O čovjekovom ropstvu i slobodi . . .

[Orhana1]

Čovjek je zagonetka u svijetu  i možda    .   .   .   najveća zagonetka.



On nije zagonetka kao životinja i kao socijalno biće.Ne kao dio prirode i društva   .   .   .  nego kao ličnost   .   .   .   upravo kao ličnost!

Cijeli svijet nije ništa u poređenju sa ljudskom ličnošću   .   .   .  s jedinstvenim ljudskim likom i njegovom jedinstvenom sudbinom.
On proživljava agoniju i hoće da zna ko je on   .   .   .  odakle je došao i kuda ide.

Još u Grčkoj čovjek je želio da upozna samog sebe i u tome je zapravo i vidio odgonetku bića   .   .   .  izvor filosofskog saznanja.
Naravno , on može da upozna samog sebe odozgo dodole   .   .   .  iz svoje svjetlosti   .  .  .  iz božanskih  načela u sebi i da se upozna iz svoje tame(stihijsko-podsvjesnog i demonskog načela u sebi).
On to može da čini zato što je dvojno i protivrječno biće   .   .   .  biće u najvišoj mjeri polarizovano,bogopogodno i zvjeropodobno   .   .   .  visoko i nisko   .   .   .  slobodno i ropsko,sposobno za podizanje i padanje   .   .   .    za veliku ljubav i žrtvu   .   .   .  za veliku surovost i neograničeni egoizam.



Dostojevski   .   .   .  Kirkegard   .   .   .  Niče    .   .   .   vidjeli su kod čovjeka s naročitom jasnoćom  tragično načelo u njemu i protivrječnost njegove prirode.
Ranije ipak bolje od svih Paskal je izrazio ovu čovjekovu dvostrukost.
Drugi su s poniženjem gledali na čovjeka i u njemu otkrivali najniža stihijska načela   .   .   .   zapravo pečat njegovog pada.
Kao palo biće determinisano stihijskim silama    .   .   .  činilo se da ga pokreću isključivo ekonomski interesi   .   .   .  seksualni nagoni,briga.
Ali potreba za stradanjem i mučenjem kod Dostojevskog   .   .   .  užas i očajanje kod Kirkegarda,volja za moći i surovošću kod Ničea   .   .   .   takođe svjedoče da je čovjek ipak , palo biće   .   .   .  ali biće koje se muči s tim padom i želi (jako želi)da ga prevlada.



Upravo svijest o ličnosti u čovjeku govori o    .   .   .   njegovoj višoj prirodi i višem pozivu.Ako kojim  slučajem čovjek ne bi bio ličnost pa makar neispoljena ili ugušena    .   .   .   makar poražena bolešću , pa i postojeća jedino kao potencija ili mogućnost   .   .   .   onda bi on bio podoban drugim stvarima svijeta i u njemu ne bi bilo ničeg neobičnog.

Ličnost u čovjeku svjedoči da svijet ipak nije samodovoljan   .   .   .  da on ipak može biti  prevladan i prevaziđen.
Ona ni našta drugo u svijetu ne liči   .   .   .  i ni sa čim se ne može uporediti i izjednačiti.
Kada ona stupa u svijet   .   .   .  (jedinstvena i neponovljiva ličnost)  onda se svjetski tok prekida i prisiljen je da izmijeni svoj hod (makar to spolja i ne bilo primijećeno).
Ličnost se ne upliće u neprekidni    .   .   .  potpuni tok svjetskog življenja    .   .   .  ona zapravo ne može da bude trenutak ili elemenat svjetske evolucije.
Postojanje ličnosti  predstavlja isprekidanost koja nije objašnjiva nikakvom neprekidnošću   .   .   .   
Čovjek kojeg kao takvog poznaju biologija i sociologija    .   .   .  on kao prirodno i socijalno biće plod je svijeta i tokova koji se zbivaju u svijetu.

Ali ličnost (čovjek kao ličnost)   .   .   .   nije djetence svijeta.Drugačijeg je porijekla.
I eto čini mi se    .   .   .   da ga to čini zagonetnim.
Ličnost je prodor.Raskid u tom svijetu   .   .   .  unošenje novine.
Ličnost nije prirodna.Ona ne pripada objektivnoj prirodnoj hijerarhiji   .   .   .  kao njoj potčinjeni dio.
I zato kao što vidimo    .   .   .   lažan je hijerarhijski personalizam.
Čovjek je ličnost    .   .   .   ne po prirodi nego po duhu.Po prirodi on je jedino individuum.

Ličnost nije monada koja ulazi u hijerarhiju monadaa    .   .   .    i potčinjena joj je.
Ličnost je mikrokosmos    .   .   .   cjeloviti univerzum.
Ona je zapravo univerzum u individualno neponovlljivom obliku   .   .   . 

[Залутало_прасе]

Orhana.... zanimljiv tekst... Ko ga je pisao?

