МЕМОРАНДУМ О РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ КРАЈИНИ

[SlobodnaKrajina]

Република Српска Крајина – Влада у прогонству

МЕМОРАНДУМ О РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ КРАЈИНИ

Староседелаштво Срба у Крајини је археолошки доказано. Откривени су српски гробови из четвртог века у Далмацији, Лици и Босанској Крајини. Тиме је обеснажена претпоставка да су Срби дошли на Балкан тек у шестом и седмом столећу после Христа.
Срби у Крајини и Хрватској се спомињу и у старим европским докумен-тима. Као и у хроници с франачког двора – у Ајнхардовом летопису: 818. и 822. године.
Две трећине далматинске обале су припадале средњовековној Србији и српској Босни.
После пада Балкана под Турке, Срби Крајишници организују у Аустрији своје локалне органе – а од 1630. године, цар им издаје и Српски устав (Statuta Valachorum). Срби имају самоуправу, па и српске општинске судове и врховни суд! За узврат, Срби Крајишници су чували аустријску границу од Турака.
О Српској Крајини, сведочи и аустријски цар Леополд Други, 1790:
“Што се Мене тиче, држим да је српски народ, и пре рата с Турцима, живео у Срему, Славонији и Бачкој, а приликом рата, једнодушно у поновном освајању истих предела, учествовао, те и сад тамо живи, па да, стога, на те земље и најви-ше право има”.
Староседелаштво Срба није бележено у уџбеницима бивше Југославије. У Хрватској је фалсификована историја, па су то користили хрватски полити-чари – подстичући мржњу против Срба. Успут су фалсификовали ратна збива-ња, истичући да су Хрвати били у хришћанској војсци, а Срби у Турској.
И српске вође и историчари су, верујући у вечност Југославије, занема-ривали ове фалсификате – да би одобровољили Хрвате за Југославију. Дозво-лили су, поред осталог, да хрватски политичари и римокатолички свештеници, од 1918. до 1941, асимилују у хрватску нацију Србе римокатолике у Српској Крајини и Босни и Херцеговини. Овај државни и религиозни инжењеринг над Србима римокатолицима, омогућио је Хитлеру да у Другом светском рату оснује Независну Државу Хрватску и да подстакне римокатолике и муслимане на потпуно истребљење православног српског становништва. Тако је хрватска војска (у којој су, поред етничких Хрвата, били Срби римокатолици и Срби муслимани) подигла концентрационе логоре смрти и у њима убила 1/3 право-славних Срба - у Српској Крајини и у Босни и Херцеговини.

Детаљи о стварању Хрватске у Југославији
Републику Хрватску су 1991. чиниле територије хрватског и српског на-рода. Сходно томе, у Уставу Хрватске из 1974. године, оба народа су носиоци суверенитета:
„ЧЛАН 1: Социјалистичка Република Хрватска је национална држава хр-ватског народа, држава српског народа у Хрватској и држава националних ма-њина које живе у њој.“
Државност Хрватске у Југославији се темељила на самоопредељењу Хр-вата и Срба у Хрватској. После Првог светског рата, Словенци, Хрвати и Срби су основали државу на својим етничким територијама у бившој Аустрији - 29. октобра 1918. Већ 1. децембра 1918. ујединили су је са Србијом у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца – од 1929. Краљевина Југославија.
Православни Срби су се борили против фашиста и имали су две антифа-шистичке ослободилачке армије – партизане и четнике. После победе антифа-шистичких држава у Другом светском рату, православни Срби су опростили Хрватима наведени стравични геноцид. Пристали су (1945) да своје етничке територије споје с хрватским и организују Народну Републику Хрватску (ка-сније, Социјалистичку Републику Хрватску). Срби су поставили Хрватима са-мо један услов – да власти Републике Хрватске не могу прекидати државне ве-зе Срба у Крајини са Србима у осталим федералним јединицама Југославије.
Ову политичку вољу српског народа, нису поштовали Влада и Сабор Републике Хрватске 1990-91. године, проглашавајући сецесију из Југославије и бришући у хрватском Уставу одредницу о суверености Срба у Хрватској. Хрвати су тада, према међународном праву, извршили агресију на СФР Југо-славију. Напали су војне касарне и почели терор над Србима. Овакви поступци се квалификују као агресија у Резолуцији Генералне скупштине ОУН број: 3314/1974, од 14. децембра 1974. У њеном Члану 2, то недвосмислено пише:
„Употреба оружане силе, којом се крши Повеља, од стране једне државе, која делује прва, представља довољан, непосредан доказ чина агресије, иако Са-вет безбедности може закључити, у складу са Повељом, да утврђивање да је по-чињен чин агресије не би било оправдано, кад се узму у обзир, друге постојеће околности, међу њима, чињеница, да акти о којима је реч, или њиове последице, немају довољну тежину.“
Одредница (Д) овог Члана прецизира акте агресије, а они су типични за понашање хрватских војника и полицајаца 1991. године:
„У складу са одредбама Члана 2, и само уз резерве садржане у њему, без обзира на то, да ли је рат објављен или није, услове, чина агресије, испуњавају сви акти који следе:...
Д) Напад оружаних снага, једне државе, на копнене, поморске, или вазду-хопловне оружане снаге, или на цивилну морнарицу, и авијацију, друге државе.“
Уз овако јасну Повељу ОУН о агресији, Хрватска се огрешила и о Устав СФРЈ. Он је предвиђао да се осамостаљење република може обавити само уз 265
сагласност свих конститутивних народа. Значи, никако без сагласности Срба у Хрватској. Насилну сецесију не дозвољавају ни одредбе правних начела про-свећених народа – у смислу Члана 38 (с) Статута Међународног суда правде у Хагу, где се сецесија квалификује као најтеже кривично дело. Оваква квали-фикација сецесије је садржана и у законима: Француске, Немачке, Швајцар-ске, Русије, Пољске, Мађарске и многих других земаља.
Нико од Срба у Социјалистичкој Републици Хрватској није био приста-лица стварања српске државе. Српске вође су, за разлику од хрватских, по-штовале одредбе Устава СФРЈ и наведене одредбе међународног права.
Србе су (1990. и 1991) запрепастиле мере хрватске власти – истоветне мерама из времена фашизма. Зато су се Срби организовали – да би обезбедили своја грађанска и етничка права. Тражили су да се одредница о српској сувере-ности у Хрватској врати у Устав, али је то хрватски парламент одбио. Срби су упозоравали да је сецесија Хрватске противуставна и кривично дело по Ста-туту Међународног суда правде у Хагу, али се хрватска власт ни на ово није обазирала. Прогон Срба је био све бруталнији. Једна од мера тог прогона није забележена ни у једној држави последња три столећа – запослени Срби су до-бијали колективна решења о отпуштању с посла „... зато што не поштују ле-галну власт у Републици Хрватској“. Успут, забрањено је српско писмо, а по-родице у градовима су присиљаване да децу покатоличе и ако је то, по Повељи УН, злочин геноцида. Документа о покатоличавању српске деце, Влада РСК у избеглиштву поседује, а о овом злочину геноцида постоје многи сведоци и ма-тичне књиге крштених у римокатоличким црквама у Хрватској.
Овај геноцид против Срба у Хрватској од 1990. до 1995. истоветан је оном почињеном од стране сила Осовине у Другом светском рату. Тада је Хрватска била у савезу фашистичких држава и злочини геноцида у Хрватској су изазвали згражање – чак и неких немачких фашистичких генерала. Уједињене нације су предузеле кораке да се злочини геноцида више не понове. Зато је Ге-нерална скупштина, Резолуцијом бр. 260 А (III) од 9. 12. 1948, изгласала Кон-венцију о спречавању и кажњавању злочина геноцида. Њене најважније одред-бе упућују да се у Хрватској, од 1990. до 1995. поновио злочин геноцида над Србима. Нарочито онај о превођењу српске деце из православне у римокато-личку религију, што је садржај Тачке „е“, Члана II Конвенције ОУН:
''Стране уговорнице, признајући да је у свим периодима историје геноцид наносио велике губитке човечанству; уверене да је међународна сарадња потребна да би се човечанство ослобо-дило једног тако мрског зла; споразумеле су се о следећем:

Члан I
Стране уговорнице потврђују да је геноцид, било да је извршен у време ми-ра или рата, злочин међународног права и обавезују се да ће га спречити и казнити.
Члан II
У овој конвенцији под геноцидом се подразумева било које од ниже наве-дених дела, почињених у намери да се потпуно или делимично уништи као та-кава нека национална, етничка, расна или религиозна група:
а) убиство чланова групе;
б) тешка повреда физичког или менталног интегритета чланова групе;
ц) намерно подвргавање групе таквим животним условима који треба да доведу до њеног потпуног или делимичног физичког уништења;
д) мере усмерене ка спречавању рађања у оквиру групе;
е) принудно премештање деце из једне групе у другу.
Члан III
Биће кажњена следећа дела:
а) геноцид;
б) споразум о извршењу геноцида;
ц) непосредно и јавно подстицање на извршење геноцида;
д) покушај геноцида;
е) саучесништво у геноциду.
Члан IV
Лица која су извршила геноцид или било које друго дело побројано у Чла-ну III, биће кажњена, било да су државни руководиоци, службеници или појединци.

