|
bez_respekta
|
 |
« poslato: 16. 01. 2012. 10:40 » |
 Idi gore
|
 |
|
|
|
« Poslednja izmena: 16. 01. 2012. 11:02 free2020 »
|
|
 Henry Kissinger:"Until it was created in 1992, Bosnia had never been an independent state. " |
|
|
|
padobranac
|
|
« Odgovor #1 poslato: 17. 01. 2012. 01:41 » |
Idi gore
|
"Srednja škola bila mi je najljepši dio školovanja, zbog dobre raje, ali i zbog činjenice da sam, željna usavršavanja, na kraju maturirala na Koledžu ujedinjenog svijeta u Mostaru."
na koledzu?
|
|
|
|
|
|
Matovilo
|
|
« Odgovor #2 poslato: 18. 01. 2012. 01:30 » |
Idi gore
|
Citat iz naslovne teme: ŽIVOT U GLAVNOM GRADU BIH: Bila sam jedino 'srpsko dijete' koje je '97 upisano u jednu sarajevsku školu. Nisi ti "srpsko dijete" vec si de(j)te idiota,veoma neodgovornog prema svom detetu. Glavni grad BiH     jes ali samo u glavusama Muja,nikako u glavusama Radovana i Franja. Glavni grad R.Srbske je BanjaLuka Glavni grad H.Bosne je zapadni Mostar. |
|
|
|
|
Matovilo
|
|
« Odgovor #3 poslato: 18. 01. 2012. 03:07 » |
Idi gore
|
Citat naslovne teme: I sve do 2011. godine ja sekunde nisam sumnjala u multietničnost moga Sarajeva. Niti sam sumnjala u pravdu ovog grada. Zamislimo se kako li i sta li misle onih blizu 200.000 Srba bivsih Sarajlija kada bi ove idiotluke procitali Sarajevo pre 20 godina iz price jedne muslimanke,cestite Srbske snajke: JA MUSLIMANKA ...
(Drugi deo)
Poklon za Staljina
Rođena sam u jednom malom gradiću u Bosni sa većinskim srpskim stanovništvom. Potičem i vaspitavana sam u patrijarharnoj porodici gdje je otac bio strah i trepet. Roditelji nikada nisu išli u džamiju ali majka je ipak nosila dimije. Dobrovoljni prilog, koji je prikupljao tamošnji hodža, nikada nisu dali. Otac se deklarisao kao Pakistanac, porijeklom iz nekog Hajdarabada, mada je to daleko od istine, a ne znam ni da li je to pravo ime nekog grada koji postoji negde.
Ali znam da smo moja majka i ja bili njegovi robovi, više nego što smo mu bili supruga i ćerka. Jedno od mojih konstantno prisutnih razmišljanja bilo je traženje razloga i odgovora na činjenicu da su moji roditelji tako silno mrzeli Srbe i sve što je srpsko. Mnoge stvari sam shvatila tek kada sam odrasla i kada sam se, bez njihove dozvole, udala za čovjeka koga sam voljela i koji nije bio po njihovoj volji. Pred sam rat u nekadašnjoj Bosni, krajem 1991. godine, počela sam da se vraćam u retrospektivu odnosa između mene i porodice u kojoj sam rođena. Osećala sam da kod njih moj suprug nije dobro došao i da naša djeca nikada nisu bila prihvaćena kao njihovi "pravi" unuci. Koliko sam bila ispunjena srećom kao supruga i majka, toliko sam bila nesrećna što se u kući mojih roditelja nigdje nije mogla vidjeti fotografija mene i moje djece. Fotografije drugih unuka bile su vidno istaknute. Komunikacija između mene, moje "četničke" porodice i mojih roditelja, išla je istrošenim mostom, nesigurnim i oronulim od tereta emocija naizmenične ljubavi i mržnje. Kako po vrednovanju mojih roditelja za životnog saputnika nisam našla "blisatavi dijamant" odlučila sam da sa suprugom oblikujem i stvorim naš blistav životni mozaik od čistih dragulja, nas četvoro koji smo sačinjavali porodicu podarenu najvrednijim Božjim darom, ljubavlju i međusobnim poštovanjem i razumevanjem.