[Korisničko_ime]

Uf sto volim Nicea. I Dostojevskog samo mi je Nice malo ekstremniji Cela ekipa postmodernista i egzistencijalista a ne onaj Ruso i njegov lazni (sto bi rekao Nice 'moralni' ) Drustveni ugovor     )
Citati F. Nice-a 

''
Formula moje sreće: jedno Da, jedno Ne, prava linija, cilj…
Šta? Ti tražiš? Želeo bi da se udesetostručiš, ustostručiš?. Tražiš pristalice? Traži nule!
Iz ratne škole života. – Ono što me ne ubije, čini me jačim.
U mržnji je strah.
Kako? Zar je čovek samo božji promašaj? Ili je bog samo promašaj čovekov?
Budućnost pripada onima koji se najdalje i najduže sećaju prošlosti.
Ne nedostatak ljubavi, nego nedostatak prijateljstva stvara nesrećne brakove.
Došao sam da vam pomognem, a vi se žalite da ne želim sa vama da plačem.
Nevidljivim nitima najčvršće smo povezani.
Ženа je zаgonetkа čije je rešenje dete.
O ženama treba govoriti samo muškarcima.
Demokratske ustanove su karantin za čežnju ka tiraniji.
Ako čovjek svakog dana stoji na ivici i gleda u ambis, jednog dana će i ambis pogledati u njega.
Crv, kog su nagazili, počinje da se izvija. To je razumno. On time smanjuje verovatnost da ga ponovo nagaze.Na jeziku morala: poniznost.
Zadovoljstvo štiti čak i od prehlade. Da li se ikad prehladila žena koja je umela dobro da se obuče? – Pretpostavljam da je bila jedva obučena. ''

[Orhana1]

Postoje ljudi koji na početku svog rada . . . dolaze do sistema i ostaju mu vjerni čitavog života.
Naravno postoje i oni koji u svojoj filosofiji odražavaju duhovne borbe i u čijim se mišljenjima mogu razotkriti . . . različite etape.
Uostalom,smatram da je istinska . . . filosofija oduvijek bila borba poput recimo . . . Platona,Plotina,Dekarta,Spinoze,Kanta,Fihtea,Hegela . . .
Protivurječnosti koje se mogu pronaći u ovom traktatu,protivurječnosti su duhovne borbe . . . iste one koja se u samom startu ne može a i ne treba . . . prikriti.

Ličnost pretpostavlja srce za patnje i radost.Ništa u svijetu objekata ni nacija ,ni država,ni društvo ni socijalna institucija,ni crkva ne raspolažu ovim osjećanjem.
U hrišćanstvu je uvijek postojao dvojak odnos prema čovjeku.S jedne strane hrišćanstvo kao da je unižavalo čovjeka,priznavalo njegovo postojanje grešnim i palim  .  .  .  pozvanim na mirenje i poslušnost.I zapravo to i jeste ono što se  .  .  .  ne da oprosti hrišćanstvu.
S druge strane recimo hrišćanstvo neobično uzvisuje čovjeka  .  .  .  priznaje ga za sliku i priliku Boga.Priznaje u njemu duhovno načelo,koje ga uzvisuje nad prirodom i socijalnim svijetom  i priznaje u njemu duhovnu slobodu   .  .  . nezavisnu od Ćesarevog carstva.

[Orhana1]

Nepotrebno je ponavljati   .  .  .  da je čovjek biće protivurječno i da se nalazi u konfliktu sa samim sobom.Čovjek traži slobodu,u njemu je ogroman poriv ka slobodi i on ne samo da lako dospijeva u ropstvo  .  .  .  nego on ropstvo i voli..On je i car i rob.
Kod Hegela  (Phänomenologie des Geistes) postoje zapažene misli o gospodaru i robu.Ali ovdje nije riječ o socijalnim kategorijama gospodara i roba,nego o nečem dubljem.To je problem strukture saznanja.
Uviđam tri čovjekova stanja,tri strukture saznanja koje se mogu označiti kao „gospodar“,“rob“ i  „slobodan čovjek“.
Gospodar i rob su korelativni i ne mogu postojati jedan bez drugog.
Slobodan čovjek  .  .  .  pak postoji sam po sebi  .  .  .  on ima u sebi ovu osobinu bez korelativnosti sa njoj suprotnom.Gospodar je svijest koja postoji za sebe,ali koja kroz drugoga(kroz roba) postoji za sebe.
Ukoliko je svijest gospodara  .  .  .  svijest postojanja drugog radi sebe    .  .  .  hmmmm   onda je svijest roba svijest postojanja,sebe radi drugog.
Svijest slobodnog čovjeka je  .  .  . svijest postojanja svakoga radi sebe   .  .  .  ali pri slobodnom izlasku iz sebe prema drugom i prema svima.Granica ropstva je zapravo odsustvo njegove svijesti.Svijet ropstva je svijet otuđenja duga od samoga sebe.Eksteriorizacija je izvor ropstva.A sloboda je pak interiorizacija.
Ropstvo uvijek znači otuđenje,izbačenost ljudske prirode van nje same.