Против хрватског сепаратизма биле су европске државе и међународне организације. Хрватска није поштовала Декларацију КЕБС-а (данас ОЕБС) о Југославији, усвојену у Берлину 19. јула 1991, којом је ускраћено право сецио-нистичким снагама да самопрокламују нове државе у Југославији. КЕБС је ову Декларацију заснивао и на споменутој одредби Статута Међународног суда правде у Хагу, наглашавајући у Декларацији:
„Министри су изразили забринутност и подршку демократском развоју, је-динству и територијалном интегритету Југославије, заснованом на економским реформама, пуном поштовању људских права у свим деловима Југославије, укључујући и права мањина“.
Хрватска се није освртала на међународно право и препоруке КЕБС-а. Илегално је увозила оружје из Мађарске и наоружавала Хрвате и припаднике националних мањина, осим Срба. Хрвати су истицали фашистичке ознаке и фашистички се поздрављали. Срби су тучени и застрашивани. Паљене су и миниране Србима куће и привредни објекти.
У разрешењу југословенске кризе, Срби у Хрватској и Крајини су се за-лагали за Југославију, као федерацију с постојећим федералним јединицама и сопствену културну аутономију у оквиру Републике Хрватске. По узору на аутономне регионе или покрајине у Италији и Шпанији. У случају да се југо-словенска држава распадне, Срби у Крајини су захтевали да им се, по истом начелу – по којем се опредељују Хрвати и Словенци, призна право на самоо-предељење и останак у постојећој југословенској држави. Срби у Крајини су доследно примењивали исте поступке на свом етничком простору, тежећи да се заштите – територијално и институционално. На ароганцију и нетолеранци-ју хрватске власти, као и на хрватски државни терор, Крајишници су одговори-ли политичким и демократским мерама.
Они су основали заједницу општина са српском већином (предвиђену Уставом Хрватске), али је Хрватска то спречавала ванзаконски – бруталним, полицијским и војним мерама. Кад су сви покушаји у сређивању српско-хрват-ских односа у оквиру заједничке државе били одбијени од стране хрватских власти, Срби су се одлучили да оснују државу, на својој етничкој и историјској земљи – Републику Српску Крајину.
Хрватска је кренула у необјављени рат против РСК. Уследила је Резолу-ција Савета безбедности 743 (1991), по којој је РСК стављена под заштиту УН. У њу су послате мировне снаге и повучена Југословенска народна армија. Ре-золуција је предвиђала да се у РСК примењују закони Југославије, а не Хрватске.

У оваквој ситуацији, Уједињене нације су захтевала од Хрватске да за-конски регулише етничка права Срба и да им омогући аутономију. Хрватска је прихватила обавезу – изменила је закон, али је дату обавезу изиграла. Обаве-стила је да је предвидела аутономију за Србе, али мировни посредници нису уочили да се то односило само на два котара – једва једну петину територије Републике Српске Крајине! Ову хрватску понуду су Срби, више пута, одбија-ли, а онда ју је хрватска Влада предала америчком амбасадору Питеру Галбрај-ту, који је ту понуду именовао као “План З–4“. Мировни посредници су, избега-вајући да обавесте да се план не односи на целу РСК, прогласили Крајишнике некооперативним! Председник Мартић је одбио да га прихвати, јер је знао да је у питању аутономија само у два среза. Ипак је обавестио америчког амба-садора Галбрајта да ће РСК о њему расправљати кад Савет безбедности продужи, неизмењен, мандат Мировних снага – назначено је да су оне у Хр-ватској, а не у Југославији, или у РСК, како је то писало у Венсовом плану. И поред оваквог прејудицирања политичког решења од стране Савета безбедно-сти и поред тога што је “План З-4“ био штетан по Србе, прихватио га је премијер др Милан Бабић у Београду и парафирала га је крајинска делегација у Женеви (крај јула и почетак августа 1995).

Представници УН су обећали да ће безбедност српског народа у РСК – уз тај потпис – бити ненарушива. Но, Хрватска је извршила агресију и етнички очистила РСК – прогнавши око 80% српског становништва.
***
Пре етничког чишћења Срба у Републици Српској Крајини, Хрватска је прогнала Србе из градова и подручја под својом контролом – од 1990. до 1995. Иако нису били организовани са Србима у Крајини, морали су да напусте своје куће, станове и привредне објекте у Загребу, Сплиту, Дубровнику, Ријеци, Ва-
268
раждину, Дарувару... и из 183. села у Западној Славонији. Генерални секретар ОУН др Бутрос Бутрос Гали је реферисао Савету безбедности 15. маја 1993. о овом етничком чишћењу и пљачкању српске имовине. Рекао је да је хрватска власт прогнала у Југославију и Републику Српску Крајину 251.000 Срба из Хр-ватске – само до 18. марта 1993! Тад је Влада Републике Српске Крајине за-тражила од европских земаља, Канаде, Аустралије, Новог Зеланда, Аргентине и САД да доставе податке о прогнаним Србима из Хрватске - који су се скло-нили код њих, али ни једна од ових влада није желела да пружи овакве подат-ке. Да су то учиниле, онда би се приближно установиле размере хрватског ге-ноцида над Србима. Нажалост, била је то отворена подршка хрватском геноци-ду над Србима, што се данас може лако разазнати.
И Генерални секретар Б. Б. Гали је, на исти начин, подржао геноцид над Србима, јер није против Хрватске ништа предузео – прогон од 251.000 Срба није ни назвао геноцидом, ни етничким чишћењем. Све се завршило на тихом информисању чланова Савета безбедности.

***
Срби су преговарали с Хрватима о политичком решењу српско-хрват-ских односа, како је то предвиђао Венсов план. Треба истаћи потписивање срп-ско-хрватског Ердутског споразума, 15/16. јула 1993. Сведоци и гаранти су би-ли САД и Русија, а њихови представници заменици министара иностраних по-слова: Чарлс Редман и Виталиј Ћуркин. Споразум је требало да обезбеди поде-лу власти у Хрватској - сличну оној у Босни и Херцеговини 1995, договорену Дејтонским споразумом. Међутим, Туђман је, после месец дана, прогласио Ер-дутски споразум ништавним. Крајишници су започели тајне преговоре с Хрва-тима у Норвешкој – 2. новембра 1993. Делегације су се договориле око текста, али је Туђман, неколико часова пред потписивање, наредио својој делегацији да ништа не потписује и да се одмах врати у Хрватску. Уз посредовање бри-танских дипломата, РСК је послала представника за нове тајне преговоре с Хр-ватима (1994) у Лондону, али су Хрвати одбили да дођу.
Крајишници нису били некооперативни како су представљени, него је Хрватска чинила све да избегне било какво друго решење осим потпуног про-гона Срба из РСК и Хрватске.

***
Нејасно је због чега је Савет безбедности увео строге санкције РСК (те-риторији под својом заштитом). Забрањено је чак и органима УНЕСКО и Ме-ђународног црвеног крста да отварају представништва у РСК, а мађарски ца-риници су заустављали храну из хуманитарне помоћи за Србе у Крајини, све док се не би покварила!
Влада РСК је тражила објашњење од Кофи Анана – 1993, у Книну. Ре-као је да је упознат, али да ОУН не знају како да ту нелогичност отклоне?! Потпредседник Владе РСК г. Бранко Лубовац је обавестио Кофи Анана да хр-ватска спрема агресију на РСК и геноцид над Србима. Изнео је утисак да вој-ска ОУН неће заштитити српски народ. Кофи Анан се видно наљутио и одго-ворио да су војници и официри ОУН свесни војничке и официрске части и да ће заштитити српски народ, јер им је то основни задатак. Нажалост, хрватска војска је окупирала зону под заштитом ОУН, прогнала српски народ, спалила десетине хиљада српских кућа и опљачкала затечену имовину, а војници и официри ОУН су то мирно посматрали.
Етнички је очишћена зона под заштитом Уједињених нација, а Савет безбедности није предузео ништа против Хрватске. Ни Кофи Анан – тада ко-мандант Мировних снага, а данас Генерални секретар ОУН.

