'''Организација ВРС'''
Организација ВРС успостављена је након одлуке Народне скупштине о формирању исте. Војска РС, била је организована слично организацији бивше ЈНА, уз уважавање посебности условљених демографским, просторним и материјално-техничким факторима и потребама и могућностима РС. У односу на ЈНА, јединице ВРС су биле мањег бројног стања, са релативно малим бројем професионалних војника, слабије материјално-техничке опремљености и везане за територију (региони и општине) на којој су формиране, јер је снабдевање јединица везано за матичну територију. Све ово је изазвало слабију покретљивост јединица са једног на други простор ратишта, што је приморало Главни штаб и команде корпуса да формирају јаке приштапске јединице, а корпуси чак и оспособљавају поједине бригаде из свог састава за маневар на другим просторима, чиме се колико-толико побољшавала маневарска способност ВРС као цјелине. Развученост територије РС и велика дужина фронта од преко 2.500 километара, често двосмијерног, који се на многим мјестима прострељује и малим калибрима артиљерије, као и одређена политичка (не)схватања, утицали су да је организовање јединица тактичког нивоа извршено на територијалном принципу, што се одразило на њихову слабију и неуједначену опремљеност и борбену способност, зависност од матичне територије и, већ поменуту смањену маневарску способност. Према економском стању општине, мјерила се и борбена способност „њене" бригаде. Због немогућности уредног интендантског обезбјеђења - купања, пресвлачења, обезбјеђења одјеће и обуће, редовне исхране и одмарања, сви припадници ВРС су добијали, до седам дана одсуства у мјесецу, за обилазак породице, ради задовољавања наведених личних потреба, које им командовање није могло обезбиједити. Произилази да је свакодневно, у току читавог рата, са фронта одсутно по 25% бораца, док их је 75% у зони борбених дејстава.
Првих дана, па и мјесеци, по свом настанку, Република Српска није имала представу, прво, да ли ће уопште ратовати, па самим тим ни како ће водити рат. Прије формирања ВРС, одговарало се на изазове непријатеља расположивим општинским јединицама ТО и постојећим полицијским снагама рубних општина. Ни формирањем ВРС није учињен видан напредак у планирању рата, него је и Војска наставила одговарати на изазове, што је трајало читав рат. Добро у томе је што ниједна јединица ВРС, од оделења до корпуса и ВРС као цјелине, није прва почела борбено дејство, а да претходно није изазвана од стране непријатеља. Све војне акције ВРС имају своје покриће, изазвано од стране непријатељских војски. Повод за операцију пробијања „Коридора живота" и спајања бањалучке регије са Семберијом и Србијом је смрт 12 бањалучких беба, јер им се није могао дотурити кисеоник из Београда. Операција „Подриње-93", изведена је ради заштите српског становништва у источној Босни, јер су муслиманске хорде Насера Орића, само у Подрињу, побиле више од 3.200 српских цивила, свих узраста и полова у другој половини 1992. и почетком 1993. године. Ослобађање Трнова и комуникације Сарајево - Калиновик у операцији „Лукавац-93", у јулу и августу 1993. године, изведено је због претходне бруталне муслиманске окупације тог градиђа и прекида копнене везе српског дијела Херцеговине са осталим дијеловима РС. Противудар ка Бихађу, крајем 1994. године, изведен је као ослобађајућа операција, пошто је 5. муслимански корпус из „безбједносне" зоне Бихађа за десетак дана окупирао око 250 квадратних километара подгрмечких и грмечких српских села, разорио, спалио и на друге начине уништио сву инфраструктуру, а све живо на што је наишао - људство и стоку, побио и опљачкао. И тако редом, свако „зашто", имало је своје „зато". Нажалост, до краја рата ВРС није имала јасан територијални циљ, јер никада политика није одредила линије разграничења са друга два народа унутар БиХ, па се није знало докле треба стиђи, а шта препустити непријатељу. Границе су утврђене тек Дејтонским мировним споразумом, када је међународно призната и РС као ентитет и ВРС као легална Војска.
