Hoće li Vlada Srbije finansirati podizanje spomenika Slobodanu Miloševiću, po istom principu po kom je izdvojila novac za podizanje spomenika Zoranu Đinđiću? "Da li će Vlada imati isti aršin kada je u pitanju izdvajanje novčanih sredstava za spomenik Slobodanu Miloševiću kao što je to učinila za izgradnju spomenika Zoranu Đinđiću", precizno glasi pitanje koje je premijerki Ani Brnabić uputio poslanik Pokreta socijalista, partije aktuelnog ministra odbrane Alaksandra Vulina, bliskog saradnika predsednika Alaksandra Vučića.
Dakle, nimalo retoričko pitanje postavljeno samo dva dana nakon što je Vlada Srbije odobrila gradu Beogradu 13,2 miliona dinara za podizanje spomenika ubijenom premijeru Zoranu Đinđiću. "Vlada smatra svojom obavezom da finansira izradu spomenika čoveku koji je ubijen kao predsednik Vlade, kako je predložio predsednik Republike Vučić. Grad Beograd će odmah po dobijanju ovog transfera potpisati ugovor s autorom Mrđanom Bajićem i njegovom timom, kako bi izrada spomenika odmah počela", saopšteno je na 15. godišnjicu Đinđićevog ubistva.
Dan pre toga, na 12. godišnjicu Miloševićeve smrti, mladi socijalisti i udruženje "Sloboda" zatražili su od Skupštine Beograda da podigne spomenik Miloševiću i jednu ulicu nazove njegovim imenom. Predvodnik inicijatora Milutin Mrkonjić, počasni predsednik Socijalističke partije Srbije, kaže da se deca (mladi socijalisti) nadaju da će spomenik osnivaču SPS biti nedaleko od sedišta stranke. Na Studentskom trgu.
Istom onom gde bi uskoro trebalo da nikne kontroverzni spomenik Đinđiću. (Komisija se opredelila za Bajićevo rešenje, spomenik u obliku belo-srebrne strele, visok 6,20 metara sa zvučnim efektima koji će omogućiti da svako ko priđe spomeniku čuje Đinđićeve reči.) Pre toga grad je odlučio da ranije viđenu lokaciju za spomenik nedaleko od sedišta Vlade ustupi Gavrilu Principu, najpoznatijem atentatoru u istoriji Balkana, a bogami i mnogo šire.
Đinđić je, podsetimo, ubijen 12. marta 2013. godine u dvorištu Vlade Srbije. Ubili su ga pripadnici tzv. zemunskog klana, kriminalne organizacije koju je vodio Milorad Ulemek Legija, nekadašnji komandant Jedinice za specijalne operacije (JSO) MUP-a Srbije. Hicem iz snajpera ga je pogodio Zvezdan Jovanović Zmija, pripadnik JSO.
Politička pozadina ubistva nije rasvetljena, pa se ni 15 godina kasnije ne zna nalogodavac. I motivi atentatora, uprkos suđenju i presudama, prekriveni su velom tajni i kreću se u trouglu - Đinđićeva saradnja s Haškim tribunalom za ratne zločine počinjene na području bivše SFRJ, namera da kosovski problem reši podelom (čitaj: izdajom) Kosova ili obračun s organizovanim kriminalom koji bi "zemunce" lišio besprizornog nelegalnog bogatstva.
Ili sve to zajedno, što je najverovatnije, pošto su akteri klana čitavu deceniju uspešno prodavali patriotizam i na ratištima i van njih, čak toliko da su se "unovčili" i uoči 5. oktobra, kada je JSO stao na stranu demonstranata, a protiv Miloševića. To je, kako će se ispostaviti 12. marta 2003, najveća Đinđićeva greška počinjena u nameri da se spreči krvoproliće.
Greška koja ga je koštala glave.
Tri godine po Đinđićevom ubistvu, 11. marta 2006, u Sheveningenu, u pritvorskoj jedinici Tribunala, preminuo je nekadašnji jugoslovenski i srpski predsednik Slobodan Milošević. Trubinal ga je teretio za ratne zločine počinjene na Kosovu i u BiH, uključujući genocid u Srebrenici. Haškom trubunalu izručila ga je 28. juna 2001. Vlada Srbije, kojom je predsedavao Đinđić. Milošević je umro u toku postupka, što znači da je sa stanovištva prava - nevin.
Dve godine kasnije, 2008, posle parlamentarnih izbora na kojima nije bilo većinskog pobednika, tadašnji lideri Demokratske stranke Boris Tadić i Socijalističke partije Srbije Ivica Dačić postigli su koalicioni sporazum o formiranuju nove vlade. Zalog te koalicije je bio, kako je na zaprepašćenje mnogih, uključujući i same socijaliste, tada rekao predsednik DS-a i Srbije Boris Tadić - bol dve stranke zbog gubitka svojih predsednika!
Đinđić je, podsetimo još na to, došao na mesto premijera posle republičkih izbora 2000, održanih dva meseca nakon petooktobarskog pada Slobodana Miloševića. Dakle, arhetipski neprijatelji, nema spora.
Jedan manipulator masama, koji je uspeo da spoji najgore nasleđe komunizma s krvavim nacionalizmom, diktator koji je poveo i izgubio nekoliko ratova u kojima su stotine hiljada ljudi izgubile sve, od života i imovine do budućnosti. Nekadašnji bankar koji je opljačkao i uništio zemlju koju je vodio na tako krvav način da ga mnogi i danas zovu "balkanski kasapin".
Drugi filozof i političar, već u ranoj mladosti zahvaćen idealima građanskog društva. Nemački đak, kako su ga optuživali politički protivnici, stavljajući znak jednakosti između reči đak i izdajnik. Moderan i energičan, za samo dve godine uspeo je da pridigne na noge ostatke zemlje koju je Milošević sa svojom falangom prekrio pepelom.
Kako sada stvari stoje, narednu godišnjicu smrti one dve "boli" ovekovečene 2008. u Tadićevim rečima mogle bi da se konkretizuju na Studentskom trgu, ukoliko predsednik Srbije Aleksandar Vučić udovolji mladim socijalistima i preporuči gradu da ima isti odnos prema Miloševiću kao i Đinđiću.
Mrkonjić ne sumnja da će biti tako, a i što bi kad je mladi Vučić bio ministar za Miloševićeva vakta, a Milošević nije osuđen, ni u zemlji ni u Hagu. Nije zanemarljiva ni činjenica da novac za spomenik traži partija nekadašnjeg vatrenog julovca - JUL je uticajna partija Miloševićeve supruge Mirjane Marković, koja je umnogome bila motor Miloševićeve vlasti. Vulin je važan točak u sadašnjoj vladi i najčešći Vučićev glasnogovornik.
Zapravo, mnogo je logičnije da ova vlast veliča Miloševića nego Đinđića, premda je prvi među njima, posle dugog nacionalnog sna, shvatio da Berlinskog zida odavno nema i da je lakše i probitačnije Srbiji da postane članica EU nego da postane - velika. Iako je sopstveni i nekadašnji Miloševićev san zamenio Đinđićevim idealima i stremljenjima, nema razloga da bilo kog od njih zanemari. I kako vreme odmiče biće sve manje onih koji se sećaju zla - ne kao zlopamtila, nego da se ne ponovi - a sve više onih poput mladih socijalisti koji i ne znaju šta se sve događalo devedesetih i veruju u Mrkonjićeve bajke.
A za to, ruku na srce, Vučić nije odgovoran; on je samo majstorski ubrzao zaborav koji je zapečaćen koalicijom dve boli.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.