***
Упозоравамо да је холокаусту над Србима у Другом светском рату и ет-ничком чишћењу Срба из РСК и РХ, од 1990. до 1995, претходила припрема међу хрватским политичарима у деветнаестом и двадесетом столећу. Један од родоначелника хрватске државе др Анте Старчевић је у 19. столећу писао (а његове књиге се и данас објављују у Хрватској) да су Срби нижа раса и да их треба „сикиром утући“. Уз овакве осврте, у штампи и другој литератури је стално подстицан презир према православној религији и отворено се тражило да се Срби приморају на прелазак у римокатоличку религију. Овакав одгој је лако навео хрватске политичаре да 1941, под покровитељством Хитлерове Не-мачке, изгласају законе о физичком истребљењу Срба, Рома и Јевреја. И пре и после Другог светског рата, у Хрватској је, приликом пописа становништва, објављиван мањи број Срба. Тако је речено да у Хрватској 1981. живи 581.000 Срба, а било их је много више. Грађани који су се изјаснили за Југословене, приказани су у посебној рубрици, а они су 90% били Срби.
У једном моменту је амбасадор Хрватске у Њујорку, обавестио Савет безбедности да у Хрватској, ван Републике Српске Крајине, живи 471.000 Ср-ба. Хрватски амбасадор је добио из Загреба статистичке податке по општина-ма, па их је сам сабрао и тако добио приближније податке о броју Срба у Хр-ватској. Тада је Влада РСК тражила од Савета безбедности да се, на основу овог хрватског писма, утврди национална структура становништва бивше Хр-ватске, али у УН спремности за тако нешто није било.
Хрватска држава је у Другом светском рату прогласила одузимање имо-вине Србима, Ромима и Јеврејима, а то је учинила у односу на српску имовину 1995. године. Због притиска Међународне заједнице, Хрватска је такву одлуку ставила ван снаге, али и даље не дозвољава Србима да уђу у свој посед. Она обавештава да то не брани, али српске породице не могу да се врате у своје куће и своје станове, не могу да обрађују своју земљу и да користе своје индустријске, трговачке, саобраћајне и друге фирме. Хрватска тражи да до тих по-седа дођу судским путем, или административним поступцима код извршних органа. Такви поступци трају годинама и они су уприличени да би већина Ср-ба остала без своје имовине и без својих грађанских и националних права.

[SlobodnaKrajina]

Хрватска је починила највећи злочин геноцида у бившој Југославији.
Хрватски злочин геноцида не може се упоређивати са сличним злочини-ма других страна у југословенском рату од 1991. до 1995. Многи злочини су били последица завађених суседа с различитом верском и националном при-падношћу, затим последица деловања наоружаних криминалних група и вој-них јединица које су измицале контроли виших команди. Али, хрватски злочи-ни геноцида над Србима у Републици Српској Крајини и хрватским градовима били су смишљени и спроведени у свим структурама хрватске државе. Хрват-ски полицајци и војници стрељали су српске цивиле на више места. У масов-ним гробницама су сахрањене десетине лешева, а у Марином Селу и Пакрачкој Пољани (1991) око 300. Хрватски војници и полицајци су 25. децембра 1991. убили 123 српска цивила оба пола, становнике Госпића и Карлобага. Оваквих стратишта и логора за Србе било је у свим крајевима Хрватске, па и у Загребу и Сплиту. О размерама хрватских злочина над Србима се мало зна у свету, а само о једној гробници Хрвата на српској страни – на “Овчари“ код Вуковара, пише се превише, мада се починиоцима овог злочина суди у Србији. Починио-цима злочина над Србима се у Хрватској не суди, а онима који су убијали Србе у логору у Сплиту, хрватски суд је прочитао ослобађајућу пресуду. Хрватски војници и полицајци су убили 1.813 српских цивила – међу којима и 28 деце, али ова бројка није коначна, јер сви подаци о хрватским злочинима над Срби-ма нису прикупљени. За сада, Документациони информативни центар „Вери-тас“ у Београду располаже цифром о 6.059 убијених Срба – цивила, војника и полицајаца.
Хрватска није кажњена за злочине над Србима у зонама под заштитом Уједињених нација, мада су они документовани од стране официра УНПРО-ФОР-а. Поред многих других, најтежи су они на Миљевачком платоу – јун 1992, у Равним котарима – 22. јануара 1993. и Медачком џепу – 8. септембра 1993. Затим, потпуно етничко чишћење од Срба у Западној Славонији – 1. маја 1995, у агресији хрватске војске, названој „Бљесак“ и етничко чишћење у Дал-мацији, Банији, Кордуну и Лици – 4. августа 1995, у агресији хрватске војске, названој „Олуја“.
У злочинима над Србима у Републици Српској Крајини (1995), учество-вала је целокупна хрватска армија – са око 130.000 војника. Та војска је план-ски убијала и прогонила српско становништво, а целокупну српску имовину пљчкала и уништавала. Хрватска армија је спалила 30.000 кућа, станова и дру-гих објеката у српском власништву. Све што је затекла у тим објектима, хрват-ски војници су опљачкали. Хрватски државни органи су непорушене стамбене објекте одузели и Србима оспоравају право на око 50.000 станова. Срби више не могу да користе ни своје привредне објекте, ни своје оранице. Право на 271
приватну имовину, прихваћено као свето у свим земљама, Срби не могу да остваре.
Поред прогона око 80% Срба из Републике Српске Крајине и 251.000 Ср-ба из хрватских градова – о чему је сведочио Генерални секретар ОУН Б. Б. Гали, Хрватску нико не терети. Не терети је нико ни за то што и даље ускра-ћује грађанска и национална права Србима. Једно од тих права је немогућност да Срби користе своје национално писмо – ћирилицу. За разлику од праксе у другим државама, у Хрватској нема натписа српским писмом – ни у насељима где је живело између 70 и 90% Срба. У Србији су такви натписи на мађарском, албанском, румунском, словачком и хрватском језику.

Председништво и Влада СФР Југославије упозоравали да је у Хрватској почео геноцид над Србима
Савезно извршно веће је, пре разбијања Југославије, прикупило податке да се у федералној јединици Хрватској спроводи злочин геноцида над Србима. Та сазнања су унесена у „Меморандум Владе Југославије о злочинима геноци-да у Хрватској и скрнављењу Спомен подручја Јасеновац“ од 31. јанурара 1992. и она су достављена Уједињеним нацијама и другим међународним орга-низацијама, уз следећи апел:
„Позивамо међународне институције, организације и удружења и истакну-те појединце да се упознају са наводима из овог Меморандума и његових анек-са: I, II и III, и да учине што је у њиховој моћи, ради објективног утвђивања истине, осуде геноцида, ублажавања последица и предузимања мера да се ова-кви злочини никада не понове“.1
Мало касније, 9. априла 1992. године, када на позив Владе нико из Ује-дињених нација није реаговао да се спрече злочини геноцида у Хрватској, Председништво СФР Југославије објављује Меморандум о геноцидној полити-ци Хрватске према српском народу у Западној Славонији.2
Председништво је прикупљену документацију о геноциду над Србима у Хрватској доставило Уједињеним нацијма и упозорило да Мировни план ОУН не може успети, ако се не предузму међународне мере против сеционистичких власти у Хрватској. Председништво, такође, упућује апел ОУН:
„Полазећи од чињеница изнетих у Меморандуму и документације дате у анексима тражимо да Организација уједињених нација формира комисију која ће утврдити фактичко стање и у складу с тим предузети адекватне мере“.
1 Меморандум Владе Југославије о злочину геноцида у Хрватској и скрнављењу Спо-мен подручја Јасеновац, од 31. јануара 1992.
2 Меморандум Председништва СФРЈ о геноцидној политици Хрватске према српском народу у Западној Славонији.

Злочини геноцида се не смеју оспоравати
Да су нацистички и фашистички злочини геноцида и симболи ових ра-систичких покрета и даље забрањени, потврдио је Европски парламент у Стра-збуру, 10. фебруара 1993. године, Резолуциојом о европској и међународној за-штити нацистичких концентрационих логора као историјских споменика.
Резолуцијом је утврђено да се сви концентрациони логори и докумен-тација везана за злочине геноцида мора очувати и показивати новим генераци-јама да би биле способне да се определе „против свих садашњих појавних об-лика расизма, антисемитизма и ксенофобије, као и сваког враћања на наци-стичку идеологију, коју је осудио цивилизовани свет“. Даље, Резолуција упућу-је да је обавеза Савета Европе и Европског парламента, „као потписника Све-чане декларације против расизма и ксенофобије да употребе сва могућа сред-ства за борбу против свих појавних облика неонацизма у оквиру Заједнице, као и сваког оспоравања чињенице да је у логорима вршено истребљење“.

