Skupština i Vlada Srbije su na nezvaničnom mini-odmoru, samo premijer Aleksandar Vučić radi punom parom i diže prašinu na raznim stranama. Poslednji potez je prozivka Radio-televizije Srbije zbog Olimpijade, preciznije zbog kritike zlatom ovenčanog vaterpoliste Andrije Pralainovića na račun države Srbije i sistemskog (ne)ulaganja u sport.
Dakle, Olimpijada je i dalje u fokusu, iako su se sportisti vratili kućama; reprezentacija Srbije sa osam odličja, od kojih su dva zlatna. Junake, koji su sedmicu ranije tretirani kao gubitnici, dočekalo je stotinak hiljada ljudi.
O tome se već sve zna.
Zna se i da je genijalni Bolt ispisao novu olimpijsku stranicu sa devet zlata na troje uzastopnih Igara, da je oboreno sijaset svetskih rekorda, o nacionalnim ne vredi ni govoriti koliko ih je bilo, da su Amerikanci i u Riju potvrdili sportsku dominaciju.
I naravno, da su Rusi, posebno na atletskim terenima, nedostajali svim ljubiteljima sporta, a naročito harizmatična Jelena Isimbajeva, koja je u vreme Rija otišla u prevremenu penziju. Zbog čudnovate suspenzije ruskih sportista zbog navodne zloupotrebe nedozvoljenih stimulanasa, odnosno nedokazanog dopinga.
I to će biti priča koja će se pričati sve četiri godine između Rija i Tokija. Baš kao što će se ovde olimpijski uspesi preneti na politički teren.
Ali, ima jedna priča koja je čak i medijima željnim svakovrsnih senzacija promakla iako bolje od medalja i rekorda oslikava olimpijski duh. U kvalifikacionoj trci na 5.000 metara Amerikanka Ebi D'Agostino se saplela i pala. Nesrećom zakačila je Niki Hamblin s Novog Zelanda, koja je takođe pala i povredila se. Ebi je, iako i ona povređena, nastavila da trči, ali je ubrzo primetila da je Niki ne prati.
I vratila se do rivalke. "Prišla mi je i rekla: 'Hajde. Možeš ti to. Ustani. Moramo ovo da završimo", kazala je kasnije Niki Hamblin.
I onda su zajedno nastavile trku, na začelju, razume se.
Potom je Ebi stala, pala, nije mogla dalje, a onda se Niki Hamblin vratila po nju. "Pomogla si mi i krenule smo zajedno. Hajdemo sad opet", kazala je Niki svojoj novoj prijateljici, koju, uzgred, pre trke nije ni poznavala.
Prošle su cilj zajedno. Poslednje. E sad, ne znam jesu li trčale u nagradnom finalu koje im je MOK obećao zbog nesebičnosti i na najbolji mogući način prezentiranog olimpijskog duha. Napokon, to je za sportsku hroniku, mada bi bilo lepo znati i taj podatak. Zašto je ova priča važnija od Bolta, Felpsa, Štefaneka, Ivane Španović, Novaka Đokovića, košarkaša i košarkašica, divnih odbojkašica i nenadmašnih vaterpolista, Javnog servisa Srbije, nagrada i sportskih penzija, pa verovali ili ne, čak i od Vučića? Pa, zato što vraća nadu i veru u sport i ljude.
Možda bi i Ebi i Niki stigle do finala i medalje da nije bilo nesrećnog pada, ali to nije bitno jer su umesto trke za medaljom obe rešile da trče u slavu olimpijskog duha. U slavu života. Malo je i među najvećima onih koji bi na sličan način postupili. Ne samo na Olimpijskim igrama, koje su svakom sportisti najvažniji san, već u svakodnevnom životu. Naprotiv, mnogi bi namerno sapleli rivala i tako sebi povećali šanse za pobedu. Tome smo svedoci svakog dana, na svim meridijanima. Rođaci, partneri, kumovi, prijatelji, kolege, podmeću jedni drugima nogu, valjaju jedni druge u blatu, žive ih sahranjuju. Iz pristojnosti i obzira prema čitaocima nećemo pominjati političare. Svi oni, pa pošteno je reći svi mi, nismo stigli u životu da naučimo lekciju koju su Ebi i Niki savladale. A valjalo bi bar da smo toga svesni. Kao što bi valjalo snimak te klavifikacione trke premotavati svaki božji dan do Tokija i posle njega. Možda će malo tog ljudskog duha preći na nas i našu decu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.