Specijalni sud u Beogradu oslobodio je prvostepeno sedmoricu bivših pripadnika Jedinice za specijalne operacije (JSO) MUP-a Srbije optužbi za organizovanje oružane pobune 2001. godine.
Jednoglasnom odlukom Sudskog veća nevinim u ovom slučaju proglašeni su, između ostalih, nekadašnji komandant JSO Milorad Ulemek Legija i bivši komandant Zvezdan Jovanović, obojica već pravosnažno osuđeni za ubistvo premijera Zorana Đinđića, izvedeno petnaestak meseci posle pobune.
Pobuna pripadnika JSO, poznatijih kao "Crvene beretke", i u poslednjim balkanskim ratovima i u varljivom miru potom, već dugih 17 godina u delu javnosti slovi kao uvod u atentat na Đinđića. Kao što se može videti i iz reakcija različitih strana, i Đinđićevi pobornici i njegovi arhineprijatelji u pobuni JSO vide izvorište, ključno mesto onoga što se zove nerasvetljena politička pozadina ubistva premijera. Shodno tome, ukoliko i Apelacioni sud, posle najavljene žalbe Tužilaštva za organizovani kriminal, uvaži presudu Specijalnog suda i "beretke" oslobodi krivice, može se reći da Srbiju čeka novi rehabilitacioni ciklus.
Ovog puta ne ratnih zločinaca i kvislinga iz Drugog svetskog rata, već "svežijih", atentatora koji su 12. marta 2003. zaustavili točak postoktobarske Srbije.
Zvuči neverovatno? Kao i mnogo toga u Srbiji i baš zbog toga - verovatno.
Kako inače drugačije tumačiti činjenicu da ni posle duge istrage i šest godina suđenja sud nije mogao da poveruje onom što je već novembra 2001. svima bilo jasno? Nije u pitanju štrajk ljudi u svojim "radnim odelima", kako je gotovo posprdno ocenio tadašnji predsednik tadašnje SRJ Vojislav Koštunica, već oružana pobuna.
Tog novembra 2001, posle nekoliko dana "tihe" pobune u službenim prostorijama u Kuli i blokade autoputa kod Vrbasa, stotinak ljudi sa teško naoružanim vojnim hamerima i oklopnim vozilima blokiralo je nekadašnji autoput "Bratstvo i jedinstvo" u najosetljivijem delu koji prolazi kroz Beograd, kod Centra "Sava". Saobraćaj nisu zaustavljali pištaljkama, transparentima i trubama, već transporterima - cirka 24 borbena vozila opremljena sa isturenim mitraljezima i bacačima granata. A oni u borbenim uniformama - ne radnim, nego borbenim - sa ličnim naoružanjem, kratkim i dugim cevima.
Tačno je da se nijedno oružje nije oglasilo, a što i bi kao da nije dovoljna pretnja to što su svi do jednog bili pripravni da zapucaju, držeći svoja "čeda" na gotovs!
Komandovao im je Ulemek, baš kao što je godinu dana kasnije rukovodio sa nekoliko neuspešnih atentata na Đinđića, a potom i kobnim.
Kako reći da to nije pobuna kad su, što je nezamislivo u formacijama tog tipa, odbili da "pregovaraju", da komuniciraju sa nadređenima, nego su svoje političke zahteve ispostavili direktno premijeru i Vladi Srbije, zahtevajući smenjivanje ministra policije i ljudi u vrhu Državne bezbednosti?
Uostalom, i sam povod za pobunu je bio u osnovi politički - hapšenje izvesne braće Banovića iz Obrenovca, koje je Haški tribunal sumnjičio za ratne zločine (kasnije je jedan oslobođen, a drugi osuđen nakon priznanja). Prema dostupnim podacima, Ulemek i JSO su prvo prihvatili da ih uhapse, a onda su se predomislili, mada su asistirali. Ostalo je nejasno što je uopšte naređena akcija specijalaca na pijaci, ali pouzdano se zna da su "beretke" tada shvatile da su Banovići, zapravo, "Vukovi sa Vučjaka", njihova "bratska" jedinica koju su popunjavali i čelnici JSO.
