Suprotno svim očekivanjima, prva medijska ofanziva premijerke Srbije Ane Brnabić počela je onim što po prvim najavama nije njen resor - spoljnom politikom. Izjava da će se Srbija, ukoliko bude primorana da bira između Rusije i Evropske unije, opredeliti za EU, izazvala je priličnu pažnju; glasne packe desne proruske opozicije, ali i dela takođe naglašeno proruske vlasti; ponešto mlake pohvale evroopozicije i ne baš laskave ocene drugog njenog dela. Napokon, još uzdržanu skepsu Moskve i takođe uzdržano odobravanje Zapada. Uz mnoštvo upita iz oba tabora, počev od toga da li takav stav podržava predsednik Srbije i znači li to da Vlada Srbije menja spoljnu politiku samo nekoliko dana po preuzimanju vlasti?
Nekako u isto vreme dok su se sabirali prvi utisci prvog ozbiljnijeg medijskog nastupa premijerke - prilično neuobičajeno za ovdašnje prilike upućenog preko američke novinske agencije Blumberg - u Briselu na neformalnom sastanku predsednika Srbije i Kosova Aleksandra Vučića i Hašima Tačija dogovoreno je da se dijalog podigne na predsednički nivo, što znači da ostane u njihovoj isključivoj ingerenciji, kao i do sada.
No, još važnije od starih pregovarača je nova pregovaračka faza o, kako je Vučić oprezno kazao, "našim budućim odnosima" za godinu, dve ili pet, a Tači preciznije "odnosima naše dve države".
Osim specijalne činjenice zvane poglavlje 35 u pristupnim pregovorima - normalizacija odnosa Beograda i Prištine - spona između premijerkine izjave i briselskog razgovora je u Vučićevom zahtevu visokoj predstavnici EU za spoljnu politiku Federiki Mogerini da se ubrza evropski put Srbije i jasno kaže kada će se okončati - prijemom. "Mislim da smo dobili razumevanje Mogerinijeve da tačno znamo kada možemo da postanemo član, da ne budemo kao guske u magli, koje će sigurno da pronađu pravi put, ali da ne znaju kada se završava", kazao je predsednik.
Ukoliko bi se iz ovih, valja ponoviti još nedovoljno razjašnjenih reči Ane Brnabić i Aleksandra Vučića izvlačio makar i vrlo hipotetičan zaključak, on bi ponajpre glasio: u narednih pet godina, slučajno ili ne, ali baš onoliko koliko traje ovaj predsednikov mandat, Priština i Beograd će pod budnim okom Brisela dogovoriti modalitet neupitnog postojanja koji će možda zadovoljiti i maksimalističke zahteve obe strane - Srbije da formalno ne prizna Kosovo, Kosova da funkcioniše u potpunosti kao država.
Brisel će zauzvrat ubrzati njihove evrointegracije. Odvojene, da ne bude zabune, jer je taj proces uveliko započeo, s tim što je Srbija odmakla na EU putu, ali ne toliko da je nije moguće stići i istovremeno potpisati pristupnicu, što bi na koncu odgovaralo i zvaničnom Beogradu i zvaničnoj Prištini. Prvima da kažu kako je integralna Srbija pristupila EU, drugima da su postali enta članica.
Srbija će, dabome, na kraju tog procesa kroz zatvaranje poglavlja 31 o bezbednosti i spoljnoj politici učiniti ono što je premijerka najavila. Što ne znači da odnosa sa Rusijom neće biti, posebno onih naglašenih emotivnih, pa i drugih poput kulturnih i trgovinskih, jer ih i sve zemlje EU u manjoj ili većoj meri i sada u vrlo hladnoj fazi imaju, ali znači da se zna kom jatu ko pripada u slučaju, daleko bilo, nekog burnijeg konflikta.
No, primetiće pažljiviji analitičari, šta tu ima novo? Ništa, zapravo, sem činjenice da je, ipak, javno izrečeno "prinudno" rešenje, u premijerkinoj varijanti prilično direktno, a u predsednikovoj metaforično; no, mada to neprilično poređenje sa pernatim stvorenjima izgubljenim u magli teško da prija bilo kome, poruka je i tu precizna - guske će i u magli naći put. Samo žele da mu vide i kraj.
