Srediće nas, kao da već nisu! Posle mnogo godina svađa i svađica, Srbija će dobiti set novih medijskih zakona. Vlada Srbije tvrdi da su zakoni proevropski i da će njima medijska scena biti uređena na najbolji način, i to hitno!
Istini za volju, toj je sceni poodavno neophodno veliko spremanje jer je saterana u mišju rupu, osiromašena, razvlašćena i ponižena savezima goropadnih nosilaca tabloidnih baklji i političara gladnih podrške, makar plaćeničke. Valjda su zato zakoni i rađeni dugo; započela ih je vlada Mirka Cvetkovića (DS), preuzela Dačićeva (SPS), dovršila Vučićeva (SNS). Prava politička štafeta, s namernim otezanjem! Primedaba stručne i političke javnosti je malo; ne čudi, svi su ionako umešali prste i ostavili tragove.
Nepobitno je obećanje države da više neće biti vlasnik medija, izuzev javnih servisa Radio-televizija Srbija i Radio-televizija Vojvodina. Ove će dve kuće do 1. januara 2016. praktično biti državne, pošto će se finansirati iz budžeta. Pretplata se ukida, a od 1. januara 2016. uvodi taksa. Obavezna, za razliku od pretplate. Koja će se uterivati onima koji je nisu plaćali, a takvih je 75 odsto građana Srbije. Biće interesantan taj lov na 450 miliona evra koje neplatiše duguju! Mediji u kojima država ima vlasništvo biće privatizovani - ako ne nađu vlasnika do jula 2015. Dobiće ih zaposleni besplatno, ako odbiju - gase se. Zakoni obezbeđuju okvir za digitalizaciju, propisuju nedozvoljenu koncentraciju vlasništva, navodno osiguravaju transparentnost vlasništva i finansiranja i obavezuju državu na projektno finansiranje medijskih sadržaja. Da ne nabrajamo; verujmo predlagaču i evropskim ekspertima da je reč o solidnom predlošku za uređivanje medijske scene.
I tu bi bio kraj da medijska scena u Srbiji odavno nije sređena tako temeljito da joj ni Svevišnji ne može pomoći. Kako to izgleda? Zvanično ima 1.300 medija, televizija, radija, novina i internet portala. Država još drži neke RTV kuće na lokalnom nivou, tri javna preduzeća, uključujući Tanjug. Pride se državni paketi u "Politici", "Večernjim novostima" i "Dnevniku" čudnom alhemijom održavaju iako su ostali štampani mediji davno privatizovani. I nema naznaka da će se to stanje promeniti! Znatno veći privatni korpus pokriva desetak dnevnih novina, nekoliko političkih nedeljnika, mnoštvo revijalnih, stotine televizija - četiri s nacionalnom frekvencijom - radija i portala, što samostalnih, što izdanja tradicionalnih medija‚ dve nacionalne agencije, nekoliko lokalnih, mnoštvo kablovskih televizija. Svi su oni na tržištu koje ne može finansijski da izdrži ni pet puta manju produkciju. Medijsko šarenilo zaokružuje sijaset marketinških agencijica i nekoliko velikih, koje kontrolišu raspodelu oglasa. Najmoćnije su čvrsto vezane s najmoćnijom strankom; tako je bilo dok su demokrate žarile i palile, tako je i sada.
U medijima je nekoliko hiljada zaposlenih, koliko tačno niko ne zna, još manje se zna koliko je medijskih profesionalaca. Prema jedinom dosad validnom istraživanju, koje je pre nekoliko godina uradio "Stratedžik marketing" za Nezavisno udruženje novinara Srbije, reč je o 5.000-6.000 novinara, snimatelja; grubo preračunato, tri-četiri po jednom legalnom mediju (pošto ima i ilegalnih). Stanje je dramatičnije ako se zna da u kućama poput RTS, Pinka, Tanjuga, "Politike" radi na stotine ljudi. Onim manjim ostaju čovek ili dva koji bi trebalo da znaju ponešto o novinarstvu. (Eto odgovora na pitanja o nedopustivo niskom kvalitetu programa i nepismenim medijima!) U ovaj blok valja dodati da su novinarske plate svemirska tajna za statistiku, iskustvo kaže da se na lokalu zaradi 200-300 evra, u centrima 300-400. Često s višemesečnim kašnjenjem, još češće "na ruke". Otuda je fluktuacija velika - većina mlađih novinara ne stigne ni kompjuter da zagreje, a već pakuje pinkle i beži u agencije, partije i državne institucije, u pravu propagandu. Još za vakta DS-a mnogima je omogućeno da sede na obe stolice - em je veća plata, em sigurnija kontrola! Koga briga za sukob interesa i kodeks.
