Za najkasnije dve sedmice aktuelni premijer Srbije Aleksandar Vučić podneće ostavku da bi preuzeo funkciju predsednika Srbije, na koju je već u prvom krugu izabran ubedljivom većinom na aprilskim izborima. S njegovom ostavkom pašće i Vlada Srbije, a prva predsednička uloga biće mu da dodeli mandat za formiranje nove vlade svom nasledniku. Ne može kao nekada Milo Đukanović da sam sebi dodeli mandat, jer je u suprotnoj situaciji, pošto je sopstvenom voljom trenutno najuticajniju poziciju u državi zamenio za buduću najuticajniju.
Tzv. pitanje od milion dolara je ko će dobiti Vučićevo poverenje da vodi novu vladu u verovatno istom ili gotovo istom sastavu? Kladionice po svemu sudeći jedan od najpouzdanijih političkih barometara tipuju na Ivicu Dačića, bivšeg premijera i aktuelnog vicepremijera i ministra spoljnih poslova, lidera Socijalističke partije Srbije i petogodišnjeg koalicionog partnera Vučićeve Srpske napredne stranke.
U igri je još nekoliko imena, što iz SNSa, što eksperata, ali s manje šansi, mada su moguća i iznenađenja.
Dačić je, nema sumnje, pogodan izbor iz nekoliko razloga. Prvo, kao i svih ovih godina, ima tonu političkog iskustva, uključujući i dvogodišnji premijerski staž kada su uloge formalno bile obrnute, kada je Vučić bio prvi potpredsednik. Dalje, zbog čvrstih veza ne samo u ovom koalicionom razdoblju, nego i devedesetih, Aleksandar Vučić može da računa na Dačićevu lojalnost. Ona je više nego iskazana i na ovogodišnjim predsedničkim izborima, kada je Dačić odustao od sopstvene kandidature i svoju i stranačku snagu usmerio na podršku Vučiću. Ne treba naglašavati, uz nešto otvorenih i podosta pritajenih otpora i zamerki da SPS stavlja u podređenu ulogu, čak kao frakciju SNSa.
Takav potez, nema sumnje, treba nagraditi, iako može delovati kao politički luksuz jer je, uz svu veštinu, Dačić tokom 15 godina vlasti promenio sve moguće političke partnere i napuštao ih bez pozdrava, što znači da je nekadašnji najveći koalicioni potencijal sveo na minimum.
No, još važanija od te napadne lojalnosti je činjenica da Dačić dobrovoljno pristaje da bude u Vučićevoj senci i da će, kad preuzme predsednički položaj, Vučić imati pouzdanog čoveka na čelu Vlade. Nema spora da bi i s nekim drugim kandidatom kog lično odabere imao istu odanost, ali ovim potezom bi smirio strasti unutar koalicije. Sopstvenu stranku je umirio onog trenutka kada je Tomislavu Nikoliću oduzeo mogućnost da se ponovo kandiduje za predsednika Srbije i teško je verovati da bi se neko drugi unutar SNSa odvažio na neku vrstu puča iako svi listom misle da premijerska pozicija pripada njima, a neki i sebe vide u prvoj fotelji u Nemanjinoj.
Naravno, nije potrebno naglašavati da će Ivica Dačić, kao i dosad, verno slediti kurs koji odredi Aleksandar Vučić, svejedno s Andrićevog venca ili iz Nemanjine, svejedno prema Briselu ili Moskvi, Vašingtonu ili Pekingu, kad su u pitanju spoljni odnosi Srbije. I naravno, sve na unutrašnjem planu što već pet godina pokušavaju ili rade. Takođe, nema spora da će i novi kabinet sastavljati Vučić, kome će izbor nove/stare vlade biti prilika da se ratosilja nekih koji ne ispunjavaju njegova očekivanja ili da rehabilituje kadrove koji su privremeno u zapećku, poput eksministara Nikole Selakovića i Bratislava Gašića.
Sve u svemu, u Srbiji se neće mnogo toga menjati narednih meseci, a svakako ne pre nekih novih parlamentarnih izbora, jer Aleksandar Vučić kao lider najveće stranke ima kontrolu nad parlamentarnom većinom, koja jeste nešto tanja nego prethodna, ali i dalje neupitna. Sva je prilika da neće ponoviti Nikolićevu grešku i predati stranku drugome, jer se u Srbiji moć crpe upravo iz kontrole nad vodećom strankom, a ne nad državanim institucijama. Drugačije rečeno, državne institucije su neka vrsta produžetka vladajuće stranke/koalicije i ko ispusti stanačke dizgine ispustio je i moć.
Četvrt veka duga posleratna višestrančka praksa to nedvosmisleno pokazuje. Slobodanu Miloševiću relativno ograničena predsednička ovlašćenja nisu smetala da svu moć koncentriše u sopstvenim rukama sve dok je SPS bio najjača mašinerija; slično je bilo i s Borisom Tadićem dok je Demokratsku stranku držao pod punom kontrolom. Napokon, ni Vučiću ništa nije smetalo da s pozicije prvo vicepremijera, a onda premijera drži sve poluge vlasti u sopstvenim rukama.
I da ih u narednih pet godina, koliko je predsednički mandat, zadrži makar i kršeći Ustav kao i svi njegovi prethodnici sem Nikolića i zadrži rukovođenje partijom. Jedna od ključih poluga u punoj dominaciji biće parlament, nad kojim je, suprotno Ustavu i zakonima, izvršna vlast imala punu kontrolu. Druga poluga je puna kontrola nad svim službama bezbednosti, koja je već godinama u Vučićevim rukama.
Tako, zapravo, dolazimo do notorne činjenica da ono pitanje od milion dolara i ne vredi mnogo, jer su kockice unapred poznate. Jedino što bi idilu vlasti moglo ponešto promeniti jesu beogradski izbori, koji se moraju održati najkasnije sledećeg proleća, no i to je na dugom štapu jer je, uprkos najmanjem procentu podrške, Vučić i tu neprikosnoven. I ostaće ukoliko i ubuduće uspešno atomizira opoziciju, ionako sklonu podelama i nadgornjavanjima u svom malom ataru.
Čitava ova priča, dabome, ima i regionalnu perspektivu, jer je Alaksandar Vučić i u očima regiona, čak i onog dela koji ga osporava, kao i u očima međunarodne zajednice ključni balkanski igrač. Pre svega zbog briselskih pregovora s Kosovom koje će, za razliku od svog prethodnika Nikolića, on i dalje voditi.
Baš kao što će voditi i kabinet u Nemanjinoj, bez obzira na to kome dodeli mandat za to.
Činjenica je da većinskoj Srbiji takav raspored snaga ne smeta, ali da ne bude iznenađenja koja se i u Srbiji dešavaju s vremena na vreme stolovanje na Andrićevom vencu je garancija da će Vučić biti nezamenjiv i narednih pet godina. Ne samo Serbiji, već i okruženju, a izvesno i malo dalje. Ako ništa drugo i susedi i međunarodni partneri i faktori dobro znaju s kim imaju posla, što je temelj za izgradnju stabilne političke moći.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.