Moglo bi se spekulisati na tu temu još štošta, a izvesno je da su posle Obrenovca mnogi "specijalci" i te kako imali razloga za bojazan da će i sami dospeti u Sheveningen. Posebno, zbog procurele, gle čuda, najave da će banjalučki "Reporter" objaviti spisak sa imenima 360 srpskih policajaca koje treba izručiti Hagu. Lažan, kako se posle ispostavilo, ali ipak objavljen, što je pribavilo naknadni "alibi" Legiji & sabraći.
Povoljna okolnost za JSO i saradnike krila se u činjenici da je premijer bio na putu preko okeana; s tolike daljine nije lako naređivati, posebno kad nemaš kontrolu nad vojskom, a policija je, blago rečeno, podeljena. Elem, po povratku s puta kao da nije bilo povratka. Ili je bilo?
U tekstu "Oružana pobuna - deset godina kasnije" ("Vreme", 10. novembar 2011.) nesumnjivo upućeni kolega Miša Vasić piše: "Uobičajen i poželjan tok događaja trebalo bi da je bio otprilike sledeći... Da se JSO uputi jasan i odlučan ultimatum Vlade: da smesta poslušaju naređenja, ili... Ako ne, da se odlukom Vlade jedinica raspusti, da pripadnicima prestane status ovlašćenih službenih lica i radnika MUP-a, da se s tim u skladu izvole razdužiti i napustiti službene prostorije; da se starešine pohapse odmah pa će se videti ko je, zašto i u saradnji s kime započeo pobunu. Jedinica je, uzgred, ionako bila ilegalna: ni po kom zakonskom ili podzakonskom osnovu Državna bezbednost nije mogla da osniva borbenu jedinicu, a još manje da je tako dobro naoruža. Ti ljudi su imali oklopna vozila, artiljeriju i čak dva jurišna helikoptera Mi-24 Hind (kupljena kradom u Ukrajini). Jedina ispravna reakcija, dakle, bila bi raspustiti bandu i pohapsiti kolovođe, a za ostale ćemo videti; osim toga, svim učesnicima doživotno zabraniti stupanje u bilo koju državnu službu".
No, ništa od toga se nije dogodilo - uplašeni od mogućeg širenja pobune koje ne bi stalo na zveckanju oružja - premijer i Vlada su naprosto predali Državnu bezbednost pobunjenicima, smenivši tadašnje čelnike tajne policije, a zadržali su ministra; tek toliko da kapitulacija ne bude apsolutna i da se uzme predah za kontraudar.
Na JSO i "zemunski klan", koji su se do tada, zahvaljujući prelasku na stranu naroda 5. oktobra 2000, izvlačili od mogućih kazni i širili "biznis". Sve dok Đinđić nije rekao: "Dosta, hapsite ih".
A oni ga likvidirali.
I, ako se tako može reći, sistem je ovih dana pokazao puno razumevanje za to, amnestirajući ih iako su belodano odgovorni za oružanu pobunu. Ili, kako je plastično kazao vicepremijer u Đinđićevoj vladi Žarko Korać: "Ako naše pravosuđe misli da je demonstriranje s oružjem i u uniformi neka šala, onda je naše pravosuđe upravo poslalo poruku da pripadnici oružanih snaga ove zemlje mogu da rade šta im padne na pamet. Mislim da je to pitanje za čitavu državu, a ne samo za pojedince".
Dosolio je, kao i obično, i to ispred samog suda vođa radikala, narodni poslanik i haški osuđenik Vojislav Šešelj najavom da će tražiti obnovu sudskog postupka za ubistvo Zorana Đinđića. Navodno, zbog bitnih kršenja Zakona o krivičnom postupku i "zbog toga što su suđenja bila režirana i nameštena, presude ne mogu da opstanu".
Mogu ili ne mogu?
Pa, sve je manje upitno posle presude da otimačina 24 borbena vozila i pretnja teškim i ličnim naoružanjem i blokadom grada nije oružana pobuna i ugrožavanje ustavnog poretka. Za razliku od, recimo, vozača koji blokadom ulica u neoružanom protestu protiv poskupljenja goriva i akciza ugrožavaju poredak! Ili je, što je takođe sve verovatnije, podrivanje onog poretka bilo poželjno, a ovog kažnjivo.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.