На основу свих наведених услова, докумената, борбених правила, упутстава и општег циља рата - одбранити српски народ од уништења, урађена је формација ВРС, која је дефинисана по централистичком принципу уређења, са субординацијом одозго на доље и једностарјешинством - претпостављени и потчињени, старији и млађи. Предсједник Републике, као Врховни командант Оружаних снага, био је надлежан за утврђивање организације и формације ВРС, што је и учињено Организацијским наређењем о формирању ВРС од 21. маја 1992. године. Тог дана је издат и проглас за општу мобилизацију борбено способног становништва и материјалних добара РС. Пошто је завршена општа мобилизација у року од мјесец дана, сматра се да је ВРС у потпуности формирана 23. јуна 1992. године. Формирање ВРС, крунисаноје побједом стратегијског значаја - пробијањем „Коридора живота" од стране јединица 1. крајишког и Источно-босанског корпуса, дана 26. јуна 1992. године. Завршетак ове операције окарактерисан је као видовдански поклон ВРС својој домовини - Републици Српској.
Војска РС била је организована у четири нивоа командовања и то: (1) Стратегијски ниво - Врховна команда и Главни штаб ВРС, (2) оперативни ниво - шест корпуса копнене војске и ВиПВО, (3) оперативно-тактички ниво - оперативна група „Добој" и 30. лака пјешадијска дивизија у саставу 1. крајишког корпуса, Центар војних школа (ЦВШ) у Бања Луци и привремени састави, као што су тактичке и оперативне групе, формиране и расформиране по потреби за извршење временски ограничених задатака у саставу сваког корпуса и (4) тактички ниво - бригаде, пукови и самостални батаљони, који су у саставу сваког корпуса и ВиПВО. Четири Позадинске базе (ПоБ) и приштапске јединице ГШ-а, директно су везане за ГШ ВРС.
Све јединице и команде имале су одобрену организацију и формацију и правилима утврђену намјену, а команде и утврђене надлежности. Зависно од нивоа организовања и врсте јединица, њихове команде су имале одговарајуђе оперативно-штабне органе, органе родова, обавјештајне и органе безбједности, позадине, за морал, вјерске и правне послове, те персоналне и финансијске органе. На челу јединице и њене команде налазио се командант, коме су били потчињени и одговарали за свој рад сви органи команде и нижи команданти (командири), а на челу штабова и појединих органа у командама, налазили су се начелници.
Основне одлике организовања ВРС у најопштијем смислу су: командни однос, једностарјешинство и формалне везе.
Командни однос као основни друштвени однос у ВРС, којим се изражава суштина односа на релацији претпостављени - потчињени у систему руковођења и командовања. Заснован је на принципима јединства, једностарјешинства и субординације, а утврђен је на релацијама претпостављени и потчињени, старији и млађи. Носиоци командовања су команданти и командири.
Једностарјешинство представља основно начело руковођења и командовања ВРС у систему командовања јединицама, које се заснива на недјељивом праву и одговорности, искључиво у надлежности команданата (командира) јединица који, по начелима јединства, има искључиво право командовања свим формацијским и придатим јединицама и одговоран је за њихово стање, борбену готовост и употребу, као и за правилно, тачно и благовремено извршавање добијених задатака, одлука и наређења претпостављених у рату и миру.
