|
Sunny day
|
 |
« Odgovor #2 poslato: 08. 01. 2012. 09:00 » |
 Idi gore
|
Први храбар корак српских посланика и њихова историјска одлука да оснују Скупштину српског народа означио стварање Српске. Скупштина српског народа у БиХ 9. јануара 1992. године доноси Декларацију о проглашењу Републике српског народа БиХ, а 28. фебруара Устав Републике
Скупштина српског народа у БиХ основана је 24. октобра 1991. године, након што су 14. октобра српски посланици прегласани у Скупштини тадашње СР БиХ. Скупштина је расписала плебисцит о останку српског народа у тадашњој заједничкој држави Југославији на којем су се Срби у БиХ изјаснили у готово стоодстотном проценту за ову опцију.
Муслимани и Хрвати нису признали резултат плебисцита, послије чега су сви српски посланици из свих странака у Скупштини СР БиХ наставили рад у Скупштини српског народа и почели доношење аката којима је конституисана Република Српска.
Од десетак конститутивних аката који су уставноправна основа за стварање Републике Српске два су најбитнија. Први је Декларација о проглашењу Републике Српске и, други, Устав Републике Српске.
Декларацију је донијела Скупштина српског народа Босне и Херцеговине 9. јануара 1992. а Устав 28. фебруара 1992. године.
Конститутивна акта Републике Српске
Република Српска настала је на основу универзалног права народа на самоопредјељење, самоорганизовање и удруживање. Право је сваког народа, па и српског, да слободно одреди свој политички статус и да обезбиједи национални, економски, културни, социјални и сваки други развој.
Српски народ у Босни и Херцеговини живио је, у свом вијеку, два пута у заједничкој држави са другим народима и оба пута је у њу ушао добровољно. Прва заједничка држава формирана је 1918. године када су се ујединили јужнословенски народи у једну државу и када су Србија и Црна Гора унијеле своју државност и створили заједничку државу Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца.
У тој држави, на подручју Босне и Херцеговине, био је већински српски народ по свим пописима у овом вијеку, све до 1981. године, без обзира на ратна страдања током рата (1941-1945).
Друга заједничка држава била је Федеративна Народна Република Југославија (касније СФРЈ), која је била дјело свих народа на њеном простору, а понајвише Срба. Наиме, током Другог свјетског рата, а поготово до 1943. године, када је у Јајцу донесена одлука о оснивању југословенске Федералне државе, углавном су Срби сачињавали војне формације које су се бориле против фашизма и за стварање нове државе.
Обје те државе су пропале. Када је сва друга заједничка држава пропала, дошло је до националне хомогенизације и стварања националних држава, углавном у оквиру административних граница бивших република које су сачињавале СФРЈ.
У таквој територијалној (углавном неправедној) шеми настанка националних држава, Срби у Босни и Херцеговини, као конститутивни народ, остали су одвојени од матице Србије (а слична је ситуација била и са Хрватима у Босни и Херцеговини). Муслимани као трећи конститутивни народ сматрали су да је то моменат када треба цијела Босна и Херцеговина, без обзира на Србе и Хрвате, да постане јединствена - унитарна држава.
Срби у Босни и Херцеговини нису могли да прихвате такав концепт државног уређења већ су за њих била могућа сљедећа рјешења: прво, властита самостална држава, друго, да се та држава прикључи Србији, односно Југославији, или, треће да та држава уђе у унију (конфедерацију) са државним творевинама Хрвата и муслимана у Босни и Херцеговини. Пришло се рјешавању основног питања, а то је конституисање Републике Српске.
Српски народ у Босни и Херцеговини организовао је и одржао плебисцит 9. и 10. новембра 1991. године када се изјаснило око 1.350.000 грађана или 96,4 одсто да жели самосталну државу српску која може да буде у саставу Србије и Југославије.
Након плебисцита приступило се припремама за проглашење Републике Српске и доношење њеног устава. Прво је донесена Декларација о проглашењу Републике Српске, а затим је донесен и Устав.
Устав
Устав Републике Српске има све битне елементе које устав мора да има, затим донесен је од надлежног органа - Скупштине Републике Српске, чији су посланици изабрани од стране грађана на непосредним изборима и тајним гласањем у јесен 1990. године. Редовна Скупштина имала је улогу уставотворне скупштине - конституанте, што је сасвим у складу са уставноправном теоријом и праксом. Устав донесен на такав начин добио је обиљежје демократског, народног устава. Дакле, он не спада у ред компромисних или октроисаних устава.
Устав спада у ред средње дугих устава са 140 чланова (сматра се кратким уставом сваки испод 100 чланова, средње дугим између 100 и 200 чланова и дугим преко 200 чланова), што је у границама највећег броја устава у свијету.
Истога дана када је усвојен Устав Републике Српске (28. фебруара 1992.) донесен је и Уставни закон за спровођење Устава Републике Српске. Доношење тога закона уз Устав је уобичајено јер се њиме чини први корак примјене Устава, тј. ствара се инструментаријум и оквир за стављање Устава у функцију.
Уставни закон за спровођење Устава Републике Српске прописује неколико битних одредби, као што су:
- вријеме ступања на снагу Устава Републике Српске и формирање и рад републичких органа и организација,
- састав Народне скупштине Републике Српске коју сачињавају посланици изабрани на вишестраначким изборима 1990. године, те одржавање допунских избора ради попуне Народне скупштине,
- начин избора предсједника Републике, а до избора да ту функцију обавља Предсједништво,
- избор предсједника и чланова Владе извршиће се одмах по доношењу закона о влади,
- избор предсједника и судија редовних судова извршиће се у року од три мјесеца,
- усклађивање статута општина обавиће се у року од шест мјесеци,
- доношење 13 закона од стране Народне скупштине у року од 30 дана, који ће омогућити рад државних и других органа Републике Српске,
- доношење три изборна закона који ће омогућити изборе чим се за то стекну услови (прије свега заврши рат),
- примјењивање закона СФРЈ и СР БиХ који нису у супротности са Уставом Републике Српске до доношења закона од стране Народне скупштине.
Тако је овај Уставни закон омогућио функционисање државе у почетној фази у складу са Уставом, односно омогућио примјену Устава Републике Српске.
|