Prva suštinska nepoznanica nove i spoljnopolitičke i pregovaračke faze jeste ta prva petoletka, odnosno može li Srbija uistinu tako veliku žabu da proguta već do 2022? I u smislu ispunjenja evropskih standarda, u ovom slučaju odnosa sa Rusijom, i u smislu evropskih očekivanja glede Kosova, priznanja, makar i bez potpisa?
Druga nepoznata, kao i pre 15 godina, jeste na koji će način biti pomireno nepomirljivo - celovita Srbija i nezavisno Kosovo? De jure, ne de facto, jer realno, sem u preambuli Ustava Srbije, mnogim srcima i uzavreloj krvi, faktički Kosovo mnogo pre samoproglašene nezavisnosti 2008. i nije deo Srbije. Saglasio se ko ili ne s tim: busanje u grudi da priznanja neće biti nikako ne menja tu činjenicu.
Pitanje je, dakle, kako?
Svi poznati modeli paralelnog funkcionisanja dva državna entiteta nastala deobom jednog odavno su pretreseni i odbačeni, izuzev onog kom se pre ili kasnije svi vraćaju - dve Nemačke koje su godinama prećutno postojale i funkcionisale ne remeteći tadašnji međunarodni poredak, uključujući članstvo obe u UN-u. Reč je, podsetimo, o Berlinskom ugovoru iz 1972, čiji je cilj bio da uspostavi dobre susedske odnose dve nemačke države, ali je i garantovao "de fakto", mada ne i "de jure", priznavanje Istočne Nemačke.
No, ono što dve Nemačke razlikuje od Srbije i Kosova jeste Berlinski zid koji su tamo obe strane želele da sruše, da izbrišu nametnutu granicu, a ovde bi to samo jedna, dok bi druga da se opaše što je moguće višim zidom. I, nikako ne treba zaboraviti na još jednu branu - jezik Nemaca s obe strane bio je jedan, kao i nacija, istorija, kultura, poreklo i vera, sa izuzetkom nekoliko decenija koje je oličavao zid. Srbiju i Kosovo, pak, spaja samo nekoliko i to nimalo stabilnih zajedničkih decenija, a sve ostalo ih razdvaja. Pri čemu se obe strane trude da razlike potcrtaju.
Činjenica da će se najmračnija strana oružanih konflikata s kraja devedesetih u narednim mesecima osvetljavati i pred Specijalnim sudom za zločine OVK u Hagu dodatno će usložiti i same pregovore, jer nad jednom pregovaračkom stranom, Tačijem, visi Damoklov mač optužnice. Štaviše, po prvim najavama, može se dogoditi da čitav sada prvi politički ešelon Kosova bude desetkovan optužnicama za najteže zločine, pre svega, prema srpskim civilima, ali i pripadnicima sopstvene nacije počinjene 1998/99, što bi moglo da znači da Vučić neće imati sagovornika u nameravanom dijalogu, bar neko vreme. Ni suprotno rešenje, bez optužnica, neće doneti mnogo boljitka, jer je sumnja često smrtonosniji mač od formalne optužbe. Tu ni deset visokih predstavnica ne bi moglo da posreduje.
Napokon, ne bi trebalo smetnuti s uma da će konačno rešenje tzv. kosovskog pitanja biti shvaćeno i kao uputstvo za rešavanje drugih političkih nedoumica na Balkanu, recimo bosanskog čvora ili makedonskog kotla.
Može se nekome činiti da izjave s početka teksta, premijerkina i predsednikova, nikako ne mogu imati dalekosežne posledice kakve se ovde navode, da su više neka vrsta vežbaonice jedne nove političarke i jednog iskusnog političara. Što donekle i jesu, ali i sa političkim vežbama i bez njih Srbiju čekaju sve te odluke i svi ti procesi. Najavljena ubrzana društvena debata o promeni Ustava pokazaće koliko je realno da se dogode u prvoj petoletki. Ili, ako opet iskoristimo predsednikov vokabular, koliko će brzo guske iz magle stići na kraj željenog puta.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.