Nesrećnim kolopletom događaja ono što je prošle sedmice moglo biti tema teksta ubistvo bivše supruge O.L. ispred Centra za socijalni rad Novi Beograd proteglo se i na ovu sedmicu novim još drastičnijim, ako se može uopšte porediti, zločinom, ubistvom deteta M.N. i bivše supruge M.N. ispred Centra za socijalni rad u beogradskoj opštini Rakovica. I dok se u prvom, novobeogradskom, slučaju ubica ubrzo ubio skokom pod voz, u drugom, rakovičkom, nema naznaka da je uopšte svestan težine zločina za koji se, kako se oprezno kaže, sumnjiči, iako je izvršen pred mnoštvom ljudi.
Veštaci će verovatno utvrditi da li je novobeogradska tragedija bila okidač, "uputstvo" za rakovičku ili su to dva izolovana slučaja koje vezuju tek blisko vreme i činjenica da je reč o dve porodice sa dugim dosijeom porodičnog nasilja, koje, očito, nije dovoljno kontrolisano, bar ne u meri da se spreče te tri teške smrti. I još nekoliko potencijalnih tragedija, pošto je iza ubijenih majki ostalo četvoro nezbrinute dece. Troje potpuno traumirano, jer je njihov otac njihovu majku ubio kamenom pred njihovim očima.
Srbija se, naravno, uzbunila, baš kao i lane u ovo vreme kada su za samo desetak letnjih dana trojica muškaraca ubila svoje žene, a jedan verenicu, pri čemu je Siniša Zlatić u kafiću "Makijato" u banatskom mestu Žitište rafalom iz "kalašnjikova" uz bivšu suprugu Dijanu ubio i još četvoro ljudi, a 22 ranio. Drugi je prvog julskog dana u Knjaževcu zaklao suprugu pred sinom. No, godinu dana kasnije, sem sporadičnih i šturih vesti o suđenju Zlatiću, nema ni slovca o tome da li je iko odgovarao što je prijavljivanom porodičnom nasilniku omogućen javni krvavi pir. Bukvalno omogućen jer ne samo da mu policija nije oduzela nelegalno oružje, već je s lokalanim policijskim šefom često išao u lov! Ta činjenica uopšte nije zanemariva ako se zna da je trećina žena ubijena upravo iz legalno ili nelegalano posedovanog vatrenog oružja.
No, lane u ovo vreme se mnogo polagalo na novi zakon o sprečavanju porodičnog nasilja, koji je nedavno stupio na snagu, posebno na odredbu o trenutnom udaljavanju iz kuće nasilnika ili nasilnice. (Iako su žene najčešće žrtve ima i muškaraca koji su izloženi svakodnevnom teroru unutar sopstvena četiri zida.) Tim su zakonom predviđeni i novi protokoli koji predviđaju čvršće veze i komunikacije svih službi nadležnih za zaštitu žrtava. No, uprkos oštrijim paragrafima, od stupanja na snagu zakona, za samo pet nedelja, ubijeno je pet žena i jedno dete. Istovremeno, policija je izrekla 881 meru udaljavanja iz stana, a u više od 1.500 slučajeva nasilnicima je zabranjen kontakt i prilazak žrtvi. Zbog kršenja mera izrečeno je i oko 200 zatvorskih kazni.
Te brojke zastrašujuće same po sebi najrečitije govore o obimu porodičnog nasilja i slabosti institucija nadležnih za njegovo suzbijanje.
Jedna od ključnih karika u čitavom lancu sprečavanja porodičnog nasilja su centri za socijalni rad, na koje se ovih dana sručio gnev javnosti i medija. Čak je i u nekim upriličenim raspravama naglašavana odgovornost pre svega tzv. voditelja slučajeva, kao da su oni ključni presuditelji u čijim rukama su životi i smrti svih tih ljudi koji su u njihovoj nadležnosti.
