Ružna rečenica iz naslova najčešća je reakcija ljudi na muke onih koji su pre sedam-osam-deset godina podigli stambeni kredit u švajcarskim fracima. U tom trenutku, uz enormnu kamatu, ali najpovoljniji kurs.
Idila "švajcarca" i plata u Srbiji nije dugo trajala, kao što je i neuvijeno govorio tadašnji guverner Narodne banke Srbije Radovan Jelašić. Danas je tih dvadesetak hiljada porodica bukvalno na rubu propasti, a poneki su i u provaliji, pošto su, zahvaljući magičnom kretanju kursa u trouglu franak-dinar-evro, posle godina otplata danas zaduženiji za otprilike četrtinu više nego što su im iznosili krediti, odnosno ukupo tadašnje zaduženje glavnica+kamate.
Ko im ... mater, kaže većina koja o njima razmišlja kao o vanzemaljcima. Iza ove vulgarne psovke i stava lišenog trunke saosećajnosti, krije se mnoštvo nerazumnog besa, koji je dodatno podjarila aktuelna guvernerka NBS Jorgovanka Tabaković tvrdjom da "među njima nisu svi jednaki, niti socijalni slučajevi", te da ne želi da iko "preporučuje banci i državi da zavlači ruku u džep svih građana, kako bi se rešili problemi pojedinaca".
Da svi dobro shvate poruku, dodala je da ima 20.400 kreditnih partija, a 16.569 građana, što znači da je 3.831 građanin zadužen sa dva kredita u švajcarskim francima: "Žao mi je kada govorimo o tom problemu, ali bojim se da je očekivanje da se problem reši na drugačiji način od onog koji su ponudili NBS i Vlada Srbije, da se svaki kredit razmatra pojedinačno sa svakim klijentom, dovelo do toga da građani dođu u još nezavidniju situaciju."
Posle svega, nesrećne "švajcarce", kojima je uz konstantno slabljenje dinara centralna banka Švajcarske osobađanjem svoje valute zasolila čorbu i digla ratu u nebo, ljudi gledaju kao alava čudovišta. A, da li je, zbilja tako? Jesu li tih dvadesetak hiljada ljudi beskrupulozni mešetari koji su gledali da preko tuđih leđa dobro pazare stan ili su, mahom, nevoljnici koji su u trenutku odluke načinili pogrešan izbor?
Tačno je, nema sumnje, da nisu bili pažljivi. I za to ceh već dugo, predugo plaćaju. Uključujući i one "nesocijalne" slučajeve. Tačno je i da gomilu sveta koja je do svog krova nad glavom došla u kreditima indeksiranim u evru, takođe, u teškom položaju, jer i njima, izraženo u dinarima, rata raste. Zbog stalnog kolebanja i sitnog, ali upornog pada vredosti dinara. Tačno je da su i jedni i drugi imali veoma malo izbora, pošto su dinarski stambeni krediti posle sloma - čitaj: državne pljačke - deviznih rezervi devedesetih bili mislena imenica sve donedavno. A i sada za mnoštvo građana mislena imenica, jer su kamate astronomske.
Napokon, tačno je da banke uvek izlaze kao pobednice u poslovima sa građanima; ugovori su uvek sačinjeni tako da klijent snosi odgovornost. U Srbiji, kao i u drugim tranzicionim zemljama sa slabašnom valutom, zelenaški kredo bankarskog sistema izraženiji je nego u državama sa ozbiljnom ekonomskom snagom i valutom.
Pa, kad je sve to tačno, a jeste, zašto se gnev "evraša" i "dinaraca", a posebno onih koji nemaju kredit, usmerava baš na "švajcarce"? U Srbiji je srazmerno malo ljudi ušlo u franak avanturu, za razliku, recimo, od Hrvatske, gde je tamošnja država morala da im ublaži probleme. Ali iako je srpskih "švajcaraca" malo, svako od nas lično poznaje nekoga ko se, hajde neka bude i tako, "polakomio", iako smo ih i mi neuki za ozbiljnu monetarnu ekonomiju i politiku odgovarali od toga. Neki su, uz mnogo muka, uspeli da se pre dve-tri godine prebace na evro, pa su ublažili udar; ostaje im da vrate otprilike ono koliko su se zadužili, a dosadašnje rate su i sami shvatili kao porez na glupost.