***
На крају, обавеза је међународних организација и држава умешаних у југословенску кризу да прихвате чињенице српско-хрватских односа. То, пр-венствено, подразумева прихватање истине о нечувеном злочину геноцида хр-ватске државе над Србима у Другом светском рату: на стотине хиљада убије-них, прогнаних и покатоличених Срба.
Своју равнопавност с Хрватима, Срби у Хрватској и Крајини платили су немерљивим страдањем у фашистичкој Независној Држави Хрватској и масов-ним и одлучујућим доприносом ослободилачкој антифашистичкој борби у Другом светском рату. Хрватима је опроштено; заслугом Срба, домогли су се победничке антихитлеровске коалиције, АВНОЈ-а, ЗАВНОХ-а, државности у оквиру Југославије. У двоумљењу да ли да обележе своју територију, или да прихвате равноправност и конститутивност у оквиру федералне јединице Хр-ватске, Срби Крајишници су пристали на уједињење етничких територија, де-лом и због идеологије „братства и јединства“, коју је прокламовало комуни-стичко руководство Јосипа Броза Тита. Тако је створена „хрватска целовитост“ и тако су извучени Хрвати из „стања понижења“.
Равноправност Срба у Хрватској потврђена је октобра 1943. године на Другом заседању ЗАВНОХ-а, Резолуцијом следеће садржине:
“Нема, не смије и неће бити Хрватске у којој Србима не би била зајамчена пуна равноправност и једнакост“.
На Трећем заседању ЗАВНОХ-а, маја 1944, донета је Декларација, у ко-јој је наведено да су „хрватски и српски народ у Хрватској потпуно равно-правни“.
Септембра 1945, на Конгресу Срба у Загребу, још једном је истакнуто да Срби федералну Хрватску прихватају – под условом да њене границе не прекидају државну везу међу Србима у Југославији. А зна се да републичке грани-це никад нису биле правно утврђене.
Поменуте резолуције и декларације о равноправности и конститутивно-сти Срба и Хрвата у Хрватској постале су саставни део свих хрватских устава – све до 1990.
Међутим, Хрватска се оглушила о своје антифашистичке и уставне оба-везе. Бруталном агресијом на Републику Српску Крајину, она је погазила све норме међународног права – међу њима и Резолуцију Савета безбедности 743 из 1992. године. Војним акцијама, у мају и августу 1995, Хрватска је окупира-ла Републику Српску Крајину и извршила највеће етничко чишћење (и једино) у Европи после Другог светског рата.
Прогнала је преко 500.000 Срба.

Срби лишени основних људских права
Прогнани Срби из Крајине и Хрватске не могу да користе ни најоснов-нија људска права. Велики број њих живи у Србији и Црној Гори и већина је без држављанства Државне Заједнице Србије и Црне Горе. У Хрватској им се оспорава држављанство, стечено рођењем. У Крајини и Хрватској су им, како је и претходно наведено, спаљене куће и станови, опљачкана добра, одузете приватне фирме и пољопривредне фарме. У градовима им се не враћа око 50.000 станова, додељених по закону. Грађанима хрватске националности (не-власницима), хрватска држава омогућује да поседују ову српску имовину, а Србима (власницима) то право, на разне начине, ускраћује. Најчешће их упу-ћује на вишегодишње административне поступке и судске процесе, чиме Хр-ватска крши начело о ненарушивости приватне својине. Истовремено, прогна-ним Србима се ускраћује стицање права из радног стажа у Хрватској. Хрват-ски органи, често, достављају Србима у избеглиштву радне књижице, али без унесених података о дужини рада у хрватским предузећима и установама.
Срби из Крајине и Хрватске не могу да учествују у приватизацији др-жавних предузећа у Хрватској. Не само што не могу да купују та предузећа, него немају право ни на акције – кад су она продата трећим лицима, без обзира што су цео радни век провели у њима.
Једно од тешких огрешења хрватске државе према Србима је у чињени-ци да су они лишени сваког права на надокнаду због ратних страдања. Поред споменутог одузимања, пљачкања и уништавања имовине, Србима се не до-звољава да, законски, остварују и своја друга права. Српским породицама је, тако, немогуће да остваре право због погибије свога члана, да им се призна ин-валидитет, старосна пензија и друга права.
Све наведене тешкоће, Србима се повећавају сталним поступцима хр-ватских органа полиције и судства. Они, изненада, покрећу поступке против Срба прогнаника. Дешава се да Срби више пута посете Хрватску, без пробле-ма, а онда буду ухапшени и оптужени. Ово је очигледан вид застрашивања и намера да Срби дигну руке од своје имовине и својих права у Хрватској. У питању су типични политички процеси, како су окарактерисани и у једном од из-вештаја Министарства за иностране послове Сједињених Америчких Држава.

***
Скупштина и Влада Републике Српске Крајине у избјеглиштву, на осно-ву горе наведених чињеница, тражи од својих заштитника – Уједињених наци-ја, Европске уније и ОЕБС-а да се укључе у решавање питања српског народа у Хрватској и статуса Републике Српске Крајине.

[SlobodnaKrajina]

Republika Srpska Krajina – Vlada u progonstvu

MEMORANDUM O REPUBLICI SRPSKOJ KRAJINI

Starosedelaštvo Srba u Krajini je arheološki dokazano. Otkriveni su srpski grobovi iz četvrtog veka u Dalmaciji, Lici i Bosanskoj Krajini. Time je obesnažena pretpostavka da su Srbi došli na Balkan tek u šestom i sedmom stoleću posle Hrista.
Srbi u Krajini i Hrvatskoj se spominju i u starim evropskim dokumen-tima. Kao i u hronici s franačkog dvora – u Ajnhardovom letopisu: 818. i 822. godine.
Dve trećine dalmatinske obale su pripadale srednjovekovnoj Srbiji i srpskoj Bosni.
Posle pada Balkana pod Turke, Srbi Krajišnici organizuju u Austriji svoje lokalne organe – a od 1630. godine, car im izdaje i Srpski ustav (Statuta Valachorum). Srbi imaju samoupravu, pa i srpske opštinske sudove i vrhovni sud! Za uzvrat, Srbi Krajišnici su čuvali austrijsku granicu od Turaka.
O Srpskoj Krajini, svedoči i austrijski car Leopold Drugi, 1790:
“Što se Mene tiče, držim da je srpski narod, i pre rata s Turcima, živeo u Sremu, Slavoniji i Bačkoj, a prilikom rata, jednodušno u ponovnom osvajanju istih predela, učestvovao, te i sad tamo živi, pa da, stoga, na te zemlje i najvi-še pravo ima”.
Starosedelaštvo Srba nije beleženo u udžbenicima bivše Jugoslavije. U Hrvatskoj je falsifikovana istorija, pa su to koristili hrvatski politi-čari – podstičući mržnju protiv Srba. Usput su falsifikovali ratna zbiva-nja, ističući da su Hrvati bili u hrišćanskoj vojsci, a Srbi u Turskoj.
I srpske vođe i istoričari su, verujući u večnost Jugoslavije, zanema-rivali ove falsifikate – da bi odobrovoljili Hrvate za Jugoslaviju. Dozvo-lili su, pored ostalog, da hrvatski političari i rimokatolički sveštenici, od 1918. do 1941, asimiluju u hrvatsku naciju Srbe rimokatolike u Srpskoj Krajini i Bosni i Hercegovini. Ovaj državni i religiozni inženjering nad Srbima rimokatolicima, omogućio je Hitleru da u Drugom svetskom ratu osnuje Nezavisnu Državu Hrvatsku i da podstakne rimokatolike i muslimane na potpuno istrebljenje pravoslavnog srpskog stanovništva. Tako je hrvatska vojska (u kojoj su, pored etničkih Hrvata, bili Srbi rimokatolici i Srbi muslimani) podigla koncentracione logore smrti i u njima ubila 1/3 pravo-slavnih Srba - u Srpskoj Krajini i u Bosni i Hercegovini.