Negdje krajem te iste 1991.godine, ja i moja porodica smo osjećali da se nešto neobično dešava i sprema?! Visilo je u zraku. Prodavnice i samoposluge bile su opsjednute kupcima, mojim komšijama muslimanima. Kupovali su prehrambene proizvode u enormnim količinama. Nikako mi nije bilo jasno zašto mi je komšija-musliman, često sugerisao da i ja kupim što više konzervi, ulja, brašna, šećera… I sada ga čujem kako kaže: "Komšinice, kupi, trebaće ti!” U obližnjim prodavnicama konstantno su se zaustavljali neki meni strani ljudi. Ostajali su dugo i za pultom sa vlasnicima istih vodili razgovore. Pri mom ulasku priča bi, kao po komandi, utihnula…! Te godine počele su i da mi se "udvaraju" moje komšinice – muslimanke. Pozivale su me na kafu i utrkivale se kod koje ću prije doći. Bilo mi je sumnjivo zašto sam im tako naprasno zapala za oko baš sada?! Znale su da ja nisam od onih koja voli piti "kafiću" a, iskreno rečeno, za to nisam ni imala vremena. Na nagovor mog supruga jednog dana odlučim da odem kod najbliže od njih. Bila je to prava muslimanka. Klanjala je pet vakata, pročitala je Kuran nekoliko puta i imala kćerku udatu za Hrvata, kojoj to nikada nije oprostila.
Uđoh i sjedoh. Predamnom na stolu Kuran na arapskom jeziku i Kuran u prevodu. Pitam je da li ona zna prevoditi sa arapskog jezika, a ona će kao iz topa: "Draga moja, to se ne prevodi, to se uči. A za tebe sam pripremila jedan Kuran na Bosanskom jeziku"! Upitala sam je da mi objasni razlog da mi daje na čitanje ovaj drugi? "Pa znaš…", reče komšinica, "ti si pogriješila pred našim Alahom. Treba da se moliš da ti oprosti što si se udala za "inevjerca". Aha, rekoh sebi! Tu riječ sam često slušala od mojih roditelja i osjetila sam da je sada bio momenat kada ću i mojoj komšinici reći istinu u brk. Isto kao što sam je rekla i mojoj majci. Pošto dobro poznajem istoriju muslimana, i drugih religija, počeh da joj postavljam razna pitanja. Povedoh i priču o nastanku muslimanske religije, o Bogumilima koji nisu prihvatili Hrišćanstvo i prelazili u Islamsku religiju. "Danak u krvi" sam joj lijepo opisala. Moja komšinica sluša, a ja nikako da stanem i kažem joj: "Većina muslimana znaju svoje porijeklo. Zbog njihovog porijekla muslimanske i pravoslavne porodice imaju ista prezimena. Mnogi od njih se vraćaju svojim KORENI-ma, a oni koji prate svoje genološko stablo znaju vrlo dobro da su porijeklom Hrišćani, a to su: Osman Đikić, Aliverić Tuzlak, Meša Selimović, Avdo Karabegović, Kusturica itd. Neki od njih su držali ikone u svojim kućama sve do posljednjeg dana njihovog života". Na moju primjedbu da se vjerska mržnja ne raspiruje ni u jednoj od drugih religija (Stari zavjet, Novi zavjet, Talmud), kao što se to može pročitati u Kuranu i u Alijinoj Islamskoj deklaraciji, osjetila sam i da smo tima došli do kraja našoj priči. Uzeh Kuran i pravo u moje "gnijezdo" puno topline i ljubavi. Na putu do kuće, i protiv moje volje, razmišljah "da li sam stvarno pogriješila pred Alahom i da li je moje srce moglo i smelo izabrati drugog Boga, bez odobrenja onog prvog?! Ali da li "njihov" Alah može to reći, da su moja dječica, dvije slatke i prelijepe glavice, neprihvatljivi, manje vredni i drugačiji, samo zato što su "inevjerci" ?!