No, vratimo se na tipske "poruke": Ko im … mater! Tako im i treba... Ne pitaju ni oni mene za moj kredit, samo kukaju i traže da im svi otplaćujemo dug... Uz ovakve izlive osećanja, idu i "pametna" objašnjenja. Recimo, jedna moja koleginica voli da navodi slučaj dvoje dobrostojećih akademaca u Švajcarskoj koji su 2008. preko noći ostali bez gomile novca. Ceh krize i proklizanja kursa u trouglu franak-dolar-evro! Sledstveno, i naši "švajcarci" treba da plate. Kao da, podsetimo još jednom, ne plaćaju već godinama.
Posle Brexita ima i novina; čak i oni koji referendumsku odluku žitelja UK smatraju najvećim udarom, ne samo na EU, nego na čitav poznati svetski poredak, uopšte nemaju razumevanja što se britansko "ne" Briselu prvo sručilo na neutešne "švajcarce". Uz, naravno, ponavljanje onog "ko im …" I otvorenu želju da se funta sunovrati i evro poskoči - ili obrnuto, zavisno od stava spram ostrvskog referenduma - kao da to neće uticati na dinar i sva naša i lična i kolektivna zaduženja. Pozamašna, dabome; zbog Brexita je spoljni dug Srbije u tren porastao za više od 200 miliona dolara, ali to je druga tema.
Svakom ko je imao živaca da pročita prethodne redove, jasno je da ovo nije nikakvo ekonomsko razmatranje, niti može biti; ne, ovo je priča o našem mentalitetu i navadama koje najbolje opisuje stara skaska o komšiji i kravi. Dok se država u liku NBS i izvršne vlasti, kao i komercijalne banke, prave nevini. Pobeđuje makijavelističko pravilo "zavadi, pa vladaj", makar da zbog nečinjenja nadležnih poslovična krava crkne našem prijatelju, njegovoj deci, koleginici, bratancu.
Posebna nevolja "švajcaraca" je što su manjina, čine jedva jedan postotak domaćinstava u Srbiji. Dakle, ni svaki stoti. Podatak Udruženja banaka, međutim, baca drugačije svetlo; krajem 2015. u Srbiji je ukupno bilo nešto više od 100.000 stambenih kredita, što će reći da se svako peto domaćinstvo usudilo da na taj dugoročni način reši svoj problem. Petina među njima su "švajcarci". Dakle, iako manjina, nisu baš zanemarljiva skupina. Ali, bodu oči većini do 100.000 kreditaša i još većoj većini do dva miliona domaćinstava koja su ili zbrinuta ili brinu podstanarske brige.
Verovatno su ovi potonji sa zebnjom pratili onih dana priče zaduženih u francima i još verovatnije, zbog silnih tektonskih monetarnih poremećaja i udara, radije će plaćati globu stanodavcima nego što će uzeti stambeni kredit. Jer, gazda, makar i najgori, manja je krvopija od banaka. Tako uostalom mnogi koji otplaćuju kredite govore, posebno ovi franak dužnici, kojima često od plate ne ostane ni za mleko.
Zapravo, najveća nevolja većine građana Srbije jesu posvemašnje siromaštvo i bezobzirna vlast, koja svakim danom sve više poreskih tereta prebacuje na iste te građane. Otuda je guvernerkina poruka da im (zaduženima u francima) neće pomagati na račun svih građana i štetu komercijalnih banaka tako lako urodila plodom. Prevedeno, "ko im … mater", nećemo im mi plaćati kućerine!
Pitanje je samo kakvu će pesmu ti pevati kada neka druga državna i paradržavna ujdurma zakuca na njihova vrata: izvršitelj za neplaćene komunalne troškove, sekač iz distribucije, carinik koji oduzima pasoš zbog neizmirene kazne za nepropisno parkiranje ili neplaćenu kartu u javnom prevozu. Ili, Scile i Haribde koje valja proći da naplatite osiguranje za uništene maline i polomljene crepove i prozore u nevremenu. Hoće li i tada biti krivi zlosrećni "švajcarci" koji su rešili da 20-30 godina plaćaju kredit za stančić sebi i svojoj deci? Jer, uprkos guvernerkom prstu, ogomna većina je baš takva.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.