Војска РС, поред полиције и цивилне заштите, чинила је Оружане снаге РС и њима је, као Врховни командант, командовао председник РС, доктор Радован Караџић. Командант ГШ-а ВРС био је генерал-пуковник Ратко Младић, а начелник Штаба и замјеник команданта, генерал-потпуковник Манојло Миловановић. На челу сектора за морал, вјерске и правне послове је генерал-потпуковник Милан Гверо. Сектором за организацијско-формацијске, мобилизацијске и персоналне послове руководио је начелник сектора, генерал-мајор Мићо Грубор до августа 1994. године, када је пензионисан, а замијенио га је генерал-мајор Петар Шкрбић. Начелник сектора позадине је генерал-потпуковник Ђорђе Ђукић, а начелник сектора за обавјештајно-безбједносне послове је генерал-мајор Здравко Толимир. Директно за команданта ГШ-а, везана је Управа за ВиПВО, на челу са генерал-мајором Јовом Марићем, погинуо фебруара 1996. године, а замијенио га је пуковник Радослав Панџић и Управа за финансије ВРС, на чијем челу је генерал-мајор Стеван Томић. Сви наведени начелници, аутоматски су били и помоћници команданта ГШ-а, сваки за свој ресор. Комплетна, наведена постава Главног штаба, смијењена је Указом вршиоца дужности предсједника РС, госпође Биљане Плавшић, дана 07. новембра 1996. године, послије 1.687 дана постојања. Дио виших официра је прераспоређен на друге дужности, дио је пензионисан, а неколико генерала је стављено на располагање ВРС или Војсци СРЈ. Главни штаб, као институција, преименован је у Ђенералштаб, на челу са пензионисаним пуковником Пером Чолићем, официром по уговору.
Формалне везе у ВРС, заснивале су се на организованој структури односа, а персоналне на личном контакту и међусобној солидарности старјешина, војника и цивилних лица на служби у ВРС. Формалне везе су испред персоналних, јер су регулисане Правилом службе у ВРС, као подзаконским актом. Од нивоа команде бригаде па ниже, доминирале су персоналне (личне) везе над формалним, јер су ти дијелови ВРС били формирани, углавном, од мјесног становништва. У структури ВРС, постојала су два вида војске - копнена војска (КоВ) и ВиПВО. Сваки вид ВРС се састојао од родова и служби, а у њима су одговарајуће специјалности. Родови су: пјешадија, артиљерија, оклопно-механизоване јединице, инжињерија, веза, атомско-биолошко-хемијска одбрана (АБХО) и авијација, а службе: техничка, ваздухопловно-техничка, интендантска, санитетска, ветеринарска, саобраћајна, грађевинска, правна, геодетска, финансијска и музичка.
Састави ВРС су: (1) Главни штаб ВРС, са приштапским јединицама, читав рат лоциран у Црној Ријеци, девет километара сјевероисточно од Хан Пијеска, (2) Први крајишки корпус (1. КК), чија команда је лоцирана у Бања Луци, а имали су истурено командно мјесто (ИКМ), прво у Старој Градишци, а затим у Прњавору, (3) Други крајишки корпус (2. КК), са командним мјестом, прво у Крњеуши, затим у Дрвару, а по губитку истог у Санском мосту, чијим падом се корпус расформира, (4) Источно-босански корпус (ИБК), у почетку са командом у Угљевику, а затим у Бијељини, (5) Сарајевско-романијски корпус (СРК), са командом у Лукавици - Сарајево, (6) Херцеговачки корпус (ХК), са командом у Билећи, а ИКМ у Ластви, (7) накнадно формирани Дрински корпус (ДК) са командом у Власеници и (
Ваздухопловство и противваздушна одбрана са командом у Бања Луци, а аеродромима у Маховљанима, Залужанима, Братунцу и Гламочком Пољу.