Detalji o stvaranju Hrvatske u Jugoslaviji
Republiku Hrvatsku su 1991. činile teritorije hrvatskog i srpskog na-roda. Shodno tome, u Ustavu Hrvatske iz 1974. godine, oba naroda su nosioci suvereniteta:
„ČLAN 1: Socijalistička Republika Hrvatska je nacionalna država hr-vatskog naroda, država srpskog naroda u Hrvatskoj i država nacionalnih ma-njina koje žive u njoj.“
Državnost Hrvatske u Jugoslaviji se temeljila na samoopredeljenju Hr-vata i Srba u Hrvatskoj. Posle Prvog svetskog rata, Slovenci, Hrvati i Srbi su osnovali državu na svojim etničkim teritorijama u bivšoj Austriji - 29. oktobra 1918. Već 1. decembra 1918. ujedinili su je sa Srbijom u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca – od 1929. Kraljevina Jugoslavija.
Pravoslavni Srbi su se borili protiv fašista i imali su dve antifa-šističke oslobodilačke armije – partizane i četnike. Posle pobede antifa-šističkih država u Drugom svetskom ratu, pravoslavni Srbi su oprostili Hrvatima navedeni stravični genocid. Pristali su (1945) da svoje etničke teritorije spoje s hrvatskim i organizuju Narodnu Republiku Hrvatsku (ka-snije, Socijalističku Republiku Hrvatsku). Srbi su postavili Hrvatima sa-mo jedan uslov – da vlasti Republike Hrvatske ne mogu prekidati državne ve-ze Srba u Krajini sa Srbima u ostalim federalnim jedinicama Jugoslavije.
Ovu političku volju srpskog naroda, nisu poštovali Vlada i Sabor Republike Hrvatske 1990-91. godine, proglašavajući secesiju iz Jugoslavije i brišući u hrvatskom Ustavu odrednicu o suverenosti Srba u Hrvatskoj. Hrvati su tada, prema međunarodnom pravu, izvršili agresiju na SFR Jugo-slaviju. Napali su vojne kasarne i počeli teror nad Srbima. Ovakvi postupci se kvalifikuju kao agresija u Rezoluciji Generalne skupštine OUN broj: 3314/1974 begin_of_the_skype_highlighti ng 3314/1974 end_of_the_skype_highlighting, od 14. decembra 1974. U njenom Članu 2, to nedvosmisleno piše:
„Upotreba oružane sile, kojom se krši Povelja, od strane jedne države, koja deluje prva, predstavlja dovoljan, neposredan dokaz čina agresije, iako Sa-vet bezbednosti može zaključiti, u skladu sa Poveljom, da utvrđivanje da je po-činjen čin agresije ne bi bilo opravdano, kad se uzmu u obzir, druge postojeće okolnosti, među njima, činjenica, da akti o kojima je reč, ili njiove posledice, nemaju dovoljnu težinu.“
Odrednica (D) ovog Člana precizira akte agresije, a oni su tipični za ponašanje hrvatskih vojnika i policajaca 1991. godine:
„U skladu sa odredbama Člana 2, i samo uz rezerve sadržane u njemu, bez obzira na to, da li je rat objavljen ili nije, uslove, čina agresije, ispunjavaju svi akti koji slede:...
D) Napad oružanih snaga, jedne države, na kopnene, pomorske, ili vazdu-hoplovne oružane snage, ili na civilnu mornaricu, i avijaciju, druge države.“
Uz ovako jasnu Povelju OUN o agresiji, Hrvatska se ogrešila i o Ustav SFRJ. On je predviđao da se osamostaljenje republika može obaviti samo uz 265
saglasnost svih konstitutivnih naroda. Znači, nikako bez saglasnosti Srba u Hrvatskoj. Nasilnu secesiju ne dozvoljavaju ni odredbe pravnih načela pro-svećenih naroda – u smislu Člana 38 (s) Statuta Međunarodnog suda pravde u Hagu, gde se secesija kvalifikuje kao najteže krivično delo. Ovakva kvali-fikacija secesije je sadržana i u zakonima: Francuske, Nemačke, Švajcar-ske, Rusije, Poljske, Mađarske i mnogih drugih zemalja.
Niko od Srba u Socijalističkoj Republici Hrvatskoj nije bio prista-lica stvaranja srpske države. Srpske vođe su, za razliku od hrvatskih, po-štovale odredbe Ustava SFRJ i navedene odredbe međunarodnog prava.
Srbe su (1990. i 1991) zaprepastile mere hrvatske vlasti – istovetne merama iz vremena fašizma. Zato su se Srbi organizovali – da bi obezbedili svoja građanska i etnička prava. Tražili su da se odrednica o srpskoj suvere-nosti u Hrvatskoj vrati u Ustav, ali je to hrvatski parlament odbio. Srbi su upozoravali da je secesija Hrvatske protivustavna i krivično delo po Sta-tutu Međunarodnog suda pravde u Hagu, ali se hrvatska vlast ni na ovo nije obazirala. Progon Srba je bio sve brutalniji. Jedna od mera tog progona nije zabeležena ni u jednoj državi poslednja tri stoleća – zaposleni Srbi su do-bijali kolektivna rešenja o otpuštanju s posla „... zato što ne poštuju le-galnu vlast u Republici Hrvatskoj“. Usput, zabranjeno je srpsko pismo, a po-rodice u gradovima su prisiljavane da decu pokatoliče i ako je to, po Povelji UN, zločin genocida. Dokumenta o pokatoličavanju srpske dece, Vlada RSK u izbeglištvu poseduje, a o ovom zločinu genocida postoje mnogi svedoci i ma-tične knjige krštenih u rimokatoličkim crkvama u Hrvatskoj.
Ovaj genocid protiv Srba u Hrvatskoj od 1990. do 1995. istovetan je onom počinjenom od strane sila Osovine u Drugom svetskom ratu. Tada je Hrvatska bila u savezu fašističkih država i zločini genocida u Hrvatskoj su izazvali zgražanje – čak i nekih nemačkih fašističkih generala. Ujedinjene nacije su preduzele korake da se zločini genocida više ne ponove. Zato je Ge-neralna skupština, Rezolucijom br. 260 A (III) od 9. 12. 1948, izglasala Kon-venciju o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida. Njene najvažnije odred-be upućuju da se u Hrvatskoj, od 1990. do 1995. ponovio zločin genocida nad Srbima. Naročito onaj o prevođenju srpske dece iz pravoslavne u rimokato-ličku religiju, što je sadržaj Tačke „e“, Člana II Konvencije OUN:
''Strane ugovornice, priznajući da je u svim periodima istorije genocid nanosio velike gubitke čovečanstvu; uverene da je međunarodna saradnja potrebna da bi se čovečanstvo oslobo-dilo jednog tako mrskog zla; sporazumele su se o sledećem:

Član I
Strane ugovornice potvrđuju da je genocid, bilo da je izvršen u vreme mi-ra ili rata, zločin međunarodnog prava i obavezuju se da će ga sprečiti i kazniti.
Član II
U ovoj konvenciji pod genocidom se podrazumeva bilo koje od niže nave-denih dela, počinjenih u nameri da se potpuno ili delimično uništi kao ta-kava neka nacionalna, etnička, rasna ili religiozna grupa:
a) ubistvo članova grupe;
b) teška povreda fizičkog ili mentalnog integriteta članova grupe;
c) namerno podvrgavanje grupe takvim životnim uslovima koji treba da dovedu do njenog potpunog ili delimičnog fizičkog uništenja;
d) mere usmerene ka sprečavanju rađanja u okviru grupe;
e) prinudno premeštanje dece iz jedne grupe u drugu.
Član III
Biće kažnjena sledeća dela:
a) genocid;
b) sporazum o izvršenju genocida;
c) neposredno i javno podsticanje na izvršenje genocida;
d) pokušaj genocida;
e) saučesništvo u genocidu.
Član IV
Lica koja su izvršila genocid ili bilo koje drugo delo pobrojano u Čla-nu III, biće kažnjena, bilo da su državni rukovodioci, službenici ili pojedinci.

Protiv hrvatskog separatizma bile su evropske države i međunarodne organizacije. Hrvatska nije poštovala Deklaraciju KEBS-a (danas OEBS) o Jugoslaviji, usvojenu u Berlinu 19. jula 1991, kojom je uskraćeno pravo secio-nističkim snagama da samoproklamuju nove države u Jugoslaviji. KEBS je ovu Deklaraciju zasnivao i na spomenutoj odredbi Statuta Međunarodnog suda pravde u Hagu, naglašavajući u Deklaraciji:
„Ministri su izrazili zabrinutnost i podršku demokratskom razvoju, je-dinstvu i teritorijalnom integritetu Jugoslavije, zasnovanom na ekonomskim reformama, punom poštovanju ljudskih prava u svim delovima Jugoslavije, uključujući i prava manjina“.
Hrvatska se nije osvrtala na međunarodno pravo i preporuke KEBS-a. Ilegalno je uvozila oružje iz Mađarske i naoružavala Hrvate i pripadnike nacionalnih manjina, osim Srba. Hrvati su isticali fašističke oznake i fašistički se pozdravljali. Srbi su tučeni i zastrašivani. Paljene su i minirane Srbima kuće i privredni objekti.
U razrešenju jugoslovenske krize, Srbi u Hrvatskoj i Krajini su se za-lagali za Jugoslaviju, kao federaciju s postojećim federalnim jedinicama i sopstvenu kulturnu autonomiju u okviru Republike Hrvatske. Po uzoru na autonomne regione ili pokrajine u Italiji i Španiji. U slučaju da se jugo-slovenska država raspadne, Srbi u Krajini su zahtevali da im se, po istom načelu – po kojem se opredeljuju Hrvati i Slovenci, prizna pravo na samoo-predeljenje i ostanak u postojećoj jugoslovenskoj državi. Srbi u Krajini su dosledno primenjivali iste postupke na svom etničkom prostoru, težeći da se zaštite – teritorijalno i institucionalno. Na aroganciju i netoleranci-ju hrvatske vlasti, kao i na hrvatski državni teror, Krajišnici su odgovori-li političkim i demokratskim merama.
Oni su osnovali zajednicu opština sa srpskom većinom (predviđenu Ustavom Hrvatske), ali je Hrvatska to sprečavala vanzakonski – brutalnim, policijskim i vojnim merama. Kad su svi pokušaji u sređivanju srpsko-hrvat-skih odnosa u okviru zajedničke države bili odbijeni od strane hrvatskih vlasti, Srbi su se odlučili da osnuju državu, na svojoj etničkoj i istorijskoj zemlji – Republiku Srpsku Krajinu.
Hrvatska je krenula u neobjavljeni rat protiv RSK. Usledila je Rezolu-cija Saveta bezbednosti 743 (1991), po kojoj je RSK stavljena pod zaštitu UN. U nju su poslate mirovne snage i povučena Jugoslovenska narodna armija. Re-zolucija je predviđala da se u RSK primenjuju zakoni Jugoslavije, a ne Hrvatske.

