Praznici još nisu minuli, a iz Holandije je stigla divna vest - Miloš Marjanović sa Pravnog fakulteta u Beogradu i Teodora Rešetar sa Filološkog fakulteta pobedili su na Svetskom univerzitetskom debatnom prvenstvu u kategoriji engleski kao strani jezik. U finalu su debatovali sa studentima iz Nemačke, Kine i Indonezije na temu: "Ovaj dom veruje da evropska levica treba da promoviše radikalno levu političku agendu, uključujući nacionalizaciju velikih industrijskih postrojenja, izuzetno visoke stope poreza na bogatstvo i proširenje države blagostanja".
Ne zna se koju su tezu zastupali, koju kontratezu pobijali ili bar osporavali - a bilo bi interesantno čuti, a još bolje znati šta pametni mladi ljudi misle o savremenom svetu i poretku nejednakosti - ali nema sumnje da su postigli veliki uspeh. I pridružili se brojnoj armiji svojih uspešnih kolega i koleginica. Nije to prvina ni u besedništvu i debatama, beogradski studenti su pre samo pet meseci postali evropski prvaci, a već godinama su u samom vrhu polemičara na raznim svetskim takmičenjima. Ne samo studenti, već i gimnazijalci. Na engleskom, naravno.
Medaljama mladih matematičara, fizičara i informatičara mogao bi se popločati jedan osrednji trg. U Srbiji. Problem je, međutim, što ti mladi, uspešni ljudi školovanje, usavršavanje i karijeru uglavom nastavljaju daleko od Beograda, Niša, Novog Sada, Kragujevca i svojim znanjem i talentom grade neke druge trgove.
Problem za državu, za njih lično mnogo manji, ako ga uopšte ima, jer ih tamo negde daleko cene. A iako im nedostaje peti prst, kako je Miodrag Bulatović opisao ljude bez domovine, neće im manjkati posao i stan, mogućnost da stvore porodicu i žive kao sav normalan svet.
Odliv mozgova je sintagma koja označava intelektualnu migraciju. Njene razmere se samo naslućuju, jer nema preciznih podataka koliko je vrhunskih talenata i njihovih prijatelja sa nešto slabijim referencama otišlo iz Srbije. Neke procene kažu bar pola miliona tokom poslednje dve decenije; pouzdano se zna da je samo u periodu od 2007. do 2014. godine broj emigranata iz Srbije u zemlje članice Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) porastao sa 27.000 godišnje, na čak 58.000, što je više nego udvostručen skor bega! Toliko dramatičan da predsednik SANU Vladimir Kostić kaže kako se i sam oseća kao hulja što ne može da zadrži talentovane studente. A nije jedini, s tim što se političari ne osećaju kao hulje, već iz mandata u mandat obećavaju da će zaustaviti odliv mozgova.
Uprkos tome, ili zahvaljujući tome, sve ankete među sadašnjim generacijama i uspešnih i manje uspešnih srednjoškolaca i studenata pokazuju da bi većina školovanje i život radije da nastavi u inostranstvu nego u Srbiji. Mnogima to i uspeva, što zahvaljujući dobrom startnom školovanju ovde, što pomoći roditelja koji su pripravni da prodaju sve što imaju ne bi li deci obezbedili odlazak. Kad već ti sada sredovečni ljudi sami nisu iskoritili šansu pre dve-tri decenije.
Šta je rezultanta? "Jedenje sopstvene supstance". Obogaljivanje sopstvenog bića. Između ostalog, zbog enormne intelektualne migracije Srbiji danas nedostaje 15.000 IT inženjera, iako ih već godinama mnoštvo školuje u više centara. Svetskog glasa, valja naglasiti. Čak su i u Srbiji dobro plaćeni, a i mogu da rade "na daljinu", ali odlaze i oni. Retki se vraćaju.
Uskoro će, kaže neumitna statistika, srpsko zdravstvo ostati bez specijalista različitih struka, jer su odavno postali probitačna roba na gladnom zapadnom tržištu. Na delu je novi trend - privlačenje tek diplomiranih lekara kojima je u Srbiji specijalizacija puki san. Na visokoj ceni su i kvalitetne medicinske sestre i gerontolozi...