Дрински корпус је формиран накнадно, јер се указала потреба за посебним оперативним саставом у Подрињу од Зворника до Рудог и Чајнича, на истоку и према Кладњу и Олову, на западу. Заживео је 01. новембра 1992. године. Идеја о формирању овог корпуса зачела се у Главном штабу ВРС још крајем јула 1992. године. До тада, доње и средње Подриње од ријеке Саве, па до планине Сушица, између Сребренице и Жепе, браниле су снаге Зворничке и Бирчанске бригаде из ИБК-а. Простор од Сушице, са праваца Жепе, Горажда и Олова, бранила је 2. романијска бригада из СРК-а, док су горње Подриње од Вишеграда до Чајнича браниле самосталне Вишеградска, Рогатичка, Руђанска, Чајничка и 1. И 2. Фочанска бригада, организоване у привремени оперативни састав, као Оперативна група „Дрина". У центру Подриња, смјештен је Главни штаб ВРС, па хтио или не, мора се ангажовати у командовању јединицама, колико због одбране цјелокупног Подриња, толико и због сопствене одбране. Да би се Главни штаб растеретио оперативнг командовања на одређеном простору и могао адекватно вршити стратегијско руковођење оружаном борбом на цијелом ратишту РС, одлучено је да се формира Дрински корпус. У састав корпуса улазе све набројане бригаде, изузев фочанских, које се враћају у састав ХК-а. Накнадно се формирају Братуначка, Милићка и Власеничка бригада и Скелански самостални батаљон.
Поред 65. заштитног моторизованог пука (змтп), 67. пука везе и 89. ракетне бригаде (Бања Лука), као нова приштапска јединица ГШ-а, априла 1993. године, формирана је 1. гардијска моторизована бригада (гмтбр) а лоцирана је у Калиновику и Хан Пијеску. Центар војних школа, формиран је августа 1993. године у Бања Луци, због указане потребе за школовањем и попуном нижим старјешинским кадром. Наиме, од укупних губитака ВРС у борбама, 38% су губици у старјешинском кадру, а познато је да искуствена свјетска норма, у минулим ратовима, износи око 8%. Центар је директно везан за Главни штаб и, поред обуке питомаца, служи и као борбена оперативна резерва ВРС. За Главни Штаб директно су везане и двије Управе - за ВиПВО и финансије, као и четири Позадинске Базе и то: 14. ПоБ у Бања Луци, 27. ПоБ у Хан Дервенти код Пала, 30. ПоБ у Билећи и 35. ПоБ у Бијељини.
Почев од 1993. године, па до престанка рата, Врховна команда и Влада Републике Српске су, скоро сваких шест мјесеци покушавале да притиском на Главни штаб, реорганизују ВРС само у циљу смањења њеног бројног стања, односно ради смањења трошкова рата. Почело је са захтјевом Врховног команданта да се расформира ВиПВО, или евентуално да прелети на аеродроме у СРЈ. Пошто је Врховна команда Оружаних снага то захтијевала под притиском Запада, кроз уста тадашњег предсједника СРЈ, Добрице Ђосића, ГШ ВРС се није смио упустити у ту авантуру, очекујући да ако авијација прелети у СРЈ, никада више неће бити у оперативној употреби ВРС. Савезна Република Југославија се на међународном плану бори против уплитања у рат у БиХ, па таман посла да дозволи да наша борбена авијација туче циљеве по БиХ, полијећући са њихових аеродрома. Са друге стране, сви припадници ВиПВО су били огорчени на овакве захтијеве, па ГШ није ни хтио да им одузме право да бране отаџбину. Тако је ВиПВО читав рат остало у саставу ВРС. Истина, често су били ограничавани у борбеним летовима, али би-ли су ту и без обзира на забране, узимали су учешћа у одбрани земље у ваздушном простору, нарочито у одбрани од агресије НАТО пакта на РС.