U ovakvoj situaciji, Ujedinjene nacije su zahtevala od Hrvatske da za-konski reguliše etnička prava Srba i da im omogući autonomiju. Hrvatska je prihvatila obavezu – izmenila je zakon, ali je datu obavezu izigrala. Obave-stila je da je predvidela autonomiju za Srbe, ali mirovni posrednici nisu uočili da se to odnosilo samo na dva kotara – jedva jednu petinu teritorije Republike Srpske Krajine! Ovu hrvatsku ponudu su Srbi, više puta, odbija-li, a onda ju je hrvatska Vlada predala američkom ambasadoru Piteru Galbraj-tu, koji je tu ponudu imenovao kao “Plan Z–4“. Mirovni posrednici su, izbega-vajući da obaveste da se plan ne odnosi na celu RSK, proglasili Krajišnike nekooperativnim! Predsednik Martić je odbio da ga prihvati, jer je znao da je u pitanju autonomija samo u dva sreza. Ipak je obavestio američkog amba-sadora Galbrajta da će RSK o njemu raspravljati kad Savet bezbednosti produži, neizmenjen, mandat Mirovnih snaga – naznačeno je da su one u Hr-vatskoj, a ne u Jugoslaviji, ili u RSK, kako je to pisalo u Vensovom planu. I pored ovakvog prejudiciranja političkog rešenja od strane Saveta bezbedno-sti i pored toga što je “Plan Z-4“ bio štetan po Srbe, prihvatio ga je premijer dr Milan Babić u Beogradu i parafirala ga je krajinska delegacija u Ženevi (kraj jula i početak avgusta 1995).

Predstavnici UN su obećali da će bezbednost srpskog naroda u RSK – uz taj potpis – biti nenarušiva. No, Hrvatska je izvršila agresiju i etnički očistila RSK – prognavši oko 80% srpskog stanovništva.
***
Pre etničkog čišćenja Srba u Republici Srpskoj Krajini, Hrvatska je prognala Srbe iz gradova i područja pod svojom kontrolom – od 1990. do 1995. Iako nisu bili organizovani sa Srbima u Krajini, morali su da napuste svoje kuće, stanove i privredne objekte u Zagrebu, Splitu, Dubrovniku, Rijeci, Va-
268
raždinu, Daruvaru... i iz 183. sela u Zapadnoj Slavoniji. Generalni sekretar OUN dr Butros Butros Gali je referisao Savetu bezbednosti 15. maja 1993. o ovom etničkom čišćenju i pljačkanju srpske imovine. Rekao je da je hrvatska vlast prognala u Jugoslaviju i Republiku Srpsku Krajinu 251.000 Srba iz Hr-vatske – samo do 18. marta 1993! Tad je Vlada Republike Srpske Krajine za-tražila od evropskih zemalja, Kanade, Australije, Novog Zelanda, Argentine i SAD da dostave podatke o prognanim Srbima iz Hrvatske - koji su se sklo-nili kod njih, ali ni jedna od ovih vlada nije želela da pruži ovakve podat-ke. Da su to učinile, onda bi se približno ustanovile razmere hrvatskog ge-nocida nad Srbima. Nažalost, bila je to otvorena podrška hrvatskom genoci-du nad Srbima, što se danas može lako razaznati.
I Generalni sekretar B. B. Gali je, na isti način, podržao genocid nad Srbima, jer nije protiv Hrvatske ništa preduzeo – progon od 251.000 Srba nije ni nazvao genocidom, ni etničkim čišćenjem. Sve se završilo na tihom informisanju članova Saveta bezbednosti.

***
Srbi su pregovarali s Hrvatima o političkom rešenju srpsko-hrvat-skih odnosa, kako je to predviđao Vensov plan. Treba istaći potpisivanje srp-sko-hrvatskog Erdutskog sporazuma, 15/16. jula 1993. Svedoci i garanti su bi-li SAD i Rusija, a njihovi predstavnici zamenici ministara inostranih po-slova: Čarls Redman i Vitalij Ćurkin. Sporazum je trebalo da obezbedi pode-lu vlasti u Hrvatskoj - sličnu onoj u Bosni i Hercegovini 1995, dogovorenu Dejtonskim sporazumom. Međutim, Tuđman je, posle mesec dana, proglasio Er-dutski sporazum ništavnim. Krajišnici su započeli tajne pregovore s Hrva-tima u Norveškoj – 2. novembra 1993. Delegacije su se dogovorile oko teksta, ali je Tuđman, nekoliko časova pred potpisivanje, naredio svojoj delegaciji da ništa ne potpisuje i da se odmah vrati u Hrvatsku. Uz posredovanje bri-tanskih diplomata, RSK je poslala predstavnika za nove tajne pregovore s Hr-vatima (1994) u Londonu, ali su Hrvati odbili da dođu.
Krajišnici nisu bili nekooperativni kako su predstavljeni, nego je Hrvatska činila sve da izbegne bilo kakvo drugo rešenje osim potpunog pro-gona Srba iz RSK i Hrvatske.

***
Nejasno je zbog čega je Savet bezbednosti uveo stroge sankcije RSK (te-ritoriji pod svojom zaštitom). Zabranjeno je čak i organima UNESKO i Me-đunarodnog crvenog krsta da otvaraju predstavništva u RSK, a mađarski ca-rinici su zaustavljali hranu iz humanitarne pomoći za Srbe u Krajini, sve dok se ne bi pokvarila!
Vlada RSK je tražila objašnjenje od Kofi Anana – 1993, u Kninu. Re-kao je da je upoznat, ali da OUN ne znaju kako da tu nelogičnost otklone?! Potpredsednik Vlade RSK g. Branko Lubovac je obavestio Kofi Anana da hr-vatska sprema agresiju na RSK i genocid nad Srbima. Izneo je utisak da voj-ska OUN neće zaštititi srpski narod. Kofi Anan se vidno naljutio i odgo-vorio da su vojnici i oficiri OUN svesni vojničke i oficirske časti i da će zaštititi srpski narod, jer im je to osnovni zadatak. Nažalost, hrvatska vojska je okupirala zonu pod zaštitom OUN, prognala srpski narod, spalila desetine hiljada srpskih kuća i opljačkala zatečenu imovinu, a vojnici i oficiri OUN su to mirno posmatrali.
Etnički je očišćena zona pod zaštitom Ujedinjenih nacija, a Savet bezbednosti nije preduzeo ništa protiv Hrvatske. Ni Kofi Anan – tada ko-mandant Mirovnih snaga, a danas Generalni sekretar OUN.