Kuran su počela čitati moja djeca jer ja nisam imala interesa prema toj literaturi. Kada su stigli do stranice gdje stoji da "…musliman ne može imati za prijatelja nekoga ko je druge vjere…" predložiše mi, uz konstataciju da je ono što su u njoj pročitali neprihvatljivo, da komšinici što prije vratim njenu "knjigu". Obradovana njihom odlukom i stavom odrecitovala sam im jednu strofu pjesme od Osmana Đikića, gde se između ostalog kaže: "…Hej, Srbin sam, Srbin, brate, to je moje pravo ime koje ne bih za sve dao, a sve za nj bih žrtvovao…"! Knjiga, koja je bila toliko vredna za moju komšinicu, kod nas je zauvijek zatvorena. Istovremeno, dan za danom, bilo je sve očiglednije da se vrata međunacionalnoj mržnji u Bosni otrvaraju sve češće i sve šire. Izuzetno pripremljena Muslimanska propaganda širila se svakodnevno u emitovanjima Televizije bivše Bosne i Hercegovine. Primjenjivali su poznatu ideju: "Ako se najveća laž ponavlja bezbroj puta, ona će vremenom postati istina". Jednog dana, negdje u februaru te godine, vidim dva policijska transportera pred TV kućom u Sarajevu. Sve što se dešavalo tih dana bilo nam je čudno, a posebno da su od nas dvoje, mene i mog supruga, zazirali i Srbi i Muslimani. Sada znam da je to bilo iz razloga što su zaključili da ne pripadamo ni jednima ni drugima. Narod je pričao da će biti rata, a mi smo bili među poslednjima koji su to saznali. Bili smo slijepi i nismo verovali da ce veoma brzo U Bosnu stici zlo, koje se naslucivalo ucestalim muslimanskim jednonacionalnim okupljanjima i sve čvršćim vezivanjem u čvor muslimansko-hrvatskih zastava.
Danas, kada pišem ove redove, ne mogu govoriti o tačnom datumu pojedinih zbivanja. Mnogo toga se i zaboravilo, ali se dobro sjećam pucnjave u Sarajevu prvog dana Bajrama. Moj suprug, naša deca i ja, bili smo na putu ka Ilidži i jedva glavu sačuvasmo. Kada stogosmo na Ilidžu, tišina. Otvorimo TV, a tamo svaka druga riječ: …četnici i četnici… Tuku, kažu, Sarajevo granatama, tenkovima i mitraljezima sa okolnih planina…"?! A mi, u cetru Sarajeva taj isti dan, vidjesmo mnoge ljude u maskirnim uniformama, sa zelenim beretkama na glavi i pištoljima za pojasom. Na Ilidži počelo komešanje muslimana. Sa prozora jedne od kuća što se naslanjaše na našu, čujem: "Četnici, majku vam…! Sve vas treba pobiti"! Srpska policija, nakon izvesnog vremena, pođe u potragu za oružjem po muslimanskim stanovima. A razloga za to su imali. Mnogo. Nisam znala šta se događalo u politici, ali sam bila živi svjedok formiranja srpske vojske. Ustvari, bila su to naša djeca iz komšiluka, srpska, naravno. Nije tu bilo nikakvih Četnika, Rusa ili "Srbijanaca iz Srbije", kako se govorilo na njihovoj TV. Jeste, istina je da je JNA stala u zaštitu srpskog življa. Pa i kako ne bi kada su muslimani i Hrvati masovno napuštali JNA, a pretnje Srbima i njihovim porodicama dolazile i od Muslimana i od Hrvata? Na bezbroj pitanja koja su preletala u mojoj glavi, tada nisam imala odgovor.
