Seća li se ko Dijane Savanović-Zlatić i Siniše Zlatića? Slavice i Predraga Jovića? Dejana i Irene Cvetković?
A Stefana Simića?
Dijana, Slavica, Irena i Stefan su imena iz knjige smrti 2016. Preduge i prepune. Dijanu je u masakru u Žitištu ubio, s još četvoro ljudi, ljubomorni bivši suprug Siniša. Pre samo pet meseci. Dan kasnije Dejan je pred sinom zaklao Irenu. Krajem aprila Predrag je ubio svoju majku Slavicu.
Stefan Simić se obesio na obali Tise zato što nije imao novca za pretplatnu autobusku kartu do Bečeja, gde je kuvarska škola koju je napustio zbog siromaštva.
Suočena s rastućim nasiljem prema ženama i deci, država Srbija je ove godine izglasala Zakon o zaštiti od nasilja u porodici, kojim će se žrtvama omogućiti bar privremeno da ostanu u kući, a nasilnik će biti iseljen. Doduše, ta je mogućnost postojala i dosad po slovu Porodičnog zakona, ali malo koji sudija se usudio da ga primeni. Jer, nasilnici su nasilni i prema sudijama, posebno ako su žene.
Priprema se i koordinirani rad policije, sudstva i socijalnih službi, obuka timova za postupanje u porodičnom nasilju. Što je sve, koordinirani rad i obuka, baš kao i mogućnost iseljavanja nasilnika, bilo i do sada obavezno, samo je, što zbog obima nasilja, što zbog nedovoljnih kapaciteta nadleženih, što zbog visoke toleranicije prema nasilju u porodici, bilo uglavnom neuspešno, mrtvo slovo na papiru.
Koje se prečesto završavalo stvarnim smrtima.
Da je vrag odneo šalu odavno, shvatio je i beogradski nadbiskup Stanislav Hočevar, pa je, sledeći poglavara Rimokatoličke crkve papu Franju i ponukan rastućim nasiljem nad ženama, Božić posvetio upravo njima. U slavu majke, ali još više odbranu žene i njenog života i dostojanstva. Hvale vredna beseda, mada deluje gotovo nestvarno da jedna konzervativna institucija, kakva je Crkva, kojoj žena i nije baš biće po meri čoveka, upozorava svet, onaj u kom i sama obitava, da su žene ugrožene i obespravljene, roba na tržištu nasilja i novca.
A jesu zaista; možda ova godina neće biti najcrnja kada je statistika u pitanju, računi se još svode, a ni godina nije gotova, ali sigurno je ubijeno četrdesetak supruga, devojaka, partnerki, bliskih srodnica, ljubavnica. No, bilo je i gorih godina, kada je bezmalo svaka sedmica odnosila po jedan život, ali ova će ostati zapamćena po surovosti. Muževi, sinovi, ljubavnici ubijali su žene kao da su besne zveri. One, pa ih valja zatući, a pre toga tući do iznemoglosti, kinjiti na sve moguće načine, zatvarati, vezivati, izgladnjivati. Što oni, muškarci, vazda besni i čine.
Ne svi, naravno, ali previše njih da, a još mnogo više je onih - i muškaraca i žena - koji zatvaraju oči, povlače se, neretko nasilje podstiču. Zlatića su "prijatelji" te pijane noći podbadali, gađali u njegovu bolesnu ljubomoru. Što, naravno, nije opravdanje za njega, ali jeste jasno uputstvo za obrazac ponašanja u našim malim i velikim varošima - gađaš ga tamo gde je najslabiji. Čisto da se proveseliš. A, ako se tome doda da selo, kobajagi, nije znalo da je nasilan i da na tavanu ima oružje doneto s ratišta - plus lovačko s kojim je išao u lov s lokalnim šefom policije. Pa se pribroji i to da, kobajagi, socijalne službe nisu znale da je Siniša - ovaj kao i mnogi drugi - nasilan iako je Dijana - ova kao i mnoge druge - u više navrata tražila pomoć, onda je slika potpuna.
Gluvi, nemi i slepi.
I zaboravni. Brzo nam je svima izbledelo sećanje na 18. maj 2016, poslednji dan u crnom nizu od 72 sata kada je ubijeno sedam žena. Obnoviće se, možda, naredne godine ako se usvoji inicijativa poverenice za zaštitu ravnopravnosti Brankice Janković da se taj dan proglasi danom sećanja na žrtve porodičnog nasilja. Obnoviti i opet potisnuti.
Jer, ljudi su pritisnuti svojim svakodnevnim bedama, pa ne stižu, podjednako mladi, stari i još stariji, žene i muškarci, da se bave drugima. Začude se, zaprepaste, puste pokoju suzu i okrenu se svojim malim životima.
A životi su im takvi da se nasilje nekako podrazumeva, kao ventil za nagomilani bes, kao iskazivanje bar nekakve snage nad nekim, pa i kao tradicija koja jasno određuje položaj muškarca, žene i deteta. I roditelja, jer knjiga smrti i nasilja pokazuje da su stariji sve češće na meti potomaka. Baš kao što su i deca na meti svojih prvih predaka, roditelja.
Postoje, naravno, indicije da nasilja nije više, nego da je vidljivije. Ali, to su samo indicije, teza koju nije lako dokazati. Statistika, pak, dokazuje da je žrtava sve više, svaka druga žena je izložena nekom vidu nasilja, visoko na listi su i deca. Najstrašnije je što raste i vršnjačko nasilje, u svim vidovima, posebno sajber, koje žrtvu izludi, ponekad i do smrti. A ti sadašnji mali nasilnici uskoro će postati veliki, porasti bez svesti da su nasilnici. Kao što će i žrtve porasti sa svešću da su slabije, podložne.
Jer, sila je jedino što uspeva. I ovde, kao i u svetu, stvarnom i virtuelnom, viđenom očima medija i umetnosti. I posebno politike. Dominacija, podsmeh, udarac, što niži to bolje, što jači, duže se pamti, što se češće ponavlja više uspeva.
Tako se puni knjiga smrti. U kojoj je, podsetimo se još jednom, upisano i ime Stefena Simića, čiji se mladi život okončao i pre nego što je počeo. I beskućnika Dragutina Todorčevića, kog su pre desetak dana u hladnoj novosadskoj noći zapalila tri mališana.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.