To me pita redakcijska koleginica zadužena za foto-dokumentaciju dok joj naručujem fotografije Radislave - Dade Vujasinović i Slavka Ćuruvije, novinarke ubijene 1994. godine i novinara ubijenog 1999.
Ove godine ih je u smrti spojio Uskrs - on je ubijen na Uskrs 11. aprila, a ona 8. aprila, kad su ove godine pravoslavci obeležavali najveći hrišćanski praznik.
Posle mog bledog pogleda koleginica dodaje: "Znam, ništa još nije rešeno!"
Nije rešeno ništa - slučaj novinarke Radislave - Dade Vujasinović (rođena u Trebinju 1964.) još je u predistražnoj fazi, iako je gotovo četvrt stoleća prošlo od njene likvidacije.
Optuženima za ubistvo Slavka Ćuruvije (rođen 1949. u Zagrebu) suđenje se privodi kraju, nije moglo biti izbegnuto jer je belodano utvrđeno da ga je ondašnja Državna bezbednost pratila iz minuta u minut - pratioci su na nečiji mig povučeni malo pre atentata.
Ko je "namignuo" neće se saznati ni posle presude, a i presuda će biti na ozbiljnom ispitu pošto se temelji isključivo na svedočenju prvoosuđenog za ubistvo premijera Zorana Đinđića, nekadašnjeg komandanta Jedinice za specijalne operacije MUP-a Srbije Milorada Ulemeka Legije. Iz druge ruke, kao nešto je on pouzdano čuo.
Dakle, ništa nije rešeno, u pravu je koleginica, nevolja je samo što i ona mora da razmisli pre nego što to izgovori, a nije toliko mlada da se ne seća. I nije neobaveštena - zna šta je prikrivanje tragova i zna šta je sistem koji pojedinca proglasi neprijateljem No.1.
Dadu, istina, nisu proglasili za personu non grata, bar se ne zna, ali potrudili su se da uklone sve što bi mirisalo na državnu likvidaciju; punih deceniju i po uveravali su javnost da se ubila - iz lovačke puške čiji je oroz povukla nožnim palcem! Slavko je dobio javnu presudu malo pre ubistva u vidu teksta "Ćuruvija dočekao bombe", koji je pročitan i u udarnim vestima tadašnje državne televizije. Usred NATO kampanje, bombardovanja Srbije. Poruka je bila više nego jasna.
I presuda izvršena ekspresno. Pre 19 godina, bez suđenja, bez tužioca, bez odbrane, bez porote.
Ne mislim ja da su novinari posebno zaštićena vrsta, da samo njihova ubistva treba rešavati, a druge žrtve pustiti da trunu bez pravde i istine. Nikako, ali novinari, hteli ili ne, i kad rade dobro i kad zloupotrebljavaju profesiju jesu posebna vrsta jer je pucanj, posebno uspešan, zapravo pucanj u javnost. Pucanj u mozak svih onih ljudi koji željno ili sa nelagodom čekaju da pročitaju, čuju, vide šta im to novinari prenose.
Pa, nije valjda Slovačka luda što se cela trese zbog ubistva jednog novinara i to ne političkog neprijatelja, što je moto likvidacije Dade i Slavka, nego onog "privrednog", istraživača zlehudih veza kriminala i vrhuške, otprilike kao što je to bio jagodinski kolega Milan Pantić, koji je 2011. likvidiran zato što je previše revnosno istraživao neke privatizacije tadašnjih društvenih firmi. Naravno, ovo nije Slovačka, pa je i predmet "Pantić" još u predistražnom postupku, jer su i takva privreda i takva politika sestre bliznakinje po zlu.
Gnjavi nas koleginica već mesecima svojom bojazni da treći svetski rat samo što nije planuo. Obaveštena i preobaveštena nas stalno obaveštava da samo što se nije zaratilo tu i tu, ali baš opako i gore nego 1918. i 1939. Pa precizira, napašće ovaj, napašće onaj, uzvratiće ovaj, uzvratiće onaj i onda zbogom pameti. Zbogom životi.
Ali, uzvraćam, tako je to kad je svet pun ludaka na vrhu i pitam - zar moramo mi mali smrtnici unapred da strahujemo i da se žderemo kad ništa, ama baš ništa, tu ne možemo da promenimo? Odgovara mi: "Moramo, šta će moji unuci i unuke, šta će tvoja Hana, i ona je tek počela da živi?"
Šta će, ako ih stigne kataklizma pomreće, ako je brza ja neću ni imati unuke, ali što do tada, tvrdoglava sam, ne bismo posebno onim malim ljudima našli ružu koja još miriše, šumske jagode od čijeg ukusa i duša otopli, i paradajz jabučar, mirisan i sladak, kao što mu ime kaže rajski. Pa maslačak koji golica nosiće, pa i "Mek" koji toliko vole; manje je opasan od bombi i kalašnjikova, a posebno od oružja koje moja mašta ne može da zamisli.
A tek lepote kad otkriju najfiniju crnu čokoladu. Pa lepu knjigu, lepu sliku, blesavu fotku. Miris, ukus, dodir, melodiju, reč - to možemo da im priuštimo pre rata. On će doći i bez nas i, što rekao Ajnštajn - ne znam čime će se ratovati u trećem svetskom, ali znam čime će u četvrtom - močugama!" Jer će pogrešno upotrebljena atomska energija uništiti život i ljudsku civilizaciju.
Eto, i ja opet o ratu, a razmišljam o jagodicama, letnjem bostanu, ludim breskvama što te svog ulepe dok ih jedeš. I dok tako teram loše misli javlja mi se kolega Peđa Blagojević iz niškog portala Južne vesti: "Danas nam dodelili dve nove inspektorke i produžili poresku kontrolu do sredine maja. A tri klijenta nas zvala danas, najavili im se inspektori za sutra i prekosutra. Ludilu nema kraja!"
Nema zaista. Od 2013. Poreska im je provela u redakciji dve godine, 700 i kusur radnih dana. Ništa nisu pronašli kao grešku. Sem postojanja Južnih vesti i njihovih oglašivača. Koje valja saterati u mišju rupu. Baš kao što su i pre dve decenije uoči poslednjih balkanskih ratova radili nezavisnim medijima.
A i Peđa, ošine me misao, ima decu ili detence koje treba da omiriše jagodice.
I Peđa je neprijatelj, možda baš ne No.1, kao nekad Ćuruvija.
I opet se pitam - treba li nas da brinu belosvetski ratovi na koje ne možemo da utičemo ili ovi mali, naši svakodnevni koji nas guše i ostavljaju našu decu bez budućnosti?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.