Ali danas se dobro sjećam, i sjećaću se cijelog života, da je negdje krajem aprila počeo prvi napad muslimanskih zelenih beretki na Ilidžu. Sjećam se kao da je bilo jučer. Od 6 sati ujutro pa do oko 3 sata poslije podne, gorjelo je nebo, a zemlja se tresla od pucnjave i eksplozija granata koje su dolazile sa muslimanskih položaja. Istoremeno se sa svih sredstava javnog informisanja slušao samo vapaj muslimana kako Srbi sa Ilidže napadaju Sarajevo?! A samo nekoliko dana prije napada, Institut za rehabilitaciju na Ilidži je primio "bolesne muslimane" na "rehabilitaciju". Mnoge već tada sa štakama. Njihova "rehabilitacija" sastojala se u tome da iz centra Ilidže, sa prozora Instituta, snajperima pomognu Alijinom privatnom "generalu" Juki Prazini koji je, iz pravca centralnog Sarajeva, započeo i vršio napad na Ilidžu…... |
|
|
|
|
Matovilo
|
|
« Odgovor #4 poslato: 18. 01. 2012. 03:14 » |
Idi gore
|
Sarajevo pre zamalo 100 godina iz pera jednog Saraj Yevrejina koji je napustao Sarajevo ....a pismo koje je napisao o SArajevu i Bosni ,napisao je svome skolskom drugu Ivo Andricu a Ivo A.je pismo sacuvao i stavio pod anslovom "Pismo prijatelju iz 1920g".Evo delica tog zapazanja Yevrejina Sarajlije ....: Ivo Andrić - Pismo priajtelju iz 1920.(skracena verzija) Dragi prijatelju,
Da predjem odmah na stvar. Bosna je divna zemlja, zanimljiva, nimalo obična zemlja i po svojoj prirodi i po svojim ljudima. I kao što se pod zemljom u Bosni nalaze rudna blaga, tako i bosanski čovek krije nesumnjivo u sebi mnogu moralnu vrednost koja se kod njegovih sunarodnika u drugim jugoslovenskim zemljama ređe nalazi. Ali vidiš, ima nešto što bi ljudi iz Bosne, bar ljudi tvoje vrste, morali da uvide, da ne gube nikad iz vida: Bosna je zemlja mržnje i straha. Ali da ostavimo po strani strah koji je samo korelativ te mržnje, njen prirodan odjek, i da govorimo o mržnji. Da, o mržnji.
I ti se instinktivno trzaš i buniš kad čuješ tu reč (to sam video one noći na stanici), kao što se svaki od vas opire da to čuje, shvati i uvidi. A stvar je baš u tome što bi to trebalo uočiti, utvrditi, analizirati. I nesreća je u tome što to niko neće i ne ume da učini. Jer, fatalna karakteristika te mržnje i jeste u tome što bosanski čovek nije svestan mržnje koja živi u njemu, što zazire od njenog analiziranja, i mrzi svakoga ko pokuša da to učini. Pa ipak, činjenica je: da u Bosni i Hercegovini ima više ljudi koji su spremni da u nastupima nesvesne mržnje, raznim povodima i pod raznim izgovorima, ubijaju ili budu ubijeni, nego u drugim po ljudstvu i prostranstvu mnogo većim slovenskim i neslovenskim zemljama.
Ja znam da mržnja, kao i gnev, ima svoju funkciju u razvitku društva, jer mržnja daje snagu, a gnev izaziva pokret. Ima zastarelih i duboko ukorenjenih nepravdi i zloupotreba, koje samo bujice mržnje i gneva mogu da iščupaju i otplave. A kad te bujice splasnu i nestanu, ostaje mesto za slobodu, za stvaranje boljeg života. Savremenici vide mnogo bolje mržnju i gnev, jer pate od njih, ali potomstvo će videti samo plodove snage i pokreta.