***
Upozoravamo da je holokaustu nad Srbima u Drugom svetskom ratu i et-ničkom čišćenju Srba iz RSK i RH, od 1990. do 1995, prethodila priprema među hrvatskim političarima u devetnaestom i dvadesetom stoleću. Jedan od rodonačelnika hrvatske države dr Ante Starčević je u 19. stoleću pisao (a njegove knjige se i danas objavljuju u Hrvatskoj) da su Srbi niža rasa i da ih treba „sikirom utući“. Uz ovakve osvrte, u štampi i drugoj literaturi je stalno podstican prezir prema pravoslavnoj religiji i otvoreno se tražilo da se Srbi primoraju na prelazak u rimokatoličku religiju. Ovakav odgoj je lako naveo hrvatske političare da 1941, pod pokroviteljstvom Hitlerove Ne-mačke, izglasaju zakone o fizičkom istrebljenju Srba, Roma i Jevreja. I pre i posle Drugog svetskog rata, u Hrvatskoj je, prilikom popisa stanovništva, objavljivan manji broj Srba. Tako je rečeno da u Hrvatskoj 1981. živi 581.000 Srba, a bilo ih je mnogo više. Građani koji su se izjasnili za Jugoslovene, prikazani su u posebnoj rubrici, a oni su 90% bili Srbi.
U jednom momentu je ambasador Hrvatske u Njujorku, obavestio Savet bezbednosti da u Hrvatskoj, van Republike Srpske Krajine, živi 471.000 Sr-ba. Hrvatski ambasador je dobio iz Zagreba statističke podatke po opština-ma, pa ih je sam sabrao i tako dobio približnije podatke o broju Srba u Hr-vatskoj. Tada je Vlada RSK tražila od Saveta bezbednosti da se, na osnovu ovog hrvatskog pisma, utvrdi nacionalna struktura stanovništva bivše Hr-vatske, ali u UN spremnosti za tako nešto nije bilo.
Hrvatska država je u Drugom svetskom ratu proglasila oduzimanje imo-vine Srbima, Romima i Jevrejima, a to je učinila u odnosu na srpsku imovinu 1995. godine. Zbog pritiska Međunarodne zajednice, Hrvatska je takvu odluku stavila van snage, ali i dalje ne dozvoljava Srbima da uđu u svoj posed. Ona obaveštava da to ne brani, ali srpske porodice ne mogu da se vrate u svoje kuće i svoje stanove, ne mogu da obrađuju svoju zemlju i da koriste svoje industrijske, trgovačke, saobraćajne i druge firme. Hrvatska traži da do tih po-seda dođu sudskim putem, ili administrativnim postupcima kod izvršnih organa. Takvi postupci traju godinama i oni su upriličeni da bi većina Sr-ba ostala bez svoje imovine i bez svojih građanskih i nacionalnih prava.

[SlobodnaKrajina]

Hrvatska je počinila najveći zločin genocida u bivšoj Jugoslaviji.
Hrvatski zločin genocida ne može se upoređivati sa sličnim zločini-ma drugih strana u jugoslovenskom ratu od 1991. do 1995. Mnogi zločini su bili posledica zavađenih suseda s različitom verskom i nacionalnom pri-padnošću, zatim posledica delovanja naoružanih kriminalnih grupa i voj-nih jedinica koje su izmicale kontroli viših komandi. Ali, hrvatski zloči-ni genocida nad Srbima u Republici Srpskoj Krajini i hrvatskim gradovima bili su smišljeni i sprovedeni u svim strukturama hrvatske države. Hrvat-ski policajci i vojnici streljali su srpske civile na više mesta. U masov-nim grobnicama su sahranjene desetine leševa, a u Marinom Selu i Pakračkoj Poljani (1991) oko 300. Hrvatski vojnici i policajci su 25. decembra 1991. ubili 123 srpska civila oba pola, stanovnike Gospića i Karlobaga. Ovakvih stratišta i logora za Srbe bilo je u svim krajevima Hrvatske, pa i u Zagrebu i Splitu. O razmerama hrvatskih zločina nad Srbima se malo zna u svetu, a samo o jednoj grobnici Hrvata na srpskoj strani – na “Ovčari“ kod Vukovara, piše se previše, mada se počiniocima ovog zločina sudi u Srbiji. Počinio-cima zločina nad Srbima se u Hrvatskoj ne sudi, a onima koji su ubijali Srbe u logoru u Splitu, hrvatski sud je pročitao oslobađajuću presudu. Hrvatski vojnici i policajci su ubili 1.813 srpskih civila – među kojima i 28 dece, ali ova brojka nije konačna, jer svi podaci o hrvatskim zločinima nad Srbi-ma nisu prikupljeni. Za sada, Dokumentacioni informativni centar „Veri-tas“ u Beogradu raspolaže cifrom o 6.059 ubijenih Srba – civila, vojnika i policajaca.
Hrvatska nije kažnjena za zločine nad Srbima u zonama pod zaštitom Ujedinjenih nacija, mada su oni dokumentovani od strane oficira UNPRO-FOR-a. Pored mnogih drugih, najteži su oni na Miljevačkom platou – jun 1992, u Ravnim kotarima – 22. januara 1993. i Medačkom džepu – 8. septembra 1993. Zatim, potpuno etničko čišćenje od Srba u Zapadnoj Slavoniji – 1. maja 1995, u agresiji hrvatske vojske, nazvanoj „Bljesak“ i etničko čišćenje u Dal-maciji, Baniji, Kordunu i Lici – 4. avgusta 1995, u agresiji hrvatske vojske, nazvanoj „Oluja“.
U zločinima nad Srbima u Republici Srpskoj Krajini (1995), učestvo-vala je celokupna hrvatska armija – sa oko 130.000 vojnika. Ta vojska je plan-ski ubijala i progonila srpsko stanovništvo, a celokupnu srpsku imovinu pljčkala i uništavala. Hrvatska armija je spalila 30.000 kuća, stanova i dru-gih objekata u srpskom vlasništvu. Sve što je zatekla u tim objektima, hrvat-ski vojnici su opljačkali. Hrvatski državni organi su neporušene stambene objekte oduzeli i Srbima osporavaju pravo na oko 50.000 stanova. Srbi više ne mogu da koriste ni svoje privredne objekte, ni svoje oranice. Pravo na 271
privatnu imovinu, prihvaćeno kao sveto u svim zemljama, Srbi ne mogu da ostvare.
Pored progona oko 80% Srba iz Republike Srpske Krajine i 251.000 Sr-ba iz hrvatskih gradova – o čemu je svedočio Generalni sekretar OUN B. B. Gali, Hrvatsku niko ne tereti. Ne tereti je niko ni za to što i dalje uskra-ćuje građanska i nacionalna prava Srbima. Jedno od tih prava je nemogućnost da Srbi koriste svoje nacionalno pismo – ćirilicu. Za razliku od prakse u drugim državama, u Hrvatskoj nema natpisa srpskim pismom – ni u naseljima gde je živelo između 70 i 90% Srba. U Srbiji su takvi natpisi na mađarskom, albanskom, rumunskom, slovačkom i hrvatskom jeziku.

Predsedništvo i Vlada SFR Jugoslavije upozoravali da je u Hrvatskoj počeo genocid nad Srbima
Savezno izvršno veće je, pre razbijanja Jugoslavije, prikupilo podatke da se u federalnoj jedinici Hrvatskoj sprovodi zločin genocida nad Srbima. Ta saznanja su unesena u „Memorandum Vlade Jugoslavije o zločinima genoci-da u Hrvatskoj i skrnavljenju Spomen područja Jasenovac“ od 31. janurara 1992. i ona su dostavljena Ujedinjenim nacijama i drugim međunarodnim orga-nizacijama, uz sledeći apel:
„Pozivamo međunarodne institucije, organizacije i udruženja i istaknu-te pojedince da se upoznaju sa navodima iz ovog Memoranduma i njegovih anek-sa: I, II i III, i da učine što je u njihovoj moći, radi objektivnog utvđivanja istine, osude genocida, ublažavanja posledica i preduzimanja mera da se ova-kvi zločini nikada ne ponove“.1
Malo kasnije, 9. aprila 1992. godine, kada na poziv Vlade niko iz Uje-dinjenih nacija nije reagovao da se spreče zločini genocida u Hrvatskoj, Predsedništvo SFR Jugoslavije objavljuje Memorandum o genocidnoj politi-ci Hrvatske prema srpskom narodu u Zapadnoj Slavoniji.2
Predsedništvo je prikupljenu dokumentaciju o genocidu nad Srbima u Hrvatskoj dostavilo Ujedinjenim nacijma i upozorilo da Mirovni plan OUN ne može uspeti, ako se ne preduzmu međunarodne mere protiv secionističkih vlasti u Hrvatskoj. Predsedništvo, takođe, upućuje apel OUN:
„Polazeći od činjenica iznetih u Memorandumu i dokumentacije date u aneksima tražimo da Organizacija ujedinjenih nacija formira komisiju koja će utvrditi faktičko stanje i u skladu s tim preduzeti adekvatne mere“.
1 Memorandum Vlade Jugoslavije o zločinu genocida u Hrvatskoj i skrnavljenju Spo-men područja Jasenovac, od 31. januara 1992.
2 Memorandum Predsedništva SFRJ o genocidnoj politici Hrvatske prema srpskom narodu u Zapadnoj Slavoniji.

Zločini genocida se ne smeju osporavati
Da su nacistički i fašistički zločini genocida i simboli ovih ra-sističkih pokreta i dalje zabranjeni, potvrdio je Evropski parlament u Stra-zburu, 10. februara 1993. godine, Rezoluciojom o evropskoj i međunarodnoj za-štiti nacističkih koncentracionih logora kao istorijskih spomenika.
Rezolucijom je utvrđeno da se svi koncentracioni logori i dokumen-tacija vezana za zločine genocida mora očuvati i pokazivati novim generaci-jama da bi bile sposobne da se opredele „protiv svih sadašnjih pojavnih ob-lika rasizma, antisemitizma i ksenofobije, kao i svakog vraćanja na naci-stičku ideologiju, koju je osudio civilizovani svet“. Dalje, Rezolucija upuću-je da je obaveza Saveta Evrope i Evropskog parlamenta, „kao potpisnika Sve-čane deklaracije protiv rasizma i ksenofobije da upotrebe sva moguća sred-stva za borbu protiv svih pojavnih oblika neonacizma u okviru Zajednice, kao i svakog osporavanja činjenice da je u logorima vršeno istrebljenje“.