Што се тиче смањења бројног стања ВРС, Главни штаб то никада није могао извршити. Наши непријатељи су далеко бројнији од нас, па однос снага на ратишту захтијева повећење, а не смањивање ВРС. Са друге стране, материјалне резерве у наоружању, муницији, гориву и свему осталом се из дана у дан смањују. Сама РС економски пада у сиромаштво, па не може набављати војну опрему, а и донације се полако смањују. Уласком НАТО пакта у рат против РС је у потпуности обесмислила смањење српских оружаних снага, али је ВК-да остала упорна у својим захтијевима. Прва оружана акција из ваздуха против ВРС, изведена је 11. априла 1994. године у околини Горажда, а последња у непрекидном трајању од 17 дана, од 29. августа до 14 септембра, када је ВРС координирано тучена из Ваздуха од стране НАТО-а, а са земље снагама европског корпуса за „брзе интервенције" (корпус Европске Заједнице, састављен од шпанске и француске војске под командом француског генерала Собируа из Дувањског Поља и америчког генерала Силвестера са планине Игман). Други облик покушаја реорганизације ВРС састојао се у жељи ВК-де, а на предлог команданта 1. КК-а, генерала Момира Талића да се формирају двије Армије ВРС. Прва Армија би имала зону одговорности од ријеке Уне, па негдје до Зворника, а Друга одатле, па на југ, укључујући и Херцеговину. Команде обе Армије би биле директно везане за ВК-ду, чиме би ГШ био сувишан. Таква жеља није могла бити испуњена због облика територије РС (банана држава), материјалне (не)могућности Републике и далеко већих трошкова ратовања. Само број генерала би, уместо 24 формацијска мјеста, био повећан на 56, што је бесмислено. Ова последња чињеница је принудила ВК-ду да одустане одтога.
У току рата, а и послије њега, становништво РС је стално „нагађало" о сукобу ГШ-а и ВК-де, што је „преведено" као лични сукоб доктора Радована Караџића и генерала Ратка Младића. Истина, сукоб институција политичког и војног руководства је постојао, управо због покушаја да се и онако слаби капацитети ВРС још више смање. Војно-политичка ситуација на ратишту у БиХ то није дозвољавала, иако је политичко руководство РС на то приморавано од стране дијела Међународне заједнице, али и од руководства СРЈ. Врхунац сукоба Војске и политике показао се на 50-ом засиједању Народне скупштине РС, 15. априла 1995. године у Санском Мосту. Главни штаб је добио задатак од ВК-де да за ту сједницу припреми генерални извјештај (експозе) о стању у Војсци РС. Експозе је садржавао двије цјелине - материјални положај ВРС и војно-стратегијски проблеми на ратишту. Међутим, парламентарна већина посланика из владајуће СДС, категорички одбацује први дио извјештаја, а други дио нису хтјели ни да саслушају. Извјештај прихвата опозиција, мања група независних посланика на челу са послаником Милорадом Додиком, али ВРС од тога нема користи, јер већина одлучује. Сви чланови ГШ-а и команданти корпуса су фронтално политички нападнути од стране владајуће странке и Врховне команде. Практично, на тој сједници, Народна скупштина је од деполитизоване ВРС направила себи политичку опозицију, чиме су ојачали групу независних посланика. Генерали ВРС, нису попустили и нису одустали од даље борбе, јер други, не саслушани дио експозеа управо говори о томе да према ВРС стоје четири савремено опремљене непријатељске војске, које из дана у дан јачају (регуларна војска Републике Хрватске, тзв. А РБиХ, ХВО и НАТО пакт). Са друге стране ВРС све више материјално слаби, а губи и дотадашње савезнике. Српска Војска Крајине је у тежем положају од ВРС и налази се пред расулом, а СРЈ се већ одрекла ВРС, уводећи санкције Републици Српској још 04. августа 1994. године, због одбијања плана Контакт групе. Познато је да је тај план одбила баш ВРС. Значи, ВРС сопственим снагама мора рат привести крају, сада напуштена и од сопствене власти и Врховне команде. Ипак, послије хрватске операције „Бљесак" и пада западне Славоније у мају 1995. године, Врховна команда је наставила да колико, толико „брине" о својој Војсци, која јој је обезбиједила да се у Дејтону избори за признање Републике Српске и њене Војске.
Текст написао за лист Војска који издаје 3. пјешадијски (Република Српска) пук
ГЕНЕРАЛ-ПУКОВНИК
МАНОЈЛО МИЛОВАНОВИЋ,
ратни начелник ГШ-а ВРС, генерал-пуковник у пенз