Fojerbah a kasnije i Marks shvatili su ovaj izvor čovjekovog ropstva  .  .  .  ali su to povezali sa materijalističkom filosofijom koja je zapravo ozakonjenje čovjekovog ropstva.Otuđenje,eksterorizacija,izbacivanje van duhovne čovjekove prirode znači njegovo ropstvo.Čovjekovo ekonomsko ropstvo nesporno označava otuđenje ljudske prirode i preobražaj čovjeka u stvar.U tome je Marks u pravu.
Ali radi čovjekovog oslobođenja njegova duhovna priroda mu mora biti vraćena  .  .  .  on je dužan da sebe shvati kao slobodno i duhovno biće.
Ukoliko čovjek ostaje materijalno i ekonomsko biće   .  .  .  njegova će se duhovna priroda smatrati iluzijom svijesti,obmanom ideologije    .  .  .  onda čovjek ostaje rob i rob je po prirodi.
Čovjek u svijetu objekata može da bude samo relativno a ne apsolutno slobodan i njegova sloboda pretpostavlja borbu i suprotstavljanje nužnosti  .  .  .  koju je on obavezan da prevladava.
Sloboda koja bude rezultat nužnosti će biti potpuna sloboda   .   .   . ona je jedino elemenat u dijalektici slobode.Hegel zapravo u suštini ne poznaje istinsku slobodu.






Saznanje koje je zapravo eksteriorizujuće,otuđujuće   .   .   . uvijek je ropsko saznanje.

Bog je gospodar , čovjek je rob , crkva je gospodar , čovjek je rob , društvo je gospodar , čovjek je rob , porodica je gospodar , čovjek je rob , objekt je gospodar , čovjek je (subjekt) rob.

Izvor ropstva je uvijek objektivacija tj. eksteriorizacija   .  .  .  otuđenje.To je ropstvo u svemu – u saznanju,u moralu,u religiji,u umjetnosti u socijalno - političkom životu.Ukidanje ropstva bilo bi prekidanje objektivacije.Ukidanje ropstva ne označava pojavljivanje gospodarenja  .  .  .  jer je gospodarenje suprotna strana ropstva.Čovjek je obavezan  ne da ostane gospodar  .  .  .  nego da postane slobodan čovjek.
Platon je tačno govorio  .  .  . da je tiranin i sam rob.
Porobljavanje drugog je isto tako porobljavanje samoga sebe.Gospodarenje i porobljavanje izvorno su povezani s magijom koja ne poznaje slobodu.Prvobitna magija je bila volja za moći.Gospodar je samo lik roba koji svijet uvodi u zabludu.
Prometej je slobodan i oslobađajući,diktator je,pak rob i porobljavajući.Volja za moći je uvijek ropska volja.
Hristos je slobodan,najslobodniji među sinovima ljudskim.On je slobodan od svijeta.On vezuje jedino ljubavlju.Hristos je govorio kao onaj koji ima vlast  .  .  .  ali on nije imao volje za vlast i nije bio gospodar.
Cezar heroj imperijalizma   .  .  . jeste rob.Rob svijeta.Rob volje za moći  .  .  .  rob ljudske mase bez koje ne može da ostvari volju za moći.Gospodar poznaje jedino visinu na koju ga uznose robovi.Cezar poznaje jedino visinu na koju ga uznose mase.
Ali robovi mase isto tako stropoštavaju sve gospodare i sve cezare.Sloboda jeste sloboda ne samo od gospodara nego i od robova.Gospodar je determinisan spolja,gospodar nije ličnost kao što ni rob nije ličnost  .  .  .  samo je slobodan čovjek ličnost pa makar ga i čitav svijet htio da pokori.

Čovjekov se pad najbolje izražava u tome što je on tiranin.Postoji vječita tendencija ka tiraniji.On je tiranin ako ne u velikom onda u malom  .  .  .  ako ne u državi ,ne na putevima svjetske istorije , onda u svojoj porodici, u svojoj radnjici  .  .  .  u svojoj kancelariji,u birokratskoj ustanovi u kojoj on zauzima najmanji položaj.

[zelengradjanin]

Čovjekov se pad najbolje izražava u tome što je on tiranin.Postoji vječita tendencija ka tiraniji.On je tiranin ako ne u velikom onda u malom  .  .  .  ako ne u državi ,ne na putevima svjetske istorije , onda u svojoj porodici, u svojoj radnjici  .  .  .  u svojoj kancelariji,u birokratskoj ustanovi u kojoj on zauzima najmanji položaj.

Kako će se čovjek duhovno razviti ako sledi ovakvo učenje koje se zasniva na tiraniji. 
S druge strane,tiranija je potrebna, jer tiraniju u čovjeku drži na lancu.
Većina vjernika ne želi da se ponaša kao tiranin jer se plaši kazne, a ne zato što smatra da je to neispravno.
Samo duhovno razvijen čovjek uviđa postojeće stanje i slobodnom voljom bira način na koji će se ponašati, bez uslova i ucjena.