Kolumne

Balkanski triptih

Jelka Jovanović

Praktično u istom danu doživotna kazna zatvora ratnom komandantu Vojske Republike Srpske Ratku Mladiću, izrečena pred Haškim tribunalom za ratne zločine počinjene na području bivše SRFJ, i 22. godišnjica Dejtonskog sporazuma, kojim su okončana ratna dejstva u Bosni i Hercegovini i nepovratno stavljena tačka na istu tu bivšu Jugoslaviju.

Nešto pre toga dvojica neprikosnovenih bh. lidera, prvo Bakir Izetbegović, pa potom Milorad Dodik, uzbunili su duhove; prvi uslovnim prekrajanjem granica Srbije nezvaničnim priznavanjem nezavisnosti Kosova, ili bar njegovim prizivanjem, a i uplitanjem još nekih delova teritorije Srbije u eventualne ratne scenarije; drugi istim poslom, samo što je "proširujući" Srbiju Republikom Srpskom "skratio" dejtonsku BiH. Doduše, i to je u domenu prizivanja, a donekle i predskazanja, jer se i godina događanja pominje.

Da sve to nije tek pusta maštarija, potrudio se zvanični Beograd oštrim napadima na Izetbegovića, koji su kulminirali sednicom Saveta za nacionalnu bezbednost i demantijem, a onda i ograđivanjem od Dodika tvrdnjom da Srbija ne želi prisajedinjenje Srpske i još da je jedina prepreka otcepljenju Srpske od BiH, što je, podseća se, i sam Dodik potvrdio. Što će reći da je konačna odluka - na Beogradu, što se može bez po muke čitati i kao "ako se okolnosti promene..." A da se u kotlu zvanom BiH menjaju iz dana u dan svima je jasno, i to na štetu same BiH.

Istovremeno i u samoj Srbiji i u ponekim diplomatskim i geostrateški važnim kotama sve češće se promalja ideja o razmeni teritorija kao konačnom rešavanju tzv. kosovskog pitanja. I pre, ali i nakon što je predsednik Srbije Aleksandar Vučić javno rekao ono što su svi briselski, berlinski i vašingtonski vrapci znali odavno - nema Srbije u Evropskoj uniji bez potpisivanja pravno obavezujućeg dokumenta s Kosovom o trajnoj normalizaciji odnosa.

Dakle, dokumenta koji potpisuju dve ugovorne strane, u prisustvu treće, praktično arbitra (EU), priznavale se one ili ne u granicama koje smatraju svojim. Sa ambasadorima ili i dalje samo oficirima za vezu, sa dve stolice u UN-u ili jednom još "zajedničkom" (sa stanovišta Srbije, iako njeni zvaničnici u Njujorku podnose izveštaje ravnopravno s kosovskim).

I bez mišljenja ljudi koji na "razmenjenim" teritorijama žive, bar pitanja žele li dekretom da menjaju domovinu ili čak da dobiju novu. Koja neće biti baš u sadašnjim nepriznatim granicama, ali biće otprilike iste veličine, taman onolike za koliko će Srbija opisana u sadašnjem ustavu, onom normativno obavezujućem delu, biti manja. A obe te nove domovine će biti za još jednu dozu nacionalno kompaktnije, jer će se potezom pera osloboditi neželjene manjine. Jedni srpske, drugi albanske. 

Dakle, okreni, obrni, balkanski lideri samo sanjaju nove mape koje će proširiti njihovu "nadležnost" ili je bar učiniti neupitnom.

Mogao bi to biti srpski triptih, mogao bi biti, kao što jeste najvećim delom bosanski, ali zapravo je balkanski - 20, 20 i dobar kusur godina po ratovima koji su u crno zavili sve priznate i nepriznate nove balkanske državice, a duhovi prošlosti ne miruju. Ponegde posećuju stare znance, ponegde su njihovi stari znanci obrnuli ćurak da su nekadašnji mirotvorci danas barjaktari, a nekadašnji podvižnici dežurni vatrogasci prvog reda, kao da su u igri senki zamenili politička staništa, ali suština je ista. Svi bi legendarnu salvetu na kojoj su, kao se tvrdi, svojevremeno Slobodan Milošević i Franjo Tuđman raskomadali Bosnu.

I, za ne daj bože, ratnog komandanta koji će, krijući se iza vojničke dužnosti, na oba oka žmuriti na sve, uključujući stravične zločine protiv civila. Daleko bilo da je samo o Ratku Mladiću reč, mada je on mnogo više od paradigme vojnika u službi navodnih nacional-interesa.

Triptih će se, nema sumnje, narednih dana oslikavati jarkim bojama baš povodom presude Mladiću i dodati još koji kamičak oštro omeđenim stranama. Logično je pretpostaviti da će, kao i godinama, pa i decenijama već, glavna kota sporenja biti Srebrenica. Nadgornjavaće se i zadovoljni prvostepenom presudom i nezadovoljni - bilo da misle da je neosnovana i previsoka ili nedovoljna iako maksimalna - prebrojavaće mrtve i žive, kopati po ranama i grobovima.

I malo ko će uopšte razmišljati o stravičnim slikama rata podrobno opisanim u optužnici i presudi, još manje će biti onih koji će se zapitati u ime čega se to sve dogodilo i u ime čega se može ponoviti. A ogromna većina će, opet bez razlike da li je zadovoljna ili ne presudom, upreti prst u Haški tribunal, jer, zaboga, nije ispunio misiju pomirenja na uzavrelom Balkanu. Kao da je pomirenje komad platna koji čvrsto obavijen prekriva svačiju moralnu golotinju ili kocka šećera koja otapajući se zasladi život svima koji je okuse. Kao da su, dobre ili manje dobre, čak i loše haške sudije i tužioci moćnici koji presudama određuju ovdašnjim liderima šta i kako da misle i rade.

Napokon, kao da bilo koja presuda, makar i sa svačijeg stanovišta pravedna, što je gotovo nemoguće, može promeniti stvarnost. A stvarnost kaže - granice su ovde porozne i promenjive. Jedina cena su, kao i obično, ljudski životi, ali to je, zar ne, sitnica koja balkanski triptih čini življim?

Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne odražavaju stavove redakcije Nezavisnih novina.

Izdvojeno
Najčitanije