Egzodus ima i direktnu cenu. "Britanci su izračunali da školovanje jednog intelektualca vredi najmanje 300.000 evra. Srbija je, tako, iseljavanjem 30.000 obrazovanih ljudi poklonila Severnoj Americi i Evropi devet milijardi evra, koliko je dala za njihovo obrazovanje. To je kapital koji se ne može povratiti niti iskoristiti kao investicija u dugoročne programe razvoja zemlje. Po stepenu brige za svoje naučnike u svetu Srbija je verovatno najgora država na planeti", upozorio je pre četiri godine stručnjak za migracije Vladimir Grčić, autor knjige "Srpska naučna dijaspora". Tih devet milijardi evra je bukvalan ceh, a mnogo je veći onaj koji nastaje radom tih ljudi negde daleko, činjenicom da njihovo znanje i umeće nije i neće biti ugrađeno u razvoj Srbije.
Ključno pitanje je, nema sumnje, zbog čega odlaze svi ti mladi ljudi koji bi, opet bez sumnje, i ovde bili uspešni? Sociolozi Smiljka Tomanović i Dragan Stanojević pokazali su u istraživanju za 2015. godinu da se mladi odlučuju za emigraciju prevashodno iz ekonomskih razloga - čak 81,9 odsto ispitanika. Dakle, većini nije karijera u prvom planu, već običan, svakodnevni život. A to znači posao, stan, mogućnost stvaranja porodice; odnosno mali izgledi za zaposlenje, još manji za kupovinu stana, a time i za osamostaljenje.
Druga statistika pokazuje da su mladi u Srbiji "mladi" i krajem četvrte decenije, samci koji žive u roditeljskom domu. Psiholozi i sociolozi često posežu za tradicijom kao argumentom, navodno ovde, ne samo u Srbiji, već celom Balkanu, odvajkada različite generacije vole da žive zajedno. Zadruga u malenom stanu! Neretko se govori o razmaženim i promašenim generacijama, izbirljivim i lenjim. Premijer Aleksandar Vučić, primerice, ne propušta priliku da o ljudima u Srbiji govori kao o strašnim neradnicima, što polako postaje mantra.
Suština je, međutim, u prostoj činjenici što tim mladim ljudima društvo ne omogućava, pa i ne dozvoljava da odrastu. Većini, dabome.
Ima li dokaza? Naravno, mlađi od 30 godina spadaju među teško zaposlive i tzv. trajno nezaposlene, odnosno one kojima je potrebno više od dve godina da steknu prvo zaposlenje. Brojna istraživanja pokazuju da retko pomaže i sve više propagirano aktivno traženje posla. I to se odnosi i na vrlo talentovane. Uz to valja dodati da je prva plata obično "minimalac", najčešće van struke, što nije dovoljno ni za osnovne životne potrebe.
Ako žele da se osamostale, oni koji imaju sreće da se uhlebe u struci i pristojno zarađuju, imaju dve mogućnosti - da privatno iznajme stan ili ga kupe. Na kredit, podrazumeva se. Druga varijanta je bolja, ali i tu prilično stvari škripi, a pre svega ih država ometa kreditnom politikom. Zvuči blesavo, ali Narodna banka Srbije je izdala uputstvo komercijalnim bankama da ne daju kredite za neuknjižene nekretnine, iako je bar u Beogradu većina stanova neuknjižena.
Nije reč o nelegalnoj gradnji u klasičnom smislu, već o ogromnom broju stambenih zgrada građenih pre tri-četiri decenije u aranžmanu preduzeća, gradova i same države koje naprosto nečijom greškom nisu uknjižene iako su raniji društveni stanovi u njima odavno otkupljeni, porez i sve ostalo se plaća. Samo nema upisa u katastar, a bez upisa u katastar nema ni kredita. A ti su stanovi jeftiniji od novogradnje i samim tim dostupniji mladima. Može se, naravno, pazariti za keš, ali ko ima toliko legalno stečenog novca? Većina ne.
Čovek bez posla ili sa nestabilnim zaposlenjem - što se moderno zove fleksibilna radna snaga - teško će se odlučiti za sledeći važan korak, porodicu i potomstvo. Današnje žene prvo dete rađaju dobro posle 30. rođendana, a parovi se najčešće zadržavaju na tom jednom detetu. Naravno, ima i drugih razloga, ali male plate i velika kirija su na prvom mestu.
Treba li još nešto dodati, sem da bi zaista bilo dobro čuti debatu pobednika?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.