Znam ja to dobro. Ali ovo što sam gledao u Bosni, to je nešto drugo. To je mržnja, ali ne kao neki takav momenat u toku društvenog razvitka i neminovan deo jednog istorijskog procesa, nego mržnja koja nastupa kao samostalna snaga, koja sama u sebi nalazi svoju svrhu. Mržnja koja diže čoveka protiv čoveka i zatim podjednako baca u bedu i nesreću ili goni pod zemlju oba protivnika; mržnja koja kao rak u organizmu troši i izjeda sve oko sebe, da na kraju i sama ugine, jer takva mržnja kao plamen, nema stalnog lika ni sopstvenog života; ona je prosto oruđe nagona za uništenjem ili samouništenjem, samo kao takva i postoji, i samo dotle dok svoj zadatak potpunog uništenja ne izvrši.
Da, Bosna je zemlja mržnje. To je Bosna. I po čudnom kontrastu, koji u stvari i nije tako čudan, i možda bi se pažljivom analizom dao lako objasniti, može se isto tako kazati da je malo zemalja u kojima ima toliko tvrde vere, uzvišene čvrstine karaktera, toliko nežnosti i ljubavnog žara, toliko dubine osećanja, privrženosti i nepokolebljive odanosti, toliko žeđi za pravdom. Ali ispod svega toga kriju se u neporoznim dubinama olujne mržnje, čitavi uragani sapetih, zbijenih mržnji koje sazrevaju i čekaju svoj čas. Između vaših ljubavi i vaše mržnje odnos je isti kao između vaših visokih planina i hiljadu puta većih i težih nevidljivih geoloških naslaga na kojima one počivaju. I tako, vi ste osuđeni da živite na dubokim slojevima eksploziva koji se s vremena na vreme pali upravo iskrama tih vaših ljubavi i vaše ognjene i svirepe osećajnosti. Možda je vaša najveša nesreća baš u tome što i ne slutite koliko mržnje ima u vašim ljubavima i zanosima, tradicijama i pobožnostima.
I kao što tle na kom živimo prelazi, pod uticajem atmosferske vlage i toplote, u naša tela i daje im boju i izgled, i određuje karakter i pravac našem načinu života i našim postupcima tako isto silna, podzemna i nevidljiva mržnja na kojoj živi bosanski čovek ulazi neprimetno i zaobilazno u sve njegove, i najbolje postupke. Poroci rađaju svuda na svetu mržnju, jer troše a ne stvaraju, ruše a ne grade, ali u zemljama kao što je Bosna i vrline govore i deluju često mržnjom. Kod vas asketi ne izvlače ljubav iz svoje askeze, nego mržnju na sladostrasnike; trezvenjaci mrze one koji piju, a u pijanicama se javlja ubilačka mržnja na ceo svet. Oni koji veruju i vole smrtno mrze one koji ne veruju ili one koji drugačije veruju i drugo vole. i, na žalost, često se glavni deo njihove vere i njihove ljubavi troši u toj mržnji. (Najviše zlih i mračnih lica može čovek sresti oko bogomolja, manastira i tekija.)
Oni koji tlače i eksploatišu ekonomski slabije, unose u to još i mržnju, koja tu eksploataciju čini stostruko težom i ružnijom, a oni koji te nepravde podnose, maštaju o pravdi i odmazdi, ali kao o nekoj osvetničkoj eksploziji koja bi, kad bi se ostvarila po njihovoj zamisli, morala da bude takva i tolika da bi raznela i tlačenog zajedno sa mrskim tlačiteljem. Vi ste, u većini, navikli da svu snagu mržnje ostavljate za ono što vam je blizu. Vaše su voljene svetinje redovno iza trista reka i planina, a predmeti vaše odvratnosti i mržnje tu su pored vas, u istoj varoši, često sa druge strane vašeg avlijskog zida. Tako vaša ljubav ne traži mnogo dela, a vaša mržnja prelazi vrlo lako na delo. I svoju rođenu zemlju vi volite, žarko volite, ali na tri-četiri razna načina koji se među sobom isključuju, smrtno mrze i često sudaraju.