***
Na kraju, obaveza je međunarodnih organizacija i država umešanih u jugoslovensku krizu da prihvate činjenice srpsko-hrvatskih odnosa. To, pr-venstveno, podrazumeva prihvatanje istine o nečuvenom zločinu genocida hr-vatske države nad Srbima u Drugom svetskom ratu: na stotine hiljada ubije-nih, prognanih i pokatoličenih Srba.
Svoju ravnopavnost s Hrvatima, Srbi u Hrvatskoj i Krajini platili su nemerljivim stradanjem u fašističkoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj i masov-nim i odlučujućim doprinosom oslobodilačkoj antifašističkoj borbi u Drugom svetskom ratu. Hrvatima je oprošteno; zaslugom Srba, domogli su se pobedničke antihitlerovske koalicije, AVNOJ-a, ZAVNOH-a, državnosti u okviru Jugoslavije. U dvoumljenju da li da obeleže svoju teritoriju, ili da prihvate ravnopravnost i konstitutivnost u okviru federalne jedinice Hr-vatske, Srbi Krajišnici su pristali na ujedinjenje etničkih teritorija, de-lom i zbog ideologije „bratstva i jedinstva“, koju je proklamovalo komuni-stičko rukovodstvo Josipa Broza Tita. Tako je stvorena „hrvatska celovitost“ i tako su izvučeni Hrvati iz „stanja poniženja“.
Ravnopravnost Srba u Hrvatskoj potvrđena je oktobra 1943. godine na Drugom zasedanju ZAVNOH-a, Rezolucijom sledeće sadržine:
“Nema, ne smije i neće biti Hrvatske u kojoj Srbima ne bi bila zajamčena puna ravnopravnost i jednakost“.
Na Trećem zasedanju ZAVNOH-a, maja 1944, doneta je Deklaracija, u ko-joj je navedeno da su „hrvatski i srpski narod u Hrvatskoj potpuno ravno-pravni“.
Septembra 1945, na Kongresu Srba u Zagrebu, još jednom je istaknuto da Srbi federalnu Hrvatsku prihvataju – pod uslovom da njene granice ne prekidaju državnu vezu među Srbima u Jugoslaviji. A zna se da republičke grani-ce nikad nisu bile pravno utvrđene.
Pomenute rezolucije i deklaracije o ravnopravnosti i konstitutivno-sti Srba i Hrvata u Hrvatskoj postale su sastavni deo svih hrvatskih ustava – sve do 1990.
Međutim, Hrvatska se oglušila o svoje antifašističke i ustavne oba-veze. Brutalnom agresijom na Republiku Srpsku Krajinu, ona je pogazila sve norme međunarodnog prava – među njima i Rezoluciju Saveta bezbednosti 743 iz 1992. godine. Vojnim akcijama, u maju i avgustu 1995, Hrvatska je okupira-la Republiku Srpsku Krajinu i izvršila najveće etničko čišćenje (i jedino) u Evropi posle Drugog svetskog rata.
Prognala je preko 500.000 Srba.

Srbi lišeni osnovnih ljudskih prava
Prognani Srbi iz Krajine i Hrvatske ne mogu da koriste ni najosnov-nija ljudska prava. Veliki broj njih živi u Srbiji i Crnoj Gori i većina je bez državljanstva Državne Zajednice Srbije i Crne Gore. U Hrvatskoj im se osporava državljanstvo, stečeno rođenjem. U Krajini i Hrvatskoj su im, kako je i prethodno navedeno, spaljene kuće i stanovi, opljačkana dobra, oduzete privatne firme i poljoprivredne farme. U gradovima im se ne vraća oko 50.000 stanova, dodeljenih po zakonu. Građanima hrvatske nacionalnosti (ne-vlasnicima), hrvatska država omogućuje da poseduju ovu srpsku imovinu, a Srbima (vlasnicima) to pravo, na razne načine, uskraćuje. Najčešće ih upu-ćuje na višegodišnje administrativne postupke i sudske procese, čime Hr-vatska krši načelo o nenarušivosti privatne svojine. Istovremeno, progna-nim Srbima se uskraćuje sticanje prava iz radnog staža u Hrvatskoj. Hrvat-ski organi, često, dostavljaju Srbima u izbeglištvu radne knjižice, ali bez unesenih podataka o dužini rada u hrvatskim preduzećima i ustanovama.
Srbi iz Krajine i Hrvatske ne mogu da učestvuju u privatizaciji dr-žavnih preduzeća u Hrvatskoj. Ne samo što ne mogu da kupuju ta preduzeća, nego nemaju pravo ni na akcije – kad su ona prodata trećim licima, bez obzira što su ceo radni vek proveli u njima.
Jedno od teških ogrešenja hrvatske države prema Srbima je u činjeni-ci da su oni lišeni svakog prava na nadoknadu zbog ratnih stradanja. Pored spomenutog oduzimanja, pljačkanja i uništavanja imovine, Srbima se ne do-zvoljava da, zakonski, ostvaruju i svoja druga prava. Srpskim porodicama je, tako, nemoguće da ostvare pravo zbog pogibije svoga člana, da im se prizna in-validitet, starosna penzija i druga prava.
Sve navedene teškoće, Srbima se povećavaju stalnim postupcima hr-vatskih organa policije i sudstva. Oni, iznenada, pokreću postupke protiv Srba prognanika. Dešava se da Srbi više puta posete Hrvatsku, bez proble-ma, a onda budu uhapšeni i optuženi. Ovo je očigledan vid zastrašivanja i namera da Srbi dignu ruke od svoje imovine i svojih prava u Hrvatskoj. U pitanju su tipični politički procesi, kako su okarakterisani i u jednom od iz-veštaja Ministarstva za inostrane poslove Sjedinjenih Američkih Država.

***
Skupština i Vlada Republike Srpske Krajine u izbjeglištvu, na osno-vu gore navedenih činjenica, traži od svojih zaštitnika – Ujedinjenih naci-ja, Evropske unije i OEBS-a da se uključe u rešavanje pitanja srpskog naroda u Hrvatskoj i statusa Republike Srpske Krajine.


PRILOG
Republika Hrvatska do 1990. godine bila je po svom Ustavu država dva konstitutivna naroda, Hrvata i Srba. Pripadnici dva naroda živeli su iz-mešani na prostoru cele Republike. Ali, ipak su postojali prostori na koji-ma je većinski bio hrvatski narod i prostori na kojima je većinski bio srp-ski narod. Formiranjem Republike Srpske Krajine pokazalo se na kojim pro-storima srpski narod živi kao većinski. To je prostor nekadašnje Vojne Kra-jine. Republika Srpska Krajina prostirala se na blizu jedne trećine terito-rije Republike Hrvatske. Karta na kojoj je tamnom bojom označena teritorija Republike Srpske Krajine preuzeta je sa Internet enciklopedije Vikipedija (http://en.wikipedia.org).

Ovo je Dijalektološka karta srpskohrvatskog jezika štokavskog nareč-ja koju je uradio Pavle Ivić. Ona je u boji objavljena je u publikacji koju je izdao Jugoslavenski leksikografski zavod u Zagrebu 1988. godine zajedno sa dijalektološkim kartama za čakavsko i kajkavsko narečje koje je uradio Dali-bor Brozović. Između vodećeg srpskog i vodećeg hrvatskog dijalektologa nema razlike u prikazivanju dijalektoloških karata. Na ovde prikazanoj karti cr-nom bojom je predstavljeno samo područje istočnohercegovačkog dijalekta, ju-žnog ili ijekavskog. Taj dijalekat je Vuk Karadžić izabrao za osnovu srpskog književnog jezika. Prihvatajući srpski jezik za svoj književni jezik, Hrvati su u 19. veku prihvatili, u stvari, ovaj istočnohercegovački dijalekat. Od Novosadskog dogovora pa nadalje taj dijalekat je bio tretiran kao osnova za-padne varijante srpskohrvatskog odnosno hrvatskosrpskog jezika. Građanski rat koji je vođen 1991-1995. pokazao je da su teritorije ovog dijalekta u veći-ni naseljene Srbima pravoslavne vere. Ovde priložena karta pokazuje da se istonohercegovačkim dijalektom govori u dva dela današnje Republike Hr-vatske: na prostoru koji se podudara sa prostorom nekadašnje Dubrovačke Re-publike i Republike Srpske Krajine. Ista karta, takođe pokazuje da se tim dijalektom govori u Bosni i Hercegovini na prostoru Republike Srpske.