Danas je Sveti Sava
27. januar 2012.
Savindan, slava u čast utemeljivača obrazovanja i prvog srpskog arhiepiskopa Svetog Save, obeležava se u školama širom Srbije i Srbske. Praznik se u školama tradicionalno obeležava kao radni dan, ali bez nastave, uz akademije i svečane priredbe.
Ministar prosvete i nauke Žarko Obradović uručiće u Vladi Srbije tradicionalne Svetosavske nagrade za doprinos razvoju obrazovanja, dok će u večernjim satima, u Centru „Sava” biti održana tradicionalna Svetosavska akademija.
Predsednica Skupštine Slavica Đukić Dejanović prisustvovaće Svetosavskoj akademiji u Skoplju.
Obeležavanje Savindana kao školske slave počelo je prvih decenija 19. veka. Prema nekim podacima, u Zemunu je 1812. godine osnovan školski fond koji je propisao da se Sveti Sava ima obeležavati kao zaštitnik srpskih škola.
Do opšteg prihvatanja Svetog Save kao školskog zaštitnika išlo se, međutim, postepeno. Matica srpska od osnivanja 1826. godine obeležavala ga je kao zaštitnika, ali i kao imendan dobrotvora Matice Save Tekelije.
Sveti Sava ustanovljen je za školsku slavu odlukom Sovjeta Knjaževstva Srbskog 2. januara 1840. godine, na predlog Atanasija Nikolića, rektora Liceja u Kragujevcu.
U odluci Popečiteljskog presvještenija predstavnici državne i crkvene vlasti propisali su da se Sveti Sava proglašava za patrona svih naših škola i da se od tada mora svečano proslavljati.
Začetnik srpske srednjovekovne književnosti
Sveti Sava se smatra začetnikom srpske srednjovekovne književnosti. Njegovo svetovno ime bilo je Rastko, rodio se 1169. godine i bio je najmlađi sin srpskog župana Stefana Nemanje (Sveti Simeon).
Sveti Sava je napisao manastirske tipike - Karejski, Hilandarski i Studenički. Prevodio je sa grčkog i posrbio važne pravno-teološke tekstove „Zakonopravilo”, što je prevod Justinijanove „Šeste novele”. To važno pravno delo određuje odnose crkve i države putem takozvane simfonije.
Prevodio je Hipokrata i Galena i prikupljao srednjovekovne medicinske zapise, od kojih je nastao „Hilandarski medicinski kodeks”. U Hilandaru je 1198. godine osnovao prvu bolnicu.
Izdvojio je najbitnije iz srpske tradicije, oplemenio je i povezao sa najvećim duhovnim i civilizacijskim dostignućima svog vremena. Veoma mlad, oko 1192. godine, otišao je u Svetu Goru, gde se zamonašio u ruskom manastiru Sveti Pantelejmon.
U Nikeji je 1219. od vizantijskog cara Teodora Laskarisa i vaseljenskog patrijarha Manojla i Haritopula izdejstvovao autokefalnost (samostalnost) srpske crkve i srpsku arhiepiskopiju, za čije je središte odredio manastir Žiču.
Bio je neobično vešt i u državno-diplomatskim poslovima, 1208. godine u manastiru Studenica nad očevim telom, koje je preneo sa Svete Gore, izmirio je svoju zavađenu braću Vukana i Stefana.
Preminuo je u tadašnjoj bugarskoj prestonici Trnovu 25. januara 1236. godine, na povratku iz hodočašća u Jerusalim, posle jedne diplomatske misije za Bugarsku arhiepiskopiju. Prema zapisima iz tog vremena, glas o njegovoj smrti stigao je u Srbiju 27. januara, pa se u SPC na taj dan služe liturgije.
Njegove mošti su iz Trnova prenete i sahranjene u manastiru Mileševa 6. maja 1237. godine. Mošti je spalio Sinan Paša 1594. godine na Vračaru. Na tom mestu sada je spomen hram posvećen Svetom Savi.
(RTS)
Za Srbokomunostaniste nevernike izleglih ispod sinjela svetskoh hohstaplera,ubice 9-og po zlocinima xx-og veka,onoga AU spile utegnutog u mindere,copavca s najcescim andimkom "tito".
Понашање у храму
Храм је свето место, и када човек улази у њега мора улазити тихо, лагано и са дубоким страхопоштовањем.
Кад се дође до црквених врата, мало се застане, прекрсти се и лагано поклони према храму. Ако је гужва, стрпљиво се чека да се купе свеће.
Кад се свеће купе одлази се месту где се пале свеће водећи рачуна да се леђа не окрећу олтару или свештенику у току кађења. Прекрсти се, целива се свећа и намени се за шта се пали (нпр: "Ову свећу палим за здравље моме брату Јовану, нека га Господ помилује и спасе." или "Ову свећу палим за покој душе мога деде Николе, Бог да му душу прости.").
Свеће за здравље се пале у горњем делу свећњака или горионика, а за покој душа у доњем делу. Када се свеће запале, онда се тихо, као сенка, а поготову ако је богослужење у току, одлази и целивају се целивајуће иконе. Зато је најбоље доћи на службу десетак минута пре почетка Богослужења, јер се каснијим ходањем кроз храм омета богослужење и пажња верника.
Мушкарци обично стоје на десној, а женске особе на левој страни лађе храма. На одабраном месту се стоји мирно, без окретања, шетања или разговора са неким. Уколико неко из одређених разлога не може да стоји целу службу, може се у одређеним моментима богослужења и сести. Нипошто не треба седети за време малог и великог входа, читања Јеванђеља или кађења. Ако се осети умор и жеља да се изађе напоље, молитву треба појачати, јер се ђаво труди да човека спречи у молитви.
За време молитве ноге су састављене, а руке се прекрсте на грудима или се спусте низ тело, нипошто се не стављају на леђа или у џепове. Молитве се изговарају у себи.
Дискретно се пази на свештеникове радње, и када се он прекрсти, и кад се у молитви или песми помињу имена Оца и Сина и Светога Духа, и кад свештеник кади сви се у цркви крсте и благо клањају.
За време читања Јеванђеља, великог и малог Входа и проповеди, где се ко затекао ту и стоји док се та радња не заврши.
Уколико неко зна да пева, он пева тихо и полако да не омета појце. Још је боље да се такав прикључи хору или појцима.
Све у свему, својим понашањем треба настојати да се у храму буде као невидљива сенка, а никако настојати да се буде примећено или запажено. Надмено понашање фарисеја у храму, Господ је осудио, а похвалио скромно држање и скрушену молитву цариника.
Приликом изласка из храма, опет се на исти начин целивају иконе, изађе се на врата храма, тихо и нечујно, поново се окрене према унутрашњости храма и смерно се прекрсти и поклони.