Ispostavilo se, međutim, da su i u dve ovogodišnje julske tragedije, kao i u mnoštvu prethodnih, socijalni radnici često nemoćni izvršitelji tuđe volje, pa i nebrige i nerada. Na primer, nedovoljno efikasne policije i nedovoljno informisanih ili, pak, potkupljenih ili nemarnih tužilaštava i sudova. Praktično, ocena socijalnih radnika biva prenebregnuta čak i kad se nepobitno utvrdi, kao u primeru rakovičke tragedije, da je za čitavu disfunkcionalnu porodicu, posebno dete, bolje da se ne viđa s nasilnim ocem, uključujući i to sada prepoznato "viđanje u kontrolisanim uslovima".
Po dostupnim informacijama, koje nisu demantovane, žena ubijena u Rakovici skupa sa sinčićem platila je pre izvesnog vremena visoku kaznu kad je, suprotno sudskoj odluci, odlučila da spreči viđanje deteta s ocem!
Valja još dodati da je upravo u Rakovici, sem žene i deteta, u pohodu nasilnika ranjeno i troje radnika Centra koji su pokušali da spasu majku mališana je otac mrtvog doneo sa "viđanja". I, naravno, da zbog politike stezanja državnog kaiša, u centrima za socijalni rad ljudi rade najčešće u neljudskim uslovima. Naprosto, premalo ih je za sve prijavljene slučajeve.
No, sve ovo ne znači da su i centri bezgrešni; vanrednim nadzorom novobeogradskog slučaja utvrđeni su nepobitni propusti, a dodatna ekspertiza bi trebalo da pokaže da li je zahvaljujući njima omogućeno ubistvo, te ko će i kako odgovarati za to. Takođe, ovih dana je resorni ministar kome su se bukvalano u prvoj sedmici mandata sručile tri smrti izdao uputstvo da centri za socijalni rad čvšće sarađuju s policijom. Priprema se i protokol po kome će se sud socijalnih službi izjednačiti s mišljenjem tužilaštava i sudova, odnosno pravosuđe neće moći da donose odluke u nesaglasju ili suprotne ocenama voditelja, a za verovati je da će posle komentara predsednika Srbije Aleksandra Vučića biti povećane zatvorske kazne za porodično nasilje i da će sudovi biti manje blagi u njihovom izricanju.
Sve to je, nema sumnje, bolji i socijalni i pravni okvir za borbu protiv porodičnog nasilja. No, nevolja je što će u narednim sedmicama interes javnosti opasti, pa će krvnici i žrtve ponovo biti unutar svoja četiri zida, dok ih na svetlo dana ne izvuku neki novi rafali, kamenje, noževi ili očinske ruke oko vrata.
ISPRAVKA, IZVINJENJE I OBJAŠNJENJE: Izvinjavam se Miladinu Kovačeviću, Brajanu Štajhaueru, čitaocima i redakciji "Nezavisnih" za grubu grešku u prethodnoj kolumni i zahvaljujem svima koji su skrenuli pažnju na nju; Brajan Štajhauer je živ, pa samim tim Kovačević nije ni mogao biti ni suđen niti osuđen za ubistvo. Istina, Štajhauer je posle teškog prebijanja i kome pet godina učio ponovo da živi, uključujući to da govori i hoda, ali nije preminuo od posledica prebijanja. Po poslednjim dostupnim informacijama, radi i osnovao je Fond za pomoć deci koja su pretrpela teška oštećenja nakon što su pretučena.
Koristim priliku da objasnim i kako u prošlonedeljnom tekstu "Smrt u Zakintosu" nisam ni pokušala da optužim Srbe kao narod za sklonost kolektivnom ubijanju, naprotiv; pisala sam o državljanima Srbije koji su osumnjičeni za učešće u grupnoj tuči čiji je ishod smrt jednog čoveka. Pri tome sam naglasila da uopšte nije bitno da li su Srbi, Grci, Amerikanci, Albanci, Bošnjaci u pitanju. Smatram da je ovo objašnjenje potrebno koliko i izvinjenje, koje još jednom ponavljam.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.