схватио да је извукао припаднике војске Насера Орића, које је нешто мало помешао са цивилима, мајкама сестарама и децом. Тако је спасио Орићеву војску у средњем Подрињу.

fakti

[Bean]

TitleBox

SVEDOK NA SUĐENjU RADOVANU KARADžIĆU ui HAGU POTVRDIO:
Muslimani ubijali i sopstvenu decu


Snajperom su gađali muslimanske civile, uključujući i decu kako bi za to bili okrivljeni Srbi, rekao kanadski general Dejvid Frejzer
 

MUSLIMANI PROVOCIRALI SRBE: General kanadske vojske Dejvid Frejzer

U nastavku suđenja bivšem predsednku RS Radovanu Karadžiću, general kanadske vojske Dejvid Frejzer, koji je tokom rata u Bosni bio u sastavu UNPROFOR-a u Sarajevu, izjavio je da je bilo slučajeva da su muslimanske snage iz minobacača ili snajpera gađale muslimanske civile, uključujući decu, kako bi za to bili okrivljeni Srbi.
"Muslimani su bili odgovorni za gađanje svojih civila i predstavnici UN- a smo uložili zbog toga protest vlastima u Sarajevu - kazao je Frejzer koji se na suđenju pojavio kao svedok Tužilaštva.
Ovaj kanadski general je objasnio da su muslimanski snajperi delovali sa zgrada Unisa i vlade u centru Sarajeva, a pokretni minobacači otvarali su vatru iz blizine komandi UN da bi izazvali srpsku reakciju, zbog čega je Unprofor često protestovao kod vlasti.
General Frejzer tvrdi i da je informacije o otvaranju vatre na sopstveni narod preneo i tadašnjem članu ratnog Predsedništva BiH Ejupu Ganiću koji je "ostao bez reči".
- Čuo sam i za priču da su francuski vojnici iz sastava UNPROFOR- a raspolagali video snimom muslimanskih snajperista kako pucaju po sopstvenom narodu. Međutim, ja nikada nisam video taj snimak - tvrdi general Frejzer koji je boravio u Sarajevu od aprila 1994. do maja 1995. godine.
- I mi smo čuli za postojanje tog snimka, ali razumećete me što ne želim o tome da govorim u ovom trenutku - kaže za "Vesti" šef Pravnog tima Karadžića.
General Frejzer je u Haškom tribunalu istakao i da je rukovodio istragama o više incidenta u Sarajevu i da je u jedom slučaju utvrđeno da je minobacačka granata doletela sa položaja Armije BiH u centru Sarajeva, koje je neposredno pre toga pogodila granata ispaljena sa položaja VRS.
- To smo utvrdili u zajedničkoj istrazi sa muslimanskim snagama, izgleda je namera muslimana bila da da izazovu više žrtava i da za to okrive Srbe. Beleške o tom incidentu odavno sam dao tužilaštvu Tribunala - kazao je general Frejzer našta je tužilac odgovorio da Tužilaštvo ne raspolaže tim dokumentom.
Goran Petronijević ističe da su muslimani uspeli da lukavom vojnom stategijom ubijanja sopstvenog naroda, sebe naprave kao žrtvama, ali da će odbrana ipak uspeti da raskrinka tu igru.
- Svedočenje Frejzera, a prethodno i generala Majkla Rouza ozbiljno su poljuljali optužnicu, ali tek očekujte pravi preokret kada pozovemo mnoge svedoke kojih se Tužilaštva "naprasno" odreklo, a zatim i mnoge aktere spornih događaja od kojih se neki i dan-danas, prema zvaničnoj interpretaciji događaja u Bosni, vode kao mrtvi - kaže Petronijević.



 


Pouzdanost vojnih posmatrača

General kanadske vojske je prilikom unakrsnog ispitivanja potvrdio i da je "pouzdanost i doslednost vojnih posmatrača" umnogome zavisila od toga iz koje su zemlje, te da su se zbog toga komandanti UNPROFOR-a oslanjali uglavnom na sopstvene izvore kako bi potvrdili informacije sa terena.


Radovan nije dobro

Petronijević kaže da se Radovan Karadžić vratio u sudnicu posle kraće pauze izazvane bolešću, ali da se i dalje ne oseća dobro.
- Radovan je i dalje bolestan, ali se svi nadamo da će ozdraviti. Pretpostavljam da je problem u padu imuniteta i velikom pritisku kojem je izložen - kaže Petronijević

vesti