Dejan KovaČeviĆ (33), rođen bez ruku i jedne noge, zraČi optimizmom na kojem bi mu mnogi pozavideli
Život bez ljubavi: Dejan je u životu dobio puno utakmica. Najteža mu je bila ona u kojoj je morao da se pomiri sa činjenicom da će odrastati bez ljubavi roditelja.
Dejan Kovačević rođen je bez obe ruke i jedne noge, a roditelji su ga napustili kao bebu. Za mesto pod suncem morao je da se izbori sasvim sam, ali uprkos svemu ovaj hrabri mladić danas živi punim plućima. Igra fudbal, pliva, skija, putuje...
Nije bilo lako, reći će vam Dejan kada ga pitate kako je uspeo da, uprkos svemu, uvek bude nasmejan i optimista.
- Život je jedan i nema reprizu. Trudim se da maksimalno uživam u njemu. Priroda mi je oduzela mnogo, ali mi je sa druge strane podarila neverovatnu volju za životom - sa širokim osmehom priča ovaj mladić.
Njegova različitost ga je naterala da odraste pre vremena.
- Kao malom bilo mi je jasno da se razlikujem, i da ću, kako znam i umem, morati da se izborim za svoje mesto pod suncem. Uz pomoć fazona i fora uspeo sam da ubedim druge da mogu isto što i oni, ali na svoj način. Šalio sam se da mogu najduže da skakućem na jednoj nozi - glasno se smeje i nastavlja: - Kao tinejdžer imao sam čast da upoznam patrijarha Pavla. Nikada neću zaboraviti šta mi je rekao: „Dete moje, u životu će biti mnogo ljudi obesnih, koji će upirati prstom u tebe, ali ti se na njih ne obaziri nego veruj da ima više dobrih ljudi nego zlonamernih" - misli su sa kojim korača kroz život.
Težak susret s majkom
Dejan danas radi sve što i njegovi prijatelji. Igra fudbal, košarku, pliva, putuje...
- Naravno da ne radim sve ovo kao osobe koje imaju ruke i noge. Moje oružje je zbijanje šala na sopstveni račun. Zasmejem protivnika, on ispusti loptu i to je već poen za mene. Nikad nisam odustao na prvu. Bitno je verovati da možete sve, ne smeš da se predaš, potoneš u apatiju ili samosažaljenje, inače ste gotovi pre nego što sudija odsvira kraj utakmice - priča Dejan i okreće se ka mobilnom telefonu koji zvoni. Ustima ga izvlači iz džepa jakne, prislanja na uvo i pritiska dugme za odbijanje poziva. Izvinjava se što nije isključio zvono i nastavlja priču.
Dejan je u životu dobio dosta utakmica. Najteža mu je bila ona u kojoj je morao da se pomiri sa činjenicom da će odrastati bez ljubavi roditelja koji su ga napusti još u porodilištu.
- Bilo je teško kada sam shvatio da sam sam, da na školskoj predstavi neću viriti iza zavese kako bih video gde su seli moji najmiliji. Vaspitači su mi pričali da sam kao klinac stalno sedeo pored prozora i čekao da mama dođe po mene, i kad god bi pokušali da mi objasne da se ona neće pojaviti, ja bih odgovorio: „Mama će sigurno doći, samo, ona mnogo radi" - tešku životnu priču deteta ostavljenog u porodilištu ovaj mladi čovek priča bez osuđivanja, jer je odavno oprostio svima.
- Dane sam proveo po bolnicama i rehabilitacionim centrima. Prilikom premeštanja iz jedne u drugu bolnicu upoznao sam svoju majku, jer je bila u obavezi tada da dođe. Bili smo u autu kada sam se okrenuo ka njoj i rekao: „Mama, jel'...", ali me je ona odmah prekinula i rekla: „Zovi me Biljo". Videli smo se još dva puta nakon toga. Posetila me je pre više od deset godina dok sam ležao u VMA. Tada me je zamolila da je ne pominjem u novinama, kako bi mogla da nastavi normalan život. Bilo je teško i bolelo je... - priseća se Dejan:- Naš poslednji susret bio je u Crnoj Gori, kada sam sa prijateljima svratio u nje restoran. Ponašala se prema meni kao prema svakom drugom gostu. Sećam se da sam joj ostavio bakšiš i poželeo svako dobro - priča Dejan.
Šarmira devojke
Zaposleni u bolnicama činili su sve da nadomeste ono što mu je u životu bilo uskraćeno.
- Posebnu ljubav pružila mi je medicinska sestra Gordana kod koje sam živeo do 20 godine. Voleo sam je kao majku i kada je umrla bilo mi je jako teško - priča Dejan: - Onda sam šarmirao jednu divnu devojku. Bilo je to pre šest godina. I, još uvek je šarmiram. Ona je predivna, radi kao lekar. Voleo bih da obezbedim neku garsonjericu, da se skućim, pa da osnujem porodicu - skroman je Dejan koji je po zanimanju pravnik.
Najveća mu je želja a upozna i Novaka Đokovića, čijoj se borbi za pobedu divi. I upoređuje je sa svojom borbom.
Комлетан текст можете прочитати на:
http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/200494/Ispovest:%20Ipak,%20i%20dalje%20verujem%20da%20mogu%20sve.html?message=okОвакви хероји ми враћају наду у живот, човјек се са таквим животним проблемима бори као лав! Скидам му капу
