Pre 19 godina kada se u Beogradu pojavio prvi broj dnevnog lista "Danas" na naslovnoj strani je imao ogromnu fotografiju prvog posleratnog voza koji je dan ranije prešao put od Beograda do Vukovara. Sablazan je bila šahovnica koja je dominirala vlakom - jer je voz, razume se, posle granice postao vlak i dobio šahovnicu.
Nedavni susret hrvatske predsednice Kolinde Grabar-Kitarović i srpskog ekspremijera i mandatara nove vlade Srbije Aleksandra Vučića neodoljivo podseća na taj voz/vlak koji, eto, bezmalo dve decenije putuje i nikako da zaista poveže Beograd i Zagreb kako je to nekada u počivšoj Jugoslaviji činio čuveni "Matoš", gazeći razdaljinu za četiri sata.
Dakle, prvo pitanje je zbog čega su predsednica Hrvatske, čija se država trese, i najmoćniji čovek Srbije, koji je na izborima pre dva meseca potvrdio taj epitet, svoj susret nazvali istorijskim? Namerno ćemo zaobići intrigantno političko pitanje zbog čega taj dokument nisu potpisali šefovi država, jer je jasno ko drži konce vlasti, čak i u tzv. tehničkom mandatu. To je, taksativno, zaključeno i na Pantovčaku u predsedničkoj rezidenciji, a čini se i u prilično revoltiranoj rezidenciji na Andrićevom vencu.
Prema tome, da li je odista Deklaracija o unapređenju odnosa i rešavanju otvorenih pitanja, kolokvijalno nazvana Deklaracija o pomirenju, koju su potpisali Kolinda Grabar-Kitarović i Aleksandar Vučić dokaz nove povijesno/istorijske etape? Premda je i čitav region preneo najvažnije delove dokumenta podsetićemo na dogovoreno:
Unaprediti bilateralnu zaštitu manjina - srpske u Hrvatskoj i hrvatske u Srbiji na osnovu Sporazuma između Srbije (i Crne Gore) i Hrvatske o zaštiti prava srpske i crnogorske manjine u Hrvatskoj i hrvatske manjine u Srbiji i Crnoj Gori, potpisanog 15. novembra 2004. godine u Beogradu, kao i Okvirne konvencije za zaštitu nacionalnih manjina, usvojene od strane Saveta Evrope 10. novembra 1994. godine;
Odmah aktivno pristupiti pregovorima državnih komisija o određivanju granične linije između Srbije i Hrvatske, na osnovu međunarodnog prava. Dve države nemaju nikakvih teritorijalnih zahteva, a u slučaju da bilateralni pregovori u razumnom vremenu ne uspeju, obe države su spremne da svoj teritorijalni spor iznesu pred međunarodne pravosudne institucije;
Obe države su spremne da ubrzaju primenu Sporazuma o pitanjima sukcesije, potpisanog 29. juna 2001. godine u Beču;
Obe države su saglasne da je potraga za nestalim licima prioritetno humanitarno pitanje i da će uložiti iskrene i maksimalne napore u traženju nestalih;
Obe države svesne su novih izazova pred Evropom i svetom, posebno međunarodnog terorizma i svetske migrantske i izbegličke krize i spremne su da aktivno i koordinirano deluju u borbi protiv terorizma i izbegličke krize;
Obe države su spremne da aktivno učestvuju u zajedničkim razvojnim i prekograničnim projektima EU.
Sem poslednje stavke o bilateralnom korišćenju evropskih fondova sve ostalo je, zaista, čista istorija, o čemu najbolje svedoči starost dokumenata na koje se više tačaka dogovorenog oslanja. U tom smislu ima puno opravdanje oficijelni stav odaslat iz kabineta hrvatske predsednice da susret (pa time i Deklaracija) nema veze sa dnevno-političkom situacijom. Mada bi valjalo da ima, ali tada na potpisanoj hartiji bi moralo štošta da piše drugačije i mnogo konkretnije. Zašto?
Pa, zato što i četvrt veka posle poslednjeg rata - u kom, podsetimo, Srbija nije zvanično učestvovala, ali jesu angažovane sve njene bezbednosne snage i resursi - sva su pitanja otvorena da otvorenija ne mogu biti. Štaviše, ovih godina je slična i retorika, posebno u Hrvatskoj, gde je biti Srbin ponižavajuće. Takođe, nema sumnje da će jačanjem desnice u Srbiji biti uzvrata, mada, ruku na srce, teško je očekivati isti intenzitet. Naprosto, sama činjenica da se "tamo" ratovalo i ginulo, a ne "ovde", boji emocije. Što nije opravdanje, daleko bilo, naprotiv alarm je da je zaista vreme za ozbiljne promene.
A, novo pitanje, postižu li se ikakve promene papirima u kojima se podseća na nekadašnje papire koji ama baš ni zericu nisu promenili zbilju? A zbilja kaže da su Hrvatska i Srbija u zategnutijim odnosima nego ikada poslednje decenije. Čak je odmah po stavljanju parafa na "unapređenje" odnosa Hrvatska iskoristila svoje članstvo u Evropskoj uniji i u nešto blažoj formi ponovila svoje uslove Srbiji za otvaranje poglavlja 23 i 24 u pristupnim pregovorima sa EU.
Činjenica da je do susreta - ne zaboravimo simbolički održanog u obe države, Dalju i Tavankutu - došlo usred uzavrelih političkih zbivanja u Hrvatskoj, Deklaraciju i propratne osmehe boji posebnim bojama.
Prevedeno, uobičajeno je s one strane Drave da se u izbornim kampanjama najviše poena dobija na ruženju Srbije? Jesen koja će doneti novi Sabor, dabome, proteći će upravo u tim tonovima, pa hrvatskoj tehničkoj vladi kojom ne upravlja političar velike moći kao trenutnom srpskom tehničkom vladom neće ni pasti na pamet da se petlja sa zahtevima iz Deklaracije. Ostaviće to narednoj vladi.
A onda će Srbija ući u predsedničku trku za novog šefa države, kojoj će ton povišavati, ako ne i diktirati, nedavno (nepravosnažno) oslobođeni haški optuženik Vojislav Šešelj - a u koju će možda ući i Vučić lično, nikad se ne zna - pa ni Srbija neće imati mnogo vremena za realizaciju dogovorenog.
No, sve to u ovom trenutku ne znači da treba odbaciti volju dve strane da bez, kako se smatra, diktata iz Brisela pokušaju da unaprede odnose. Valja ih samo podsetiti da odnose imaju ljudi, a ne nekakve tvorevine, makar bile i države i da bez boljeg položaja ljudi ovde i tamo nema ni boljih odnosa.
U tom smislu je upravo ona poslednja tačka Deklaracije ključna - prekogranična saradnja potpomognuta evropskim parama učiniće više čuda nego gomila papira. Uz nju će nekako lakše ići i rešavanje višedecenijskih nerešenih pitanja poput povratka ljudi, vraćanja i/ili nadoknade otete imovine, pronalaska nestalih, suđenja ratnim zločincima... Svega onog što četvrt veka čeka na rešavanje, a nije rešeno najčešće zbog nespremnosti vodećih političara da zaista bude rešeno.
Da je i tamo i ovde previše onih kojima naprosto politički odgovara da se Beograd i Zagreb merkaju ispod oka potvrđuje i to što ujednjeni napori bivših predsednika Ive Josipovića i Borisa Tadića nisu bitnije pomerili stvari. Shodno tome, susreti u Dalju i Tavankutu moći će da budu povijesno/istorijski ako se pokaže u narednim mesecima i godinama da ima konkretnih pomaka.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.