To je grub medijski okvir, slika je čista propast. Direktni i indirektni politički i ekonomski podsticaji jedini su način opstanka, pa su mnogi mediji ispostave stranaka i/ili tajkuna. To važi i za lake i za ozbiljne; mera je pitanje snalažljivosti i veza vlasnika, upravljača i urednika. Medijski moguli se održavaju neplaćanjem poreza, a tabloidni magovi - reketiranjem. Suprotno marketingu, papreno i bez računa, naplaćuju ono što - ne objave. I primaju nagrade za ono što objave o protivnicima. Dokaza nema, ali svedoka ima, samo ćute javno ustrašeni da će i pored novca "vesti" naći put do naslovnica. Preko medija se nekažnjeno pere prljav politički veš, ljudi se blate i hapse, sudi im se bez tužioca i sudije, porodice i prijatelji valjaju u blatu. I kako dani i godine prolaze, to umesto incidenta postaje pravilo protiv kog nema leka. Tačnije, ima, ali ne daje se - a mogli su ti kvazimediji i po dosadašnjim zakonima biti uterani u red; ne poslušnički, ionako su poslušni, nego iole profesionalni. Mogle su se oduzimati dozvole, povlačiti tiraži, kažnjavati reketaši, ali i izvori nedozvoljivih informacija, sve te bije, policije, mafije, političke i sudske kuhinje... Mogao se javni interes u koji su se klele sve vlasti zaštititi zaista; ali ne, lakše je bilo koteširati, slizati se, čak otvarati svoje ispostave, kupovati usluge novinara i njihovih kao po pravilu glavatih urednika, slati gotove naslovnice, menjati one već štampane...
I nema tu neke razlike, godinama su isti prodavci i kupci usluga, povremeno menjaju dresove, ali kod je isti. Koren se uhvatio u vreme Miloševića, kada su na ceni bili samo ratni i politički propagandisti, pa se pelcer prenosio s kolena na koleno. Da nije greh pomisliti, moglo bi se reći da su sve potonje vlasti priželjkivale onaj Šešeljev zakon (donet u vreme kada je sadašnji premijer bio ministar informacija), kojim si bukvalno preko noći mogao prekršajnom kaznom ugasiti one koji ti se ne sviđaju, a druge bez zazora hraniti državnim parama. I svih se tih godina umno pričalo o evropskim zakonima koji će urediti scenu, pre deceniju zakoni su i doneti, pa menjani, sve pod istim plaštom uređivanja scene. Koje scene? One već saterane u mišju rupu? U opkladu da glavešinama tabloida i tabloidima - štampanim i elektronskim, nije reč o formi već svesti - neće zafaliti dlaka s glave, ma ni miš kompjutera; bez trunke savesti opet će izručiti svoje ranije saveznike novim, nove budućim, vedriće i oblačiti. Može biti da će se oprati novcem sakupljenim od reketa i ući u neki od onih sedamdesetak još državnih medija koji će bezglavo tražiti vlasnika. Za tu godinu propašće oni prvi koji kako-tako drže glavu iznad vode, finansijski i profesionalno, a na prezasićeno tržište rada uplivaće stotine novinara koji još veruju u profesiju. I deo njih moraće da se za šaku jada proda. Tabloidima, kome drugom, kad drugih biti neće.
Da ne bude zabune, nije Srbija mimo sveta, posebno ne mimo regiona. Zna se da svuda mediji pristaju uz vlast, brane politiku često žešće nego njeni kreatori - dovoljno je videti priloge o obaranju malezijskog aviona nad Ukrajinom. Ali, pristojne zemlje pomažu ozbiljnim medijima u krizi, jer znaju da bez njih nema ni ozbiljne države, tamo mediji kritikuju vlast bez straha od otkaza s posla i otkazivanja oglasa. Tabloidi su i na Zapadu često jači od najjačih, ali bar se čuva pristojna forma, ne daje britanski premijer autorski tekst "Sanu", deru ih na sudu za objavljivanje privatnih fotografija i lažnih infomacija, pa i zatvaraju zbog prisluškivanja. Ali, to je valjda kao engleska trava, valja tri veka da se zapati!
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.