U nekoj Mopasanovoj pripoveci ima jedan dionizijski opis proleća koji se završava rečima da bi u takve dane po svim uglovima trebalo izlepeti oglase: „Građanine francuski, proleće je, čuvaj se ljubavi.“ Možda bi u Bosni trebalo opominjati čoveka da se na svakom koraku, u svakoj misli i svakom, i najuzvišenijem, osećanju čuva mržnje, urođene, nesvesne, endemične mržnje. Jer toj zaostaloj i ubogoj zemlji, u kojoj žive zbijeno dve različite vere, trebalo bi četiri puta više ljubavi, međusobnog razumevanja i snošljivosti nego drugim zemljama.
A u Bosni je, naprotiv, nerazumevanje, koje povremeno prelazi u otvorenu mržnju, gotovo opšta karakteristika stanovnika. Između raznih vera jazovi su tako duboki da samo mržnja uspeva ponekad da ih pređe. Znam da mi se na to može odgovoriti, i sa dosta prava, da se u tom pogledu ipak primećuje izvestan napredak, da su ideje XIX veka i ovde učinile svoje, a da će sada posle oslobođenja i ujedinjenja sve ići mnogo bolje i brže. Bojim se da nije sasvim tako. (Ja sam, čini mi se, za ovo nekoliko meseci dobro video strašne međusobne odnose meću ljudima raznih vera i raznih narodnosti u Sarajevu!) � tampaće se i govoriće se svuda i svakom prilikom: „Brat je mio, koje vere bio“ ili „Ne pita se ko se kako krsti, neg čija mu krvca grije prsi“.
„Tuđe poštuj, a svojim se diči“, „Integralno narodno jedinstvo ne poznaje verskih ni plemenskih razlika“. Ali oduvek je u bosanskim građanskim krugovima bila dosta lažne građanske učtivosti, mudrog varanja sebe i drugih zvučnim rečima i praznim ceremonijalom. To prikriva kako-tako mržnju, ali je uklanja i ne sprečava u rastenju. Bojim se da i pod pokrovom svih savremenih maksima mogu u tim krugovima da dremaju stari nagoni i kainovski planovi, i da će živeti dok god ne budu potpuno izmenjene osnove materjalnog i duhovnog života u Bosni. A kad će doći to vreme, i ko će imati snage da to? Jednom će doći, ja u to verujem, ali ovo što sam video u Bosni ne ukazuje na to da se tim putem već sada ide. Naprotiv.
Ja sam o tome razmišljao, naročito poslednjih meseci, kad sam se još borio sa odlukom da zauvek napustim Bosnu. Razumljivo je da ne spava dobro čovek koji se nosi takvim mislima. I ja sam ležao pored otvorenog prozora u sobi u kojoj sam se rodio, napolju je šumela Miljacka naizmenice sa vetrom rane jeseni u još obilnom lišću.
Ko u Sarajevu provodi noć budan u krevetu, taj može da čuje glasove sarajevske noći. Teško i sigurno izbija sat na katoličkoj katedrali: dva posle ponoći. Prođe više od jednog minuta (tačno sedamdeset i pet sekundi, brojao sam) i tek tada se javi nešto slabijim ali prodornim zvukom sat sa pravoslavne crkve, i on iskucava svoja dva sata posle ponoći. Malo za njim iskuca promuklim, dalekim glasom sahat-kula kod Begove-džamije, i to iskuca jedanaest sati, avetinjskih turskih sati, po čudnom računanju dalekih, tuđih krajeva sveta!
Jevreji nemaju svoga sata koji iskucava, ali bog jedini zna koliko je sada sati kod njih, koliko po sefardskom a koliko po eškenaskom računanju. Tako i noću, dok sve spava, u brojanju pustih sati gluvog doba bdi razlika koja deli ove pospale ljude koji se budni raduju i žaloste, goste i poste prema četiri razna, među sobom zavađena kalendara, i sve svoje želje i molitve šalju jednom nebu na četiri razna crkvena jezika. A ta razlika je, nekad vidljivo i otvoreno, nekad nevidljivo i podmuklo, uvek slična mržnji, često potpuno istovetna sa njom. |